Prostonarodski iskazana multilateralna kontrola mišljenja i postupaka pojedinaca oslikana demokratskim principima komunizma. Ideja je da uvek treba da postoji neko iznad tebe ko može da te kontroliše, da promeni tvoje odluke i da te koriguje. Takođe, osnov komunizma nalaže da vlast treba da bude data i širokim narodnim masama,da i one mogu da kritikuju one na vrhu i da zajedno sa njima učestvuju u donošenju i menjanju odluke...Što će reći, izvorna Grčka demokratija preslikana i proširena na mnogo veći uzorak...Ništa drugačije nije ni danas, a vala neće biti ni sutra...

On obitava univerzumom. Njega mrzi da živi. Klasičan morž, ali onaj negativni. Drži flašu pored kreveta, jer ga mrzi da ustane da piški. Pije lekove za odlaganje velike nužde. A odlaže je danima. Verovatno je ružan, glup i nekomunikativan, i zbog toga mrzi ceo svet. Ima samo komp. I na njemu mnogo svojih alteregova. Ubio bi se, ali je prevelika pička da digne ruku na sebe. Smatra da je gnjida, ali ne želi to da promeni. Mrzi ga. Njega sve prokleto mrzi.

U jako inovativnom horor filmu, oni koji na molbu svog prijatelja/dečka/devojke - budućeg zombija i svih prisutnih da ga usmrti, van bilo kakve veze sa razumom i zdravom pameću odgovaraju replikama “Neću da ga ubijem, iako je ujeden. Možda ima lek i možda ga nađemo ovde u čamcu u pola pet ujutro, na sred pučine, u mraku, pre nego što ovaj podivlja i sve nas pokolje." i bodre ovog dok umire i ginu kasnije k'o vlasi na ringišpilu jer su odbili da ga surduknu među pirane na vreme.

U životu, oni koji konstantno rade protiv sebe, velikodušno obnavljajući poverenje baš u ljude koji ga besomučno izigravaju. Uprkos gomili dobronamernih saveta i opomena, oni se hvataju za to parče beznadežnog propaliteta, u očajanju pokušavajući da ga izvuku na površinu. Bilo da su slabi, da se boje da ostanu sami ili su samo previše glupi, na kraju, ako se ne otrezne na vreme, prolaze kao kolege iz filma.

Za oba tipa, evo nekoliko kratkih saveta:

Hiljadugodišnje pravo Rimljana da porobe i opljačkaju sve što im padne pod ruku i to nekako opravdaju. A kada se to na posletku i njima desi onda se proglašava za zločin, naziva vandalizmom i ulazi u istoriju kao najgore uništavanje civilizacijskih tekovina.

Jeftina zamena za ono pravo. Izgleda kao pravo, trudi se svim silama da bude trve, ali je ipak jebeno od soje i nije za kurac, osim za urbano-moderne klince i žene na dijeti.

Toliko iritantni ljudi da bi iritantnost mogla da promeni ime u njihov živcirajući sindrom. Osobe koje misle da su popile svu pamet ovoga sveta i da ne postoji ništa, ali bukvalno ništa što oni ne znaju.

Profesionalci u svemu, majstori svog zanata, ljudi ispred vremena. Jednostavno moliš Boga da se ne nađu u tvojoj blizini dok razgovoraš na telefon. U jednom trenutku pomisliš, zašto koji jebeni kurac on ne razgovora umesto mene? Ali dobro, ne možeš mu ništa, navikao si da će da se ubaci u razgovor, kao dolazak pehara u Đovakovim rukama nakon svakog turnira. Tako je to. Tako mora da bude, valjda.

Odličan primer najnovijih filmskih tehnika i kreativnosti rezisera.
Naime svaki spot se sastoji iz naizmeničnog ponavljanja pokreta igračica i i nečeg što bi trebalo da liči na repovanje.
da nesreće bude još veća, večina spotova se odvija na zatvorenim lokacijama.
Na režiseru je da pokaže šta on tačno ume, koliko puta u sekundi sme da promeni kadar, koliko puta da usnimi iznajmljeni besni auto, koje boje da budu pića koja će biti poslužena pod kojim uglom da prikaže igračice, i kako da maksimlano smanji pojavljivanje Djoganija.
Nimalo lak zadatak koji se gotovo uvek završava neuspehom !

Ultimativna pretnja koja se upućuje isključivo iz sedećeg, eventualno ležećeg položaja.
Da bi dobila na težini i svrsishodnosti, onaj koji pretnju upućuje u datom momentu mora prolaziti kroz neki oblik idile, kako bi osoba kojoj se preti shvatila da će biti usrana od batina.
Poznato je da čovek bije ženu, ili čoveka, jače i bolje kada ga ta delatnost odvrati od ispijanja rakije, večere nakon ispijanja rakije ili gledanja Vučića.

Uzvik čuđenja onih kojima za izlaganje sopstvenog tela čistoj vodi i, možda, sapunu, smrad znoja, prljave noge, crni nokti i prljavština na pregibima vrata nisu ni od kakvog značaja, već je u donošenju tako radikalne odluke potrebno da se kumulativno ispune sledeći uslovi:
- da se lični opis promeni do neprepoznatljivosti od ulepljene prašine;
- da se kosa umrsi i, bez obzira na prirodnu boju, dobije ujednačenu nijansu slame;
- da se koža upali, da svrbi i peče i da pod prstima grebe kao šmirgla.
Kako se gore navedeni uslovi ispunjavaju uglavnom tokom vršidbe (vršaja), otud i ovaj izraz.

Telekomov servis, koji pozivom na broj 95, posle karakterističnog zvučnog signala, obaveštava građanstvo o dobu dana u kom se nalazi. Radio je besprekorno, sve dok se neko mnogo pametan nije setio da promeni traku sa vrlo prijatnim ženskim glasom, koji je tri puta zaredom saopčtavao tačan čas, minut i sekund, sa pravilnom upotrebom padeža i drugih jezičkih komponenti. Traka se vrtela sigurno dvadeset, i više godina, pa se valjda izlizala, jebem li ga. Taj prijatan glas je zamenjen manje prijatnim, koji tačno vreme saopštava samo jednom, uz nepravilno korišćenje jezika, tako da se dobije na primer:

Štetočina. Ima urođen instinkt da uništi nešto. Bilo kako, bez posebnog razloga, bar malo da pokvari. On bi rado da povuče crnu crtu na savršeno belom zidu, da sruši kulu od karata koju si pravio 4 sata, da baš u inat lupi minus na dobru definiciju, da cepne ćošak tvog omiljenog postera, da izgužva karte za igru, da izmućka Pepsi, da te zove telefonom dok se samozadovoljavaš, da ti promeni pozadinu na desktopu, odveže pertlu, ili klikne na crveno dugme dok nisi sačuvao high-score. Nije bitna veličina štete, užitak mu je u samom činu.

Najlepši fudbal.Bežbrižan fudbal.Igra se sa gumenjarom koja je laka 100 grama,kupljenom na početku školske godine u kiosku prekoputa škole.Na lopti se nalazi lik nekog junaka japanske animirane kinematografije,a to uopšte nije bitno,bitne da ćemo kroz par minuta svi da vitlamo za istom.Fudbal se igra pre i posle škole i u svakoj mogućnoj pauzi.Pravila se ne poštuju...igra se na travi pored glavnog terena na kom igraju osmaci..aut ne postoji pošto teren nema čime da se označi.Stative su torbe.Nikad se ne zna da li je lopta koja ne ide po zemlji gol il ne pošto prečke nema.To je večita tema svadje koja traje dok neko ne uvati loptu i krene na mulaka na protivnički gol a onda se sve zaboravi.Igra se po sistemu svi trče za loptom..okruže je udaraju dok ne promeni pravac,a onda svi opet trče za njom.Svi su napadači,svi žele da postignu gol,a odbranu ko jebe.Brani ili neki slabić koga svi jebavaju,il postoji sistem rotacije,koji funkcioniše nekih 7 minuta do potpunog rasula.Nakon 20 minuta svako ima svoju verziju rezultata,tako da se konačan rezultat i ne zna.Al to nije bitno..bitno je da je to Vaš najbezbrižniji fudbal u životu..nema telefona,ne igra se samo kada imate slobodan dan na poslu,niste sa devojku,niste se otreznili od pijanke sinoć,ili nemate ispita..igra se uvek,svaki dan,ceo dan..dok ne porastemo.

Bum! Grom iz vedra neba koji je definitivno pokazao pravo stanje tvog društvenog života. Neobrijan, krmeljiv i umrtvljen, pao si još niže, da te rođena majka tera da ideš u grad. Zbogom živote, vidimo se na drugoj strani, ja sam svoje odigrao. Igrao sam 3+, a već je 2:1 u tries drugom minutu. Moje je samo da sačekam da sudija odsvira kraj, bukvalno.

Gde nestade mladi, poletni klinac iz komšiluka, odlikaš, talentovani basketaš kojem se nazire svetla budućnost. Kako pade još jedna zvezda u korov, zaboravljena i od onih koji su joj se dodvoravali do iznemoglosti. Da li ga je slomilo društvo, da li je zastranio, ili samo čeka novu priliku da pokaže svoju blještavost?

Eh, davno to vreme beše kad ga je majka prenjama uvlačila u kuću, kako bi makar nešto stavio u usta ili odspavao...sad ga motkom tera napolje. Da l' ga je škola slomila? Devojka? Kako se odjednom sve promeni?

Najbolji meteorolog.

Kao što samo ime govori to je osoba koja drži vlast.
Vlast može da se drži svuda u svetu, ali se u Srbiji drži toliko čvrsto da vlast ne može da diše i tako zapada u komu.
Tako komirana ona jadna ne zna da izađe iz ruku onih koji je drže.
Dolazi se u situaciju da je vlast stalno u rukama jednih te istih ljudi koji je iz ruku ispuštaju samo kad iz sebe ispuste dušu, a ako se uskoro nešto ne promeni dušu ćemo ispustiti mi.

Jasan znak da si odrastao. Bar u intelektualnom smislu. Jednostavno dođe trenutak kada poželiš da Tom pojede Džerija da Pera uhvati pticu trkačicu, da nalupaju Duška Dugouška. Ali nemoj da misliš da je to zato što se pretvaraš u sadistu željnog krvoprolića. Ne boj se nisi ti novi Hitler. Iza svega toga se ustvari krije jedna mnogo kompleksnija slika. Zapravo ti upadaš u monotoniju. Sve ti postaje isto. Na poslu, u školi, kod kuće... Svaki dan. I ne možeš da se otrgneš od tog osećaja da si kao hrčak u točku, i da trčiš u mestu, i nigde. Zato smatraš da je vreme da se nešto promeni. Makar i u crtanom filmu. Barem jednom. Misliš da je slučajnost što je danas najpopularniji filmski žanr triler?! Ceo svet oseća tu monotoniju, i željni su neke promene, nekog iznenađenja. A onda nazad u stvarnost.
Takođe postajemo siti stalne dominacije istih ljudi. Zašto ne bi i druga strana pobedila s vremena na vreme. Makar za promenu. Promenu koju toliko priželjkujemo. Pitaš li se možda zašto sve manje gledaš Đokovića? Zato što više nije slabiji. A mi uvek navijamo za slabije. To je valjda zato što se mi osećamo tako. Sve više svakoga dana. i sve više isčekujemo smrt Duška...

Retka pojava današnjeg degradiranog društva omladine. Neki malo stariji, verovatno bi rekli "potpuno normalan" međutim sa posrnućem društva ova individua počinje da predstavlja nešto natprosečno čak šta više i abnormalno.
On nije matematičko-muzičko-istorijsko-sportski mag, nije građen kao Fernando Kolunga i nema neki holivudski šarm. On je umeren. Pomalo svestran. Možda čak i staromodan. Old skul sa vidnom primesom modernog. Svakom društvu godi jer zna da racionalnim sagledavanjem smiri stvar i ume pomalo da razmišlja i kao matorac. Neretko predmet sprdnje, ali to ni malo ne utiče na njega da promeni svoj stav prema okolini i esenciji života uopšte.

To je kao za studente pano, samo što je za promašaje čija sva životna kreacija i delovanje da nabolje promeni sadašnju situaciju stoji na tiketu neke kladionice, koju mi normalni zovemo PZB (porez za budale).

Liste (kvote) i sajtovi sa tabelama, formom, raspoloživim igračkim kadrom... su im skripte, a tiket im je ispit. Teletekst im dođe kao pano na kojem vide da li su položili...

Najviše me nervira što svako malo prebacuju na ttx, umesto da na kraju dana ili utakmice pogledaju rezultat. To znači da im to nije razonoda, već posao, obaveza, izlaz, opsesija...!

Svet je ogroman. Nepregledan. Prepun je predivnih ili surovih predela. Neobičnih ljudi, zapanjujućih pojava.

Radijus kretanja običnog sveta je krajnje ograničen. Staze su utabane - obične. Manje-više, poznajemo sve koje ćemo sresti narednih dana.

Ovako devojka (žena) objašnjava momku (mužu) da je loš jebač.