Božija svetlost sija u spektru. Ali ponekad, sve boje sveta sliju se u jednu, crnu, najcrnju. Boju koja dobije snagu nesvojstvenu onoj o kojoj su nam godinama pričali bajke, snagu da ubije... Da oduzme život ljudskom biću, ali ne bilo kojem, već onom najdražem.
Da život traje hiljadu godina možda bi tek tada počeli da naziremo njegovu istinsku svrhu. Nažalost taj osećaj nam ostaje večno nedostupan, za razliku od nekih drugih ljudskih nadražaja. Onih koji zabole, zabole jako i to kad se najmanje nadaš. Išao si ulicom i odjednom te je nešto preseklo po stomaku, kao mačem oštrim rezom, koji boli bolom nepodnošljivim tvom slabašnom telu. Bol će se godinama smanjivati ali ostaće ožiljak, baš tu negde oko slepog creva, da te potseti šta je to život i šta znači živeti.
Neki kažu -dobro je dok boli, znaš da si još uvek tu, da mrdaš... Zar je to sve čemu ikada možeš da se nadaš? Zar ne postoji neka brava i neki ključ koji paše u tu rupu, čijim bi okretanje bili rešeni svi problemi sveta? Ima li nade da će sutra svanuti neko novo Sunce, a sva gorka sećanja postati samo izbledeli fragmenti nekih davnih noćnih mora?
Nema nade, jer spiskovi se prave unapred, a još nisu uveli SMS sa obaveštenjima o redu vožnje za gore. Ko te šiša što si na pripejdu. Popij tu šoljicu žuči i nastavi dalje... Ili survaj se u prvu provaliju, šta me se tiče.
Počivaj u miru ortak. Raj je dobio pojačanje. Jebiga, ja sigurno neću tamo...
Proseravanje predstavlja radnju koja se razlikuje od normalnog kenjanja, koje se obavlja na dupe, po tome što se sere na usta... Najčešće je vezana za pubertetlije i adolescente i starije koji nisu našli izlaz iz puberteta...
Recimo tipičan primer devojčica koje su okačile prvi put svoju sliku na internet, najčešće neki chat ili forum...
Okačena je slika a sledi komentar...
Ona: "Jao kakva mi je kosa na ovoj slici... užas..."
Frendovi: " Ma daj prelepa si, kosa ti se sija..."
Ona: "Ma kakvi... jao a vidi kako sam se obukla, ne verujem da sam nekad imala ovakav stajling..."
Frendovi: "Zašto, sve se to i sada nosi..."Cilj je ubediti je da nije ružna, al' zauvek ostaje pitanje; Zašto li je okačila baš tu sliku na kojoj je ružno ispala???
Najgore pitanje za otpočinjanje konverzacije.
Da bi ti neko postavio ovo pitanje moraš da zadovoljiš određeni uslove: da ne praviš lom, ne galamiš, ne zezezaš nikog, ne udaraš... odnosno budeš barem na dva minuta normalno ljudsko mladunče. Drugo maldunče, koje uglavnom ne zadovoljava nijedan od pomenutih kriterijuma, detektuje tvoju privremenu neaktivnost i juri da sazna zašto ništa ne radiš postavljajući ti ovo pitanje.
Tada u tvojoj glavi nastaje kuršlus. Kako god da si se pre osećao sada si smoren, ili ćeš se smoriti pokušavajući toj osobi da dokažeš suprotno.
Razmišljaš
* ...ako kupim 2 kifle ostaće mi 50 din za tiket,a u horoskopu piše 'dobici u igrama na sreću', valja to iskoristiti...eno je Jelena, baš je super, imam sreće što sam sa njom, možda je jednog dana oženim, rodi mi dete, živimo srećno zajedno do kraja života, eh... bla bla...život je lep, sunce sija, potok žubori. Um, šta hoće ova? *
-Ćao! Što si smoren?*KVRC, BUM, BUM, ŠŠŠššš ....(praznina)...*
Pitanje se postavlja "profesionalcu" koji počinje da nam objašnjava neku prostu stvar "od Kulina Bana" pa na dalje!
Počinješ da radiš u kafiću...
- Vidiš, momče, ovo ovde su ti čaše, ovo se zove česma, a ovo je rashladna vitrina, u njoj se hladi piće, ovaaj, dalje...
- Vaaauuu! A je l' mi trebaju i 3D naočare da bih shvatio to?
--------------------------------------------------------------------------------------------------------
Počinješ da voziš, instruktor objašnjava...
- To što vidiš ispred tebe je volan, ispred njega je instrument-tabla, ovo je menjač. To desno od volana je ključ, okreni ga u napred. Vidiš to tu što sija na instrument-tabli, to su ti lampice...
- Izvinite, a je l' mi trebaju i 3D naočare za to?
Krajnji argument kojim mama (strina, tetka, ujna, baka i poneki deka) trijumfalno završava raspravu o jakni koju treba da obučete pred napuštanje stana/kuće.
Mama: Gde si poš'o?
Sin: Pa tu ću u kraju biti, blejimo malo...
Mama: Ma ne pitam to, nego zašto se ne obučeš?
Sin: Pa uzeo sam, kevo, ovu crnu jašu...
Mama: Oblači onu perjanu zelenu, vidiš da je ledeno napolju!
Sin: Ma gde ću, kevo, zelenu, prošla je zima, svi će da mi se smeju....
Mama: Neka se smeju, neće se smejati kada dobiju zapaljenje pluća!
Sin: Ali, kevo, sija sunce!
Mama: Prvo, nisam ti ja keva nego mama. A drugo, zubato sunce je najgore, oblači zelenu jaknu ili ne ideš nigde!
Sredstvo javnog informisanja. O relevantnim, zanimljivim, krucijalnim temama. Nekad... Danas:
Vest: Kao posledica velikih vrucina, dolazi do sušenja poljoprivrednih kultura.
Blic:
Velike vrućine izazivaju pomor krastavaca.
Alo:
Krastavac skapao na smrt od sunca.
Večernje novosti:
Krastavac podlegao velikim vrućinama.
Sportski žurnal:
Krastavac neće cvetati naredne sezone, sunce sija!
Politika:
Krastavac izumire. Vrućine.
Pan erotika:
Bilo je vrelo, krastavac je svršio….
Treće oko:
Misteriozna smrt krastavca, kao posledica “velikih vrućina”..
Kurir:
KRASTAVAC SKAPAO!!!
Skandal:
Krastavčić naskočio, celulit iskočio!
To su dva čvora u danu, dve bitnosti ovih dana, a cifre ispred njih, one se menjaju, skoro neprimetno, one nisu naše merilo sada. Ta dva čvora drže dan - kolotečina, sigurica, osovina, stabilna veza - zavisi od gledišta i tumačenja.
Vidimo da oba broja spadaju u zadnju polovinu meseca, tri četvrt, opadanje, tiho tavorenje, tablić, mokre mrve, koske u tanjiru, žaba koja polako jede okrugao sir uštapa. Ali ipak, to je siguran, stabilan, minus, pozitivna nula, održavanje, dva trougla zdenka sira, pogačica i dva tanka lista suvog mesa, odmor između pauza odenutih u drugačije ruho, samo da bi se razlikovale, silom prilika napunjenih slamom, imitacije, rada, života, ljubavi, nečega, ljudskog delovanja, trajanja.
Ali, još taj kvalitetni istočnonemački ključ sa ugraviranim 40 - 47 nijedan šraf ne okreće, još se ne kreće ni na jednu stranu, ili bar se tako čini, prirodni tok za sada, mi samo jedrimo, kućica na vrhu snežne planine, koliba s četiri prozora na četiri strane sveta - međutim, u velikoj noći svi su sada jedan te isti, u istom slepilu, različite zvezde u istim smetovima ništa ne kazuju.
I već je po malo muka i teskoba u toj nekad ukutkanoj kolibi koja sada postaje stešnjena, mučnina je neka od svih tih čajeva nataloženih leta koja se puštena iz mirisa već vrzmaju nagomilana nervozno po ćoškovima i draškaju naježene dlačice blagim toplim spavajućim sporim dahom i dosta je više tog utopljavanja i surfovanja na tihom dremežu bez porinuća u mračne dubine - tamo ti se električna jegulja obmota oko lista i strašna takozvana riba-akademik ti se zagleda ružno u lice i kaže Velbužd, ćuti tu i prdkaj spokojno na površini, jer... čekaj, koliko je, koliko je sad? Opet 40 - 47.
Ah, taj konj, ta raga suviše sporo gricka mahovinu, izludeću od tog mljackanja, sve to meni u inat, znam, smiri se de, evo ti čaj, neću čaj, dobro ajde daj, nije li kasno za kafu? Nije. Neka, ipak ću čaj, neću čaj, kafu ipak, ne, kolko je sad sati?
Uspavali smo se, Keri, uspavali, brzo pogledaj, ajde, ustani budi se ceo svet je naš, ajde ajde već je Svežih i 02 - Mladih i 15, divni bageri su izažli na ulice, sve sija! Hmm zar već? Kad pre... Stani samo da pogledam u knjige inđijele šta kažu za to... b b b evo ga, bageri, da vidimo... Znaš, ne bih da delujem na svoju ruku...bager kušnju znači hm
E znaš, dosadan si.
I odlučiš da kreneš svojim putem. Vidiš tamo u daljini kako se nebo spaja sa tlom, i kao da sija neka mala svetlost, cakli i zove te, to je tvoj cilj... Ali kako god da korakneš nagaziš na trn, i to ne običan, već onaj otrovni, zakrivljeni, koji se teško čupa a još teže zaboravlja. Ideš dalje, ne osvrćeš se, međutim osećaš kao da te neko prati, sapliće te uvek kada posegneš rukom da ubereš plodove svog mukotrpnog rada.
Duhovi prošlosti bdiju nad tobom i uporno čekaju priliku da na tvojim leđima prebiju stare dugove. I nije više pitanje da li je pravedno, niti da li je realno, već da li je moguće da prokletstvo traje generacijama? Moguće je! Lutao si godinama po tunelima svesti kriveći sebe za neuspehe koji se ponavljaju iznova i iznova, na začuđujuće identičan način i uvek u isto vreme, onda kada ti je sreća najviše potrebna. A sada shvataš, uviđaš da nosiš košulju na kojoj stoji krv nekog tamo, koga je tvoj pra pra zakačio vilama u senu... I ta jedna mrlja, ta mala flekica stoji između tebe i vere u bolje sutra.
U pravu si da nije pravedno, u pravu si da ti nemaš ništa sa tim, ali uz sve beneficije koje si dobio od tvojih idu i svi maleri, onako u paketu. Oslobodićeš se samo ako budeš sprao tu krv krvlju svoga rada i poštenja, a kad konačno spadnu lanci sa tvojih ruku zapamti da svaki tvoj potez baca senku ili svetlost na mnoge generacije koje dolaze posle tebe.
Oprosti mi Bože i ono za šta nisam kriv.
Moto, mantra i lajtmotiv dana obilježenog širokim spektrom iritacije i radijalnim neprijateljstvom prema svemu oko sebe; dana koji razvija svoju kolotečinu kao mrežu, kao ljepljivo tijesto, kao bodljikavu žicu oko logora, kao fabulu rasu sa predvidljivim epilogom.
Jesmo li loše sanjali? Nevažno, loše smo se probudili. Na put kojim se rjeđe ide ni danas se ne polazi, kosopadom preko lica i plazma-cvikerima skrivaš pogled svoj da ne gledaš ono što već znaš i da te ne vide stvari koje već isuviše dobro poznaješ, slušalicama ugrađuješ još jednu ciglu u zid koji treba da spriječi prodiranje njihovog svijeta u tvoj, uključuješ muziku za hodanje, muziku za bježanje, kapuljačom upotpunjuješ utisak svima preočitog maskiranja. Pitaš se da li će te prije udariti auto, jer te mrzi okretati se za čitavih 90 stepeni svaki put kad prelaziš ulicu, ili će te uhapsiti zbog te terorističke kostimografije, sa sve kablovima koje vise. Nevažno. Promjene su uvijek dobrodošle.
Kao u stranom gradu, od nepoznatih ti se pričinjavaju poznati, ali sad ne jer ih podsvjesno želiš sresti, nego jer ih svjesno želiš mimoići. Jer ovaj previše poznati grad treba učiniti stranim, ako se već odstraniti ne može. Mimikrija čini svoje, donekle. Prokleto neizbježne olfaktivne senzacije kvare sveukupno odvajanje, ali zvuk je isključen, a pogled ograničeniji nego kod konja s naočnjacima. Ipak, postignuti efekat je potpuno drugačiji. Takav sužen i fokusiran vizus nameće upravo ono izbjegavano: pogled u samog sebe.
I, srušen je napor i cilj čitavog tog autofobičnog dana: kako od sebe pobjeći, kako ne sresti sebe na čitavom tom putu, jer je to uzrok koji sve pokreće ali i posljedica koja se ne može izbjeći. Ono što vidiš je ionako ono što znaš.
A ono što ti znaš jeste da je ono što ti jesi preslabo da se odupre.
Sunce, muzika i hodanje čine svoje. Već se znojiš pod kapuljačom, već te svrbi sva ta kosa na licu, već ti je naporno buljenje u asfalt. Usporavaš korak. Vidiš ljude. Skidaš sluške. „E, gdje si, Nešo? Ćao-ćao. Ovo-ono.“ Hmm, šta ima u izlozima? Haljinica za Novu godinu! Da, to je ta! Vidi, i moj odraz (popravljanje kose). Sretoh se. Sunce sija. Najsvjetliji dan. Jebem ti karakter ovakav nikakav.
"niz moravu vetar duva" - narodni pevac,iz malog mesta u unutrasnjosti,peva o lokalnim prilikama i sanja o svetlima velegrada
"prodo je i poslednju kravu da bi na estradi stekao slavu" - narodni pevac odlucuje da ulozi sve sto ima u svoju buducnost i polazi u beli svet da okusa srecu.
"mala soba tri sa tri,a u sobi ja i ti" - zivot u gradu narodnog pevaca je isprva skroman,a pocetak, kao i svaki pocetak, je tezak.no,narodni pevac je resen da uspe.
"koka kola,marlboro,suzuki" - narodnom pevacu je konacno krenulo.umesto domace ljute sada pije koka kolu, umesto drine kupuje marlboro.izlazi u diskoteke,umesto ispred zadruge i njegov zivot pocinje da lici na onaj koji je eventualno mogao videti na reklami.nikom nije lepse nego njemu.
"vodka i dzin, to je sada in. dobra lova, brza kola,ribe oko stola" - narodni pevac je prevazisao klasican zivot sa reklame i postao je trendseter.posto pije dzin,to je onda in. vremena su druga i brzo se zivi,nova riba novi splav i tako svaki dan. za sve nase ludosti holivud je mali.
"plava motorola, najskuplja nova kola,gucci i armani..." - narodnom pevacu ide bolje nego ikad. ali on se uzdize iznad materijalnog i on ne zeli takvu da povede na kafu: gleda bazen,gleda sprat,pita jel to rolex sat..to njemu ne treba.
"kao monte carlo sija montenegro" - narodni pevac se okrece visokom drustvu i inostranstvu. sada pije martini i to suvi, igra rulet, seksipilan je i galantan, svetskih manira - kao 007.
"diskonektuj se s neta,odjavi se sa ceta" - narodni pevac se okrenuo ucenju stranih jezika i mora da ide u korak sa vremenom i novim tehnologijama. time promovise i svoju ozbiljnu zabrinutost za globalne probleme, kao sto je otudjenje medju ljudima.
tema sledeceg projekta: narodni pevac u borbi protiv seke
Provredniti se.
- Šta ti je ženo od jutros, šta si se razbacala po kući ovako rano. Vidim kupatilo oribano, sija. Usisano sve, obrisano, a i ručak vidim da se već krčka.
- Pa, zar si zaboravio. Danas nam dolazi ona moja drugarica sa mužem, znaš, pričala sam ti, srela sam je pre neki dan. Nismo se videle pet godina.
- A ja se čudim šta ti je. Obično spavaš do deset, ne mogu da te dignem iz kreveta kafu da skuvaš. Eee, kad bi je češče sretala.
To su naši ljudi koji rade u inostranstvu ali nisu gastarbajteri. Razlika je u tome što je gastarbajter neko ko je otišao i ni ne planira da se vrati, on samo hoće da izgradi petospratnicu u svom selu da može da je gleda iz stare kuće koju nikada neće da sruši kad dođe u avgustu na odmor, dok je pečalbar onaj koji konstantno kuka i leleče kako će jednom da se vrati u Srbiju jer nije život tako lep u inostranstvu. Jebiga teško je da radiš za veliku platu i živiš normalno kad nema niko od koga možeš da budeš bolji.
Pečalbari se često skupljaju i uz pesme rodnog kraja raspredaju govorancije o tome kako su nemački vecei baš zasrani zadnjih godina, kako je saobraćaj u Italiji nepodnošljiv, kako je u Švedskoj zimi mnogo hladno i kako je Srbiji ljudi ni ne seru, saobraćaj ne postoji a sunce sija tristašesetpet dana u godini. Onda kreću sa planovima i kombinacijama kako im je ovo poslednja godina i kako ne mogu više bez rodne grude i zvuka frule. Tu počinje tirada i o tome kako bi deca trebalo da im idu u srBsku školu da uče istoriju i da budu pravi srbi, da se krste i da idu u crkvu a ne da postanu idolopoklonički pagani. Tada se govedarski zvuci muzike lagano šaltuju na gusle i onda otpočinje četnikovanje. E sad ko bi rekao da su svi oni preko grane diplomirani politikolozi i inače bolje obavešteni od svih ostalih o tome šta valja a šta ne valja u zemlji Srbiji, ko jeste a ko nije u pravu. Oni znaju što je Šešelj u Hagu a takođe su i znali gde je Mladić, od skora će da saznaju što je baš sada i uhapšen.
I tako priča teče u nedogled dok se žene ne smore i poteraju ih kući, jer sutra se arbajtuje. Onda se rastanu izljube po triput, to je srpski jelte, i rastanu do sledećeg vikenda kada počinje sve nanovo.
U nedostatku flote lađa koje bi ti mogle potonuti negde na dalekoj pučini Jadranskoga mora i usled nedostatnosti mašte da od istih načiniš podmornice i spasiš dan, pa verovatno najgori usud koji nekoga može snaći u ovom delu kontinentalne Evrope.
Mislim, tu si ti, gledaš svoga posla, napatio si se bio oko proletne setve k'o Isus na Golgoti, na pola si puta do berbe, sunce sija, ptičice cvrkuću i godina deluje kao da će biti rodna, kad ono odjednom, odnekuda dođe grad i pobije ti sve useve.
E sad, ume da bude urnebesno smešno kada na Dnevniku jave da je tamo daleko, daleko od mora grad počinio genocid pobivši useve, voćnjake i povrtnjake đuture i sve to začine snimkom nesretnog poljoprivrednika kako se fata za glavu, kuka, leleče i proklinje ove iz protivgradne zaštite, resornog ministarstva i državu shodno tome. No, kad malo bolje razmisliš, država bi stvarno trebala da uradi nešto po tom pitanju. Ofali li nam pšenice istu ćemo morati uvoziti iz Bugarske što će dovesti do povećanog trgovinskog deficita a Bog sami zna kakav će to domino-efekat imati na ionako astmatičnu privredu države u celini. Garant će i čorba da poskupi. Prošle godine neki Iranac pogodio nekog Amerikanca cipelom u glavu i automatski porasla cena barela nafte na berzi iz straha od eskalacije sukoba a sada da ne poskupi, jes' pa neće.
Ipak, ne treba zaboraviti, svakome je njegova muka najveća i svakome je njegovo breme najteže al' ako te to baš nešto naročito ne tangira i ako postoji mogućnost da neokrnjen stojiš negde sa strane i gledaš kako se neko zlopati, pa što da ne iskoristiš priliku i da se ne nasladiš tuđom mukom.
Dva šećera molim.
kuc, kuc "Šefe, je l' slobodno? Nadam se da ne smetam?"
"Naravno da ne kolega Nikogoviću, samo uđite."
"Neću ja dugo, samo u vezi mog godišnjeg..."
-
"Kolega Nikogoviću! Danas ste mi nešto anemični, izgledate kao da su vam sve lađe potonule ili ne daj bože, svi usevi propali!"
"Uhhm...hm...ha...umm."
"Kolegice, pstt! Ovamo - pustite ga, u stanju je teškog nervnog rastrojstva. Upravo su ga informisali da mu je 10 dana starog godišnjeg propalo jer nije znao da ga je trebao iskoristiti do 1. jula ove godine a da po planu i programu godišnjih odmora za ovu godinu novi neće moći koristiti čak do oktobra što je i logično, neko mora biti u firmi dok je ova sezona godišnjih odmora."
"Kukavac...a čula sam da je uplatio letovanje u Tunisu. Tužno, khmmm...da, zaista tužno. kekekekekekekeke
Obavezan sadržaj svakog ženskog razgovora o muškim polovinama.
Marija dolazi na faks u istoj garderobi kao i juče, sa blaženim osmehom na licu. Koleginice je čekaju sa znakom pitanja u očima i odmah napadaju.
Marina: Ženo, šta ti se desilo?
Marija: Ma, ništa, zaginula kod Ivana sinoć, spremala ga za današnji ispit.
Nevena: Pa vidim kako si ga spremala, i on sija isto kao i ti. Pao seks, a?
Marija: Ne lupetaj, majke ti, nije bilo ništa.
Marina: Ne seri, da ne repetiram klompu. Jel dečko domaćin? Sočne detalje na sunce, odmah!!
Namrštena njuška iz prve klase ljombera, podklase dođi strobe da te s trbušnjaka reflektujem, koja je već uveliko uspostavila stojeći položaj na sred kluba, dok normalan narod još sedi i tek lagano cirka svoj prvi Tuborg.
Raspala likčina, koja je sinoć dobila dve somundare na kladži, pa se večeras isprsio za ške da bi rezervisao barski stočić na najverovatnijoj putanji seobe cava do ženskog vecea, kojima će prosipati naftalinske lajne koje bi eventualno prošle kod četrnaestogodišnjakinje na vašaru u Gruži, al' ako se ova baš zapila pre toga.
Karakterističnog ljaljanskog položaja, sa laktom desne ruke na barskom stolu, da mu prsti taman budu u nivou stomaka koji tako dobija kraljevski tretman celovečernjeg pipkanja, milovanja i masaže celim dlanom. Večerašnji pobednik narcisoidnosti ceni da će privući poglede razuzdanih klinkica podizanjem šulje, dirkajući se tamo gde normalni tipovi posegnu samo kako bi odstranili trenutne zalihe pupčane vune. Ovaj je nema, izdepilirao se kod švece u kozmetičkom salonu jutros.
Otkopčano mu je najniže dugme košulje, kako bi ova leva strana, koju nije podigao usled draškanja, slobodno visila i dirkala mošnice, eventualno izazvala erekciju koju će prisloniti uz dupe neke maloletnice dok ova ide u klonju da povraća pred fajront. Bliže snošaju od toga neće ni biti.
Za one koji slabije izlaze, u dnevnoj varijanti je to onaj ljakse koji na Adi stoji u plićaku do kolena, okrenut ka plaži, vidiš ga da se tapka po stomaku u ritmu muzike sa ozvučenja dok šmeka likuše na obali, uključujući i tvoju ribu, pa se u jednom trenutku samo izgubi baš kad ti se popne na kurac. Valjda je zbrisao kako bi na vreme ispeglao svoju slim fit Njujorker košulju za iznad opisani izlazak.
- Kuda, devojčice? U toalet, a? Prolaz se plaća, hehehe.
- Je l' ti to pipaš pupak dok sa mnom pričaš? Nosce te ipsum, a?
- Šta reče? Ma ne, oouuvaj, samo me nešto zasvrbelo. Nego, tvoja je kosa...
- Aaaa, oslepela sam!
- Od čega bre, šta ti je?
- Sijaju ti trbušnjaci od ovog disko svetla, videh sunčev spektar za momenat. Sklanjaj ruku odatle bre!
- Ti mene zajebavaš?
- Ma jok, nego... čime si to namazao stomak da tako sija? Vazelinom, a? To treba da se pozadi maže, nisu ti rekli drugari? Posebno kad moj ćelavi dečko stoji iza tebe, mada, znajući ga, njemu ne smeta ni kad je suvo. Evo, potvrdno klima glav... Hej, gde pobeže sad? Stani, pa nije mi baš toliko hića za toalet!*Definicija je napisana za MizanTrophy.
Onaj koji više ne bira šta će da pije.
Obišao sva mora, i topla, južna, vina, i nemačke reke piva, i hladna, severna, mora votke.
I ove naše baruštine šećeruša, i zlatne potoke domaćih.
Ali, prošli su ti dani, kada su luke još uvek bile na dan plovidbe, kada je moglo da se otplovi do Sankt Peterburga na pijani vikend pa da se vrati nazad, i u povratku svrati do veselih bordela u Gdanjsku, kod nje.
Sada ga evo, otplovljava poslednji put, moreuzom, koji deli naša, još, topla, mora povremenog pijenja od otvorenog okeana bespuća, gde su noć i dan samo različiti odsjaji na flaši, jednoj, pri kraju. Dok mu s jedne i druge strane, kao dva grebena, stoje ogromni čokanji, Baltik i Atlantik, dva ugašena svetionika, i odaju tužnu počast.
Polako već prelazi na drugu stranu, smeška mu se Đura Jakšić.
Već van kursa, u nepoznatom moru, gde dole promiču samo potopljeni toliki svetovi Zozoatlantide... Kroz vodu treperi, upletena u alge, zelena slika čiče sa stomaklije, čiji se osmeh krza u kez, čuje se lupkanje flaša na površini jedne o drugu: ničija nazdravljanja, bez glasa, bez živeli, na blagom talasanju.
Koje je more više nije važno, ni vodi li nekoj obali, bitno je da se plovi, dovoljna je i jedna fatamorgana utehe na jedan dan plovidbe.
Samo, više se i ne plovi, već pluta, ali niko još ludom kapetanu ne govori istinu, a on kao još vidi nešto, još se nečemu nada, dok i on konačno, ne klone, i pomiri se, u čekanju.
Da bi se na kraju, posle jedne burne, neopisive, noći, nekako dospelo u Hiperboreju valjda, konačno, preko severa, gde večno sunce sija kroz dance flaše, bez grozne noći otrežnjenja.
- U leba ti, vidi ovo, čokanj votke 33 dinara, pa šta li je to, koji li je to otrov...
- Ma još nismo doši do toga, to je za ove što kupuju medicinski alkohol pa ga kuvaju...
- Paj šta piše prirodno poreklo, ma da, samo čekam da jave da se neko otrovo od toga...(nekoliko godina kasnije)
- Koju ćemo votku, oćemo Baltik il Atlantik, Baltik je skuplji 9 dinara i čini mi se da ima puniji ukus, kvalitetniji je, a i što se estetike tiče, lepši je čokanj, ali Atlantik mi je više ono alternativa, nešto ko linuks, ima taj neki šmek na bugarske tempere iz 93 a i ima onaj čist alkoholni duh, rezak, al opet Baltik mi nekako vuče na Rusiju ovo šta, Nato, Amerikanci, evroatlantske integracije, pizda im materina... Mada, s druge strane, četri čokanja po 9 dinara 36, pa malo li je na ovu skupoću!
- Prošli smo mi to, brate Po, uzimaj ovaj ovde plastični... Irico, 33 dinara, viš da je najeftiniji...
Sedim za kompom i pitam se da li ću uspeti da preživim sutrašnji dan. Popravni iz fizike, svaka tuča, najteža odgovaranja, bilo koji evrigo na utakmicama deluje ništavno u odnosu na ono što me sutra očekuje. Ja sutra idem da izvadim pasoš. Taj dokument koji nam omogućava da pređemo granicu koji je u drugim državama najnormalnija stvar koja se dobija za dan ili dva kod nas je jedna od najvećih privilegija. Da bi ste ga dobili morate da prvo makar nedelju dana skupljate volju za odlaskom u sup i čekate u nenormalnom redu. Posle toga sledi agonija sakupljanja svih papira koje možete da zamislite, kako bi ste preživeli nju - neumoljivu šaltersku službenicu. U odnosu na nju sve babaroge iz detinjstva deluju ko dobroćudne bake, veštice koje su pape pobile po inkvizicijama deluju ko najdivnije čedne devojčice a kruži mit da se njih i Čak Noris plaši. Sam susret sa njom je neopisivo iskustvo. Strah koji ćete osetiti dok vam pregleda papire, agonija koju osećate u trenutku kada ona podigne hladnokrvno glavu i kaže vam fali vam jedan papir ( pr. vozačka dozvola iako imate 16 godina!) ne može se opisati rečima a samo poređenje sa Hirošimom i Nagasakijem je ništavno. Pošto vam unište tri letovanja i dve ekskurzije pre nego što vam najzad uzmu dušu traženjem još i još papira, u trenutku kada osete da vam je volja za životom slaba daju vam pasoš uz prigovor da vam fali još po koji papir i potpis ali možete da prođete. Pošto ste preživeli to neopisivo iskustvo svet vam odjedanput deluje mnogo lepše, trava je zelenija , sunce lepše sija i sve je nekako lepše. Sve do trenutka kad shvatite da vam treba lična karta i opet ne upadnete u depresiju koju umeju da izazovu samo šalterske službenice.
Pojava potiskivanja komenatara, koje bi ste tako rado podelili sa svojim 'sagovornicima', al' to ne radite da ne biste ispali 'prosti' ili nedruzeljubivi.
primer 1:
Devojka 1: 'Jojjjjjjj, micaaa! Mwaaa! Da vidis kakve sam stikle videla sinoc. Totalno su SIK!'
Ja: 'Jojjj, mico! Kakav sam dzepni klistir video sinoc. Totalno je IN i moze da se koristi na svakom mestu u svako doba. Jedno crevo prikljucis na cesmu (za sta dobijes pridobne adaptere) a drugo gurnes sebi gde Sunce obicno ne sija, i krenes da se prepustas cistom zadovoljstvu.'
primer 2:
LiK :'Ja planiram da se obogatim do svoje 25e godine, steknem 30ak miliona $£€... Posle toga da odem na Havaje i uzivam u sopingu, koktelima, tropskim zabavama...'Ja:'Decko, jesi ti glup il' si samo gej?'
Oprezno ulazite u smrdljivi hodnik dekanata. Na njegovm samom kraju, sija žuto svetlo kroz prozore starih drvenih vrata. Smrad laka za nokte i nikotina guši vas dok se probijate kroz hodnik čijem se patosu ne vidi dno od kompresovanih pikavaca.
Konačno dolazite, dok vam se u rukama trese ispitna prijava, a pored vašeg uveta proleće indeks i urlik se prolama hodnikom:
-JESAM REKLA ĆIRILICOM....PONOVO!!!
Konačno ste skupili hrabrosti da znojave ruke savijete u pesnicu i oprezno i tiho pokucate na vrata... Zlokoban glas vas tera:
-Ajde ulazi unutra, šta lupaš na ta vrata!
Pored vas prolazi prebledela individua. Na licu ne možete da procenite koliko stara, zbog zgrčene facijalne grimase i gomile sedih vlasi na glavi, samo se u očima naziru suze.
-Ja sam došao...
-Dosta bre, znam ja šta si ti došao.
zlobna masa iza stolice vas prekida...
-Svi vi dolazite sa vašim papirima i zahtevima, samo ja rintam ovde po ceo dan.
Prolazite kroz gustu maglu dima i suzdržavate se da ne zakašljete dok vam suze nekontrolisano idu niz lice.
-Šta je, da ti ne smeta što pušim?
-Ma ne, naravno. ljubazno odgovarate
-Samo vam fali još to da mi oduzmete, dušu ste mi uzeli, još to i da crknem! Daj mi to da vidim, šta si se ukipio ko kišna glista, progovori čoveče ili se vrati sutra.
Brzo ali ponizno joj dajete ispitnu prijavu.
-Hm, dooobro. Nisi baš sve padže pogodio ali evo, pošto sam dobre volje prihvatiću...
Brzo se okrećete, za sobom ostavljajući kovitlace oblaka duvanskog dima. Trčite preko tepiha od pikavaca nazad u slobodu, u prirodu. Izlazite napolje i udišete vazduh punim plućima. Srce vam igra od zadovoljstva, i taj košmar je završen.
Onda se setite da morate za dve nedelje da upišete godinu i na trenutak se razočarate, ali optimizam vas ponovo savladava. Možda crkne do tada... A sad odo u slobodu...
I uz srednji prst uperen prema dekanatu odlazite u zagrljaj sunca...
Osoba ciji broj su ljudi u stanju da pronadju, na mestu gde je lezao 13 godina i ni sunce ga nije videlo... ali samo kada im zatreba.
Zena: Milovane, treba dete da ide u vojsku. Jooooj nece ga valjda u neku vukojebinu, Milovane, moje dete :'(
Milovan: Cekaj zeno, vidis da trazim telefon, znam jednog sto radi u vojsci, koji moze da mu sredi, nismo se culi 10 godina, ali cu da probam... a evo ga moj stari telefon (onaj matori ericsson s 20 slojeva prasine, koje doticni ljusti s ekrana). Samo da jos odem da nadjem punjac s tavana da vidim broj i zovem ga popodne.(popodne, kada je konacno broj izvucen s mesta gde sunce ne sija)
Milovan: Halo, jel to Tomislav?
Tomislav: Da ja sam.
Milovan: Pa de si druze, 100 godina, sta radis sutra? Nesto bih da te pitam...
