Nači letnji raspust mi e bio kul skroz. Ono, fazon, prvo smo većina moi ortaci i ja prošli drugu dinu srednje ono...zadovoljni, hehe, i onda raspust došo konačno jebemtisve.

Moji me smarali tu okolo, u fazonu, šta raiš s životom, de ideš i te fore, al za nekog ko je odraso na ulicu ko ja nije problem nikad da ne sluša šta mu matorci kenjaju. Onda me odvuču na selo, jebote, pa ko još u dvaesprvi vek ide u selo, a tamo sve neke babe sparušene, smorio sam se ko susam na kiflice, hehe. I još ova moja keva debil, ponela pola stan u selo i mnogo odeću, ko da sam nedajbože jedan od onih pederčina. I konačno se vratim nazad u ovu rupu šapana i seljačina koju zovu Zaječar, nači ovde se ništa bukvalno ne dešava, stvarno neznam šta je to s državu bemimsve, pa to sve lopovi neradnički koji kradu samo pare.

Ondak je bila ona bre...kako se zvaše, Rokerijada, nešto, sve neke čupave nakaze napunile moj grad, sve bi ja to poklao. Što ne organizuju neki rep il tehno događaj ada nije Pena parti, pa da lepo nadenem trešu, obujem maksice i budem u svom elementu. Al zato odem ja u Belu il Pedeščetvorku i u neki od ta dva kluba, ne mogsesetim baš sad, vidim jednu ribu, nači vrh, ono sve u fulu. Stoj tu ispred nju neki pičkasti tip, vidi se da ne mož ni dvaes skleka da uradi, priđem ja tu, on kenja neka romantična govna, oteram ja sve to u pičku materinu, pripetim mu da ću dizvadim utoku, on lik samo što se nije usrao, lolololo. Enivej, smuvam ja tu malu, i posle se ispostavi da je likuša moje godište ej, jasam utripovao da je 99. Ekstra mi ispala ta šema, al ona mi mnogo štreber, ono neda mi da gađam golubovi kad idemo negde i ide u gimnaziju. Ipak, s obzirom na obzir, hehe, da mi je ovo prvi put da sam smuvao neku takvu što ide u četvorogodišnju, mislim da je to uspeh.

Ispao mi smor kad je moja nova riba, koja inače ima mnogo dobro dupe, odlučila da oće da idem s nju na Parni valjak, bemihudupe, celu noć slušam one gej pesme, i ko da pola Zajčar došlo na koncert, kolko li bi tek bilo na rep događaju ne mogu ni da zamislim.

Jes da me moja devojka s odlično dupe smorila ko ništa kad je bila ta Rokerijada, ona sluša i te neke sto imaju akjustiku i ta govna, znaš, al ono, mislim da sam baš počeo da se zaljubljujem u nju. Dolazio sam kod nju da gledamo filmovi. I gledali smo filmovi. Jedan je bio crno-beli jebemtisve, pa nismo u hiljadu osamsto pedesetu, što bi reko moj idol Pujo jebemtiženomaiku!!! Al ipak, ona je mnogo dobra riba, kakvo dupe ima jeboteee, al i ovako je dobra i pametna, kaže nezna šta će posle gimnaziju, al dobro, šta ima veze, će odluči valjda. Zaljubio sam se u nju, a to je bilo pre nego što mi rekla da ću budem ćale njenom detetu. Zabole me, nek nosi kopilana kad je muralna i neće da se abortira.

Ovo je bila moja priča kako je jedna devojka promenila moj život za relativno kratak period koji je poznat kao letnji raspust, kapiraš.

ПЕРN Д ПЛАТАПУС 9.9.2013.

Evo opet Bata Sale sa svojim ozbiljnim defkama, ima da mu lupim minus jer sam ja ovde doš'o da čitam vicovi, a ne nešto pametno. E briga me. Elem, ovo što sledi nije neki moj stav već zvanični stav istorije.

Džihad znači Sveti Rat u islamu i da, pominje se u Kor'anu i ne, izvorno nije ono što radi Bin Laden. Mnogi neupućeni misle da Kor'an poziva na rat protiv svega što nije islamsko. To nije tačno. Džihad je, izvorno po Kor'anu, rat sa samim sobom (pandan hrišćanskoj borbi protiv đavoljih iskušenja). Ovaj današnji, oružani rat je nastao kao odgovor na krstaške ratove koje su vodili hrišćani (tj. Rimokatolička Crkva) protiv muslimana u Svetoj Zemlji. (Da, da, mi hrišćani smo prvi počeli i to ratom koji je nazvan Svetim Ratom, a kog, kao takvog, nema u Bibliji kao što ni džihada, kao takvog, nema u Kor'anu). Danas, kao i u samom početku koristi se isključivo od određenih individua ili grupa koje zloupotrebljavaju veru u Boga kod običnih ljudi zarad sticanja ekonomske, političke i vojne moći (kao uostalom i krstaški ratovi). Da biste stekli bolju sliku o čemu se zapravo radi i kako je džihad nastao sledi malo istorije. (sa' će minus :D)

Dragi moji,

posle puno razmišljanja, premišljanja i ostalih vidova ispijanja velikih količina piva, odlučio sam da i pored ogromnog pritiska većine zemalja sveta da to ne činim i nekoliko vrlo maštovitih pretnji smrću od država sa prostora Balkanskog poluostrva, ipak napišem i četvrti, nikako poslednji nastavak "Stereotipa po nacionalnosti". U isto vreme, razlog ovolike vremenske pauze između trećeg i trenutnog dela ove značajne istorijske studije, upravo leži u činjenici da sam zbog burnih reakcija svetske javnosti nakon izdavanja jedinog ali ekskluzivnog primerka Trećeg Volumena bio primoran da se povučen na sigurno, bezbedno mesto, na kome će moja revolucionarna glava nekako ostati pripojena sa ostatkom tela. Odatle vam, uostalom, sada i pišem. U atačmentu vam šaljem novu lista omraženih nam naroda i narodnosti sa ključem razumevanja te iskonske ali opravdane mržnje. Nadam se da ćemo se uskoro videti, dragi moji. Čuvajte se od ovijeh vrućina i slušajte vaše majke. I ako se meni nešto dogodi, Stefan Kostić je.

Vaš Тх___

Mentalna stanja raznih tipova studenata u predispitnom periodu
1. Teska agonija: Ruke se znoje, glas podrhtava, a olovka ti ispada iz zatreperelih prstiju na samu pomisao na izlazak pred profesionalnog dzelata olicenog u predmetnom profesoru zaduzenom za proveru naseg znanja, a sve to vec 15 dana pred ispit, iako si prethodnih dva meseca proveo nad knjigom i vec sve znas, ali zecjeg si srca, pa se plasis kako bi sve moglo pasti u vodu. Poslednje dane pred ispit provodis na bensedinu, a na isti izlazis noseci pri sebi opremu za prvu pomoc i anafilakticki sok. Prilazis da uzmes pitanja. Mozes da se zakunes da su profanu oci zasijale crvenim odsjajem, dok mu ocnjak proviruje ispod gornje usne. Uzimas papiric, a sve odjednom postaje tako crno.. .. .
2. Histerija- Lomis prste na rukama, polako prelazis na zglobove na sredini prsta, a potom i na one male , najblize jagodici, kad ostali prestanu da pucaju. Ako si slucajno kuci i izuven, nije to strano ni krckanje noznih prstiju. Na :"Sine , hoces li rucak?" ,odgovaras drsko, glasom cija jacina varira izmedju 110 i 160 decibela:"Nemoj mi dosadjivati, ko jos ima vremena da doruckuje, imam jos 15 dana do ispita, izlazi iz sobe!" . Doticni postupak propracen je relativno snaznim udarcem nogom u vrata, koja se uz tresak zatvaraju ispred zene koja je samo zelela da spreci gubljenje 10 dragocenih kilograma. U danima pred ispit elektricni uredjaji se gase usled elektromagnetnog polja koje , usled kolicine nervoze, emitujete. Sijalice eksplodiraju a zivotinje beze od vas u panicnom strahu. Izlazits pred ispitivaca, hodajuci nespretno, jer te zulja sekira prikacena za kais, da se nadje. Pitanja uzimas uz promrmljanu psovku.

3. Nervoza - Ti jednostavno MRZIS ta vrata koja skripe u citaonici. A devojci na stiklama od 12 santimetara zelis da u najmanju ruku padne i slomi nogu dok potresa tvoj prenapeti mozak svakim korakom, nosena narcisoidnom zeljom da svi pogledaju u nju, dok se penje uz stepenice, jebozovno mesajuci kukovima. Ali, sve i dalje ostaje pokopano u tebi. Cak joj se i osmehnes kad te pogleda, a vrata iz protesta zakacis ramenom u prolazu. Nekoliko dana pred ispit, u zelji da to ne izbije na povrsinu ostajes kod kuce, uceci neprekidno i jeduci samo pice koje ti donose kurir, jer nemas vremena da spremas bilo sta. Na dan ispita polako te hvata euforija, a proteklu noc nisi spavao , jer nisi mogao. Okretao si se do pola 3, a onda si po 10000ti put citao na forumu sta kazu za Labusa. Izlazis po pitanja , uzimas karticu rukom koja toliko podrhtava da ce to biti registrovano u seizmoloskom zavodu, i.. .obaras celu gomilu na pod, opet, naravno, uz psovku.

4 ravnodusnost -Ili ucis mnooogo, ili ne ucis nista, tako da si svestan da ili ces sve znati, sta god te pita, ili neces znati nista, pa nemas ni cemu da se nadas. Ako ucis, vec si spremio ispit, iako ima jos 15 dana, i uzeces svakako nesto od dodatne literature da procitas. Ako, pak , nisi ucio, izaci ces na baseket, na pice, a 3 sata dnevno ces folirati roditelje da ucis, dok te iznenada naprasno ne "zaboli glava, od silnog naprezanja", pa to moras da kompenzujes odlaskom iz kuce. Bilo gde, smao van kuce. Nekoliko dana pred ispit, opet, ako si ucio obnavljas gradivo, a spremio si i nesto dodatno,da se dobije 10. Ako nisi ucio ucis napamet pitanja za pismeni test, i 3 lekcije, nasumicno odabrane, pa kud puklo da puklo. Izlazis na ispit mrtav 'ladan, uzimas pitanja , sedas, i ni u jednom slucaju ne pises koncept vec odmeravas koleginicu/ kolegu.

Oznacava dogadjaj(ncident) u skoli kada se neki pripadnik neznijeg pola raspravlja sa profesorom/icom, obicna rasprava se dalje razvija u 3 faze:
1.faza nastupa kada se rasprava pretvori u svadju/dreku/vrisku
2.profesor/ica zatim u ocaju daje sagovornici jedinicu/neopravdani/ili minus iz aktivnosti(redak slucaj)
3.tu dolazi na scenu treca i zavrsna faza kada ucenica uplakana i besna onako zivotinjski popizdi , izleti iz ucionice i arogantno zalupi vrata tako da se cela ucionica zatrese.

*NAPOMENA
Ovakvi slucajevi su cesti u obrazovnom sistemu na Balkanu,i bar jednom u zivotu ste ga doziveli(mozda i aktivno ucestvovali).
Jako su retki slucajevi gde pripadnici snaznijeg pola rade gore navedeno*(ono sto oni rade u nekim skolama prevazilazi aroganciju i proteze se u fizicko kao i psihicko zlostavljanje profesora),oni su obicno pasivni ucesnici i sluze da poprate celi dogadjaj smehom i komentarima .Takodje ova pojava nema neku narocitu svrhu tu je samo da pomogne da se prevazidje monotonija u skoli. Nema neke negativne efekte jer posle, sve se vraca u zacarani krug(kao da nista nije bilo) i krece iznova.

Vekovi su trebli da bi homosapiens evoluirao i postao domaćin, da bi se otrgao iz stega robovlasništva, prestao biti potrošan materijal u rukama „bogom danih“ gospodara, koji su ničim izazvani izazivali sukobe u kojima je na glavnom meniju bio posluživan kao topovsko meso, hrana za lešinare i kusur ratnih profitera. Od najranijih vremena običan čovek je težio za slobodom i nazavisnošću, otimao ih, kupovao, borio se za iste. Dok su cene formirali trgovci smrću, njegovi dželati, vukovi u jagnjećoj koži, gospodari vremena i prostora na koje je bio osuđen, nekada rođenjem, a nekada na prevaru ili silu odveden u roblje. Biti slobodan, misleći i nezavisan ima svojih prednosti, ali košta. Puno. Danas nismo svesni toga, bar mi na ovim prostorima, jer smo slobodu nasledili, pa je lagano krckamo, kao i svaki drugi naslednik trećeg reda, koji iz nevezano dobije neki keš „od preminule tetke“ iz daleka sveta, koja na žalost, nema drugih i boljih naslednika, do nas. Ignorisanje sopstvene slobode smo doveli do savršenstva, bol u predelu malog stomaka za istu, takođe. Šta bi se mi danas nešto tu otimali i gicali, kada sve svakako šljaka i bez nas, a i lepo su nas 70 godina stari učili : Ne diraj, pokvarićeš nešto, pa ćemo se svi o jadu zabaviti. Tu lekciju smo najbolje savladali, samo što nam niko nije rekao koliki je rok trajanja slobode i šta da radimo kad zaškripi. A, počelo je škripati, otkazivati, crkavati, ne danas. Počelo je poodavno, već smo i zaboravili kada. Jednostavno, crk’o kvar! Za deceniju, deceniju i po više nećemo imati svedoke toga, smrt je egzaktna stvar, pa ćemo po našem starom, dobrom običaju opet da se bavimo posledicama, jer o uzrocima neće imati ko da priča. Pisanim tragovima će se baviti istoričari i naučnici, a opšte je poznato da istoriju pišu pobednici, a da su naučnici morali, kroz tu istu istoriju, da tvrde pod prisilom vlasti da je zemlja ravna ploča i da je heliocentrični sistem đavolja rabota. Negde, sredinom pete decenije prošlog veka, otprilke kada je komunizam (ono, cveće, proleće, med, mleko i te munje) od domaćina započeo proces stvaranja proletera, koji je za relativno kratko vreme priveden kraju. Današnje generacije imaju složen i težak zadatak, da decu i unučad proletra reformišu, kako se to popularno izvoli reći i vrate ih na početne parametre. Stvore nove generacije onih koji će stvarati nove vrednosti. Nimalo lak i prijatan posao, ali ga neko mora uraditi, a siguran sam, da svako od vas zna koje taj neko. Naravno, to smo mi. Neće sve teći kao po loju, još uvek se naš čovek nada da će se probuditi jedno jutro u (recimo) 1977 godini, sa pesmom na usnama krenuti u prvu smenu i pre isteka radnog vremena biti na putu u toplo porodično gnezdo, gde ga čeka ručak, zadovljna žena i sita i okupana dečica. Pluskvamperfekat, davno prošlo vreme je to. Revolucije su zamenile rezolucije, domaćini su se pretvorili u proletere, proleteri dalje u korisnike, a korisnik je svaki onaj koji zavisi od nečije mislosti. Bio to dečji dodatak, socijalna pomoć ili bilo koji drugi vid sitnog benefita koji se dobija zbog svoje socijalno-ekonomske ugroženosti. I tu onda prestaje sloboda, jer je korisnik ne želi i ne može da postane slobodan ili misleći i da odlučuje o sopstvenoj sudbini, već samo gleda kako da postane kategorija koja ima pravo da cedi suvu drenovinu od države. To što nema odakle, nema veze. Jer Bože moj, kako je do sada moglo? A, i prvi su počeli da nas navikavaju na proleterski život, na majke mi i dođem ti. Decenije samopregornog rada na ubijanju čovečnosti u običnom čoveku su nama danas došle na naplatu. Kvar je dijagnostikovan, nama je ostalo samo da ili izaberemo majstora koji će nam pod povoljnim uslovima pokrenuti naciju ili da sami zasučemo rukave i izvšimo generalku. Ignorisanje nije opcija, neće se samo od sebe popraviti. Krčmar život je ispostavio ceh, a niko se od prisutnih ne hvata za novčanik. Veresije nema, dozvoljeni minus nam je odavno u crvenom. Dedovinu smo proćerdali, a očevina nam je optеrećena hipotekama.

Ponedeljak veče ja i kolega odmaramo od učenja(kao učili smo) i šetamo po gradu ko muve bez glave. Listamo imenike tražimo kakvi žena, što ružnije po mogućnosti jer se trude kad se jebu(tako kaže kolega Pero, dok ja već ne mislim tako). Sve kombinacije istrošene, čak popušišmo i neki čevap, desi se jbg. Sijeli u neku baštu da popijemo pivo, da skontamo još šta. Malo kao i zagoralo se, pa je stanje već alarmantno. Zaokupljeni svojim problemom i prisjećanjem na bolja vremena( od prije neki desetak dana), nismo ni primjetili da su do nas prifurale dvije plavuše(dobre uf). Trgli smo se kad smo čuli :''ćao momci'' i tu počinje priča koja malo podsjeća na pjesme ''Zabranjenog pušenja'' o Pišonji i Zugi.

Bile su to dvije Slovenke, palo mi je na pamet da ću te noći otkriti da li je mit da su to najbolje jebačice na Balkanu. Navodno ta jedna ima stan tu, msm porijeklom je naša, ali tamo rodjena(ako pročita prepoznaće se, ma zaboli me) ma i ona je njihova, a toj drugoj neki naš karindža staru,pa su sa njim i došle navodno. I jeli one bi da nas dvoica njih vodimo u provod. Nebi one nas ni zvali nego Ponedeljak je, u gradu na prvi pogled nema ništa već bilo blizu 12h, nema ni na svaki drugi. Bacili smo svoje mozgove na novi zadatak, gdje sad sa njima! U stan neće, a biilo je predloženo. I mi smo relativno novi u gradu nismo imali puno ideja, pa smo se vozali okolo, tukli neku beze priču.. Nego da ga ne tupim više, da skratim priču odemo u neki bezveze lokal koji radi 24h, ali ono brate tuga. Čisto kontam jbg popijemo nešto i na gajbu i udri. Kad ne lezi vraže dodje konobar( seljak mamu mu jebem) i traže one cijedjenu naradžu, gledam ne vijerijem, gleda i konobar ne vijeruje ni on. A gdje i da vijerujemo pola dva je već, tu ja već vidim da su one malo spojile na masu. Kaže konobar: ''Imam naradžu, ali je nebi sad cijedio da si me rod'la!''(seljak mamu mu opet). Predložim ja da se pije neki alkohol(bolje da sam ćutao) naručim sebi štok, Pero naruči pivo i one po DUPLI ČIVAS,a mene duplo preseiječe. Računam ja da sam se zajeb'o, ali još ne znam tačno koliko. Ide konobar nosi vijerovatno dva dupla štoka(nije lud da sipa čivas),pivo i štok, bitno je šta je na računu. Ja jadan to jutro platio teretanu i već lagano razvlačim pare za tu sedmicu i onako kiselo pružam 20 maraka konobaru. A on (mamu mu jeb..) kaže:''Trideset i dvije brate!''. Onako posran vadim još koliko fali, i u sebi mu psujem mater, kao da je on šta kriv mozda se ugradio koju marku, al' i ja bi na njegovom mijestu. Sjedam., znojim se, računam sta ću jesti do kraja sedmice, imam još cenera i nesto siće, a daleko je Petak. Prekide me krava kaže na toj miješavini srpskog i njezinog pederskog jezika : ''Jest ovdje piće jeftino, ne!''. Reko : ''jes, ja jeftino'' Aj što me jebe, al' što uši zavrće? Privuče se ta noć kraju nekako, Pero još par puta dizao ruku da zove konobara, ali sam ga vaspitno udrio nogom ispod stola i on se predomislio. One nisu zvale konobara iako rekoše da je jeftino, Slovenci su to. Ja sami dalje srao nešto, kenjao, ali sam bio vidno potresen. One su se došaptavale nesto na slovenskom i kikotale ko nenormalne, baš se pitam šta je bilo smijšno.
Popije se i dosta više para, ali se bar napije pa se i ne žali.Tako da će se ova tura na žiljave čke pamtiti do kraja života. Odgovor na pitanje: ''I jel' bilo sta poslije?'' znate i sami, da je bilo nebi bilo ove priče. Mozda nije smiješno, ali je smiješno koliko je tužno!

Kol'ko iritantna reč, je l' da?

Elem, verovatno se pitate - a pored onog standardnog "ZAŠTO sam u subotu uveče na gajbi i buljim u jebeni ekran od kompjutera 'mesto da sam u klabingu k'o deky_aod?" - kakva je sad to hipsterska novotarija i za koji mogući kurac jednom Srbinu može biti od koristi da zna bilo šta o istoj? Ovaj tekst nudi nedvosmislen, doduše subjektivan odgovor na to nimalo svakodnevno pitanje i ujedno služi kao informator potencijalnim interesentima, naravno ukoliko ih uopšte bude bilo. A i pisac ovih redova vrlo dobro ZNA zašto bleji pred ekranom svog laptopa u subotu uveče, pa i da mu malo proleti vreme...

Razume se, pomenuti cenjeni autor se nada da je međ' vama subotarima sila koja pokreće naš nebeski narod (doduše NE i ekonomiju istog; prim.prev) i dalje u onoj optimalno-funkcionalnoj količini da po završteku čitanja predstojećih par informacija u vezi sa naslovnim pojmom, broj eventualnih zainteresovanih ostane na popularnom "jajetu", da ne kažem "nularici". Na tome vam se on ovom prilikom i unapred zahvaljuje.

Ipak, ne treba se osećati prozvanim pre vremena. Pojava iz naslova je, pre svega, namenjena urbano-hipsterskoj ženskoj deci urbano-hipsterskih roditeljskih parova, jer je, naime, i sâma nastala procesom tzv. urbano-hipsterizacije plave planete...a onda i Srbije, jer smo, hteli mi to ili ne, delom iste...tj. barem do te od Svevišnjeg na zadatak nam ostavljene kolonizacije Jupiterovog meseca Evrope, 4000 kusur-i-neke godine. Dakle, odahnite vi što ste trknuli po kofer.

Elem, logikom vođen čovek bi satima mogao da lupa glavu u pokušaju da otkrije neko iole suvislo značenje iza spoje pomenute dve, inače, relativno ortodoksne umetničke kategorije (džez koliko-toliko, balet...pa, dobro, ima onih i koji sa njojzi koketiradu), ali ja ću mu odmah sačuvati dragoceno vreme i reći da je džez-balet zapravo jedna klasična mamipara kojom se, na kontu lukavo servirane ideje miksa "sporta&plesa", "fizičkog&duhovnog" i "mogućnosti da Vaše dete pronađe umetnika u sebi", naivno-glupim roditeljima iz više srednje ili visoke klase nudi debilizovana i prilično paprena vanobrazovna aktivnost za njihove eventualno podgojene buržoazne kćerke, mlade hipsterke u povoju. Ukoliko su keva&ćale još i bolidi koji su u fazonu "Naša Maristela je drugačija od drugih devojčica/Naša Semiramida je rođena balerina!", jednogodišnji paket časova se uplaćuje brzinom kojom penzioneri nagrnu u prazno vozilo GSP-a na njegovoj početnoj stanici.

I dok prosečna srpska ženska čeljad tradicionalno ide na gimnastiku, atletiku, odbojku, pohađa muzičku školu ili igra u nekom folklornom ansamblu, pomenute male buržujke, poznate po tome "što nigde ne mogu da se uklope" a možda i zato što od, fazon, 5.og razreda osnovne šetaju sa jebenom Luj Viton tašnicom na velikim odmorima, petkom i(li) subotom odlaze u, pajsad, STUDIO DŽEZ-BALETA (imena mogu originalno varirati od onih "Fantastiko" i "Arabeska" do onih nešto konkretnijih u smislu onoga kako mamicin i taticin novac nestane u njima, kao na primer "Magiko" ili "Puf") gde ih potrošene i raspolovačene ex-balerine - što već spada u kategoriju onih kojima je usled trenja prvo stradala pička pa tek onda zglobovi i prsti na nogama; prim.iz.iskustva. - šatro uče da se "izraze pokretom" ili šta-ti-ja-već-znam, što individualno, što grupno, al' bitno da je uz Bijonse ili onu majmunicu što laje dok peva. Ono, na pravi balet liči koliko jedna Dačia na pravi auto - liči, jebiga, al' nije auto. "Džez" deo i da ne pominjemo...

Šta? Imate potencijalno gojaznu razmaženu ćerku, a ona 2 slobodna sata između privatnog časa engleskog i termina kod manikira? I još se zove Ana-Marija-Atina?? E, onda je džez-balet prava stvar za vaš novčanik!

Poštovani predstavnici društva ''Ujedinjene Evrope'', ovim putem vam dostavljam kratak izveštaj o, sada već davnoj prošlosti mog naroda, iz tastature mog ''20 x pra dede'' (šta mi već dođe), starog gosp. S. Jockovića (tastatura - ah, kako egzotična reč). S obzirom da je dotični mi predak ostavio u zaveštanje prilično obiman tekst, a samo transkriptovanje iz izvesnog programa Word u Derilia me je koštalo čitavo bogatstvo, citiraću samo pojedine, za istoriju Srba značajne odlomke.

03.08.2016. U Hrvatskoj besni rat. Svi oni nesrećnici koji su po forumima i raznim Vukajlijama smarali kako će migranti sa Bliskog istoka izjesti ovu bananicu od države su se zajebali. Izjeli su naše komšije. Kao što igrači stonog tenisa prebacuju loptice sa jedne na drugu stranu, tako su i Hrvati (takođe izumro narod, prim.aut.) pokušavali nama da uvale ''obojene''. Kako ovi nisu mogli preko Mađarske, gde je obrazovana naoružana civilna vojska, okrenuli su se na zapad, Hrvatsku. Optužuju nas, ali neće daleko dogurati jer novi Jasenovac je na pomolu, a pritisak Evrope je sve žešći.

22.09.2030. Napokon neko političko dešavanje vredno pomena! Velika ''Мајка Русија'' u koju su se mnogi kleli raspala se na Istočnu i Zapadnu! Lepo je neko pametan rekao, ''Historia magistra vitae est''. Samo što moćnici nisu ništa uspeli da nauče i opet se vrti ista ploča. Haha, Moskovski zid. Bar to da doživim, nisam se ni rodio kad su rušili onaj Berlinski...

02.11.2047. Situacija se relativno stabilizovala otkako se Evrposka Unija raspala prošle godine. Sećam se kako mi je otac još pre četres' i kusur godina pričao kakve će nam sve mogućnosti pružiti ulazak u Evropu. Matori, kladim se da bi te sada izjedao blam. Ali verovatno se toga ne bi ni sećao, i bilo bi ti drago što je evropskoj bagri došao kraj. Ti i majka ste nam sve pružili i bez tih ''Evropskih'' mogućnosti, bili ste za nas Svet. Zahvalan sam vam oboma. Voli te tvoj grešni sin. Počivaj u miru.

07.05.2057. 40% svetske populacije je stradalo. Od čega, pitate se? Prehlade. Ko bi rekao da nam tako nešto može doći glave. Poslednjih desetak godina nas Srba je sve manje, otuđujemo se, milimo svud po svetu. Nije nam lepo ovde. Sada još i prehlada. I nije važno što nam je pola najmilijih poumiralo u slinama, najbitnija vest je da je Novakov unuk živ i zdrav na Devičanskim ostrvima i lep na dedu...

10.06.2057. Najnoviji ''Statističar'' pokazuje da smo mi Srbi na par koraka do istrebljenja, ako se ne računaju emigranti... ''Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju...''

12.03.2065. Baš mi poslednji Srbin koji se zove Miloš danas u parku reče da je pročitao u ''Večernjoj Politici'' kako veće i mnogoljudnije Evropske sile pretenduju da uzmu pod svoje sve nas preostale, kao da smo ugnjilo voće na pijaci... Rumune, Mađare, Dance, Poljake... Nisam verovao da će se situacija u svetu ovako brzo odvijati, još za mog života.

11.12.2073. Karta Evrope više nikada neće izgledati isto. Gledao sam kako ruše Moskovski zid i kroje granice mnogih država. Pogledao sam smrti u lice kada su mi, ovako starom i u kolicima, pretili oružjem da napustim Srbiju. Sada sam Džon Smit 1275 i živim u Ragatzu u okolini Beča (veštačka tvorevina za izbeglice iz ''Ugroženih'' tj. maloljudnih zemalja, koja treba da stvori utisak da živimo normalno). Svakim danom mi je sve lošije a medicinske sestre nas sve ređe obilaze. Delim sobu sa Poljakom i Hrvatom. Pričamo ''naš'' jezik sva trojica i lepo nam je. Znam da ovo neće dugo trajati i bojim se da se kraj bliži. Ne samo moj, već Srbije i Srpstva. Nema te sloge koja nas sada može spasiti.

31.12.2073. U zvaničnom (prazničnom) saopštenju stoji da države: Bugarska, Mađarska, Srbija, Hrvatska, Poljska, Makedonija, Danska, Rumunija, kao i nezavisne italijanske i ruske državice više ne postoje. Osećam se kao poslednji Srbin na zemlji. Preumoran sam da bih pisao. Odjavljujem se. Ostajte mi zdravo.

Kada sam imao godinu dana, u moju čast je priredjena jedna sasvim obična ceremonija, ceremonija krštenja.
Kao i svako drugo krštenje na ovim prostorima, i moje je išlo po propisima. Prvo pijenje, pa dogovor sa kumovima. Onda opet pijenje, pa dogovor sa popom. Zatim opet pijenje, pa krštenje. A onda i jedenje i pijenje i lumpovanje.
Tom prilikom nekom čudnom logikom, prvi čovek-prvi sin, kum reče nek se zove Adam... I bi Adam... A onda nakon svih tih ceremonija, muka i kumovog mozganja da bi ja dobio ime, to ime potpuno isčezava i više ga niko ne pominje...

Dok nisam krenuo u školu, svoje ime nisam znao. Do prve prozivke ispred škole, ja sam se kao kuče odazivao na sva moguća imena. Roditelji i rodbina su me svakako dozivali, samo ne Adame.
Bio sam relativno mirno dete, te su me uvek dozivali sa kuco, mico, maco, milice, pilice, Acko, Aco, brko... Bilo je i onih nemaštovitih rodjaka, koji nisu znali kako da me prekrste, nego bi jednostavno lupili dlanovima o kolena, a ja bih došao. Svega je bilo, ali Adam se nije pominjao...

Tog Adama je prvi put prozvala pokojna učiteljica Vera, tog sada već davnog 1.9.1993 godine. Te otuda i ne čudi moja reakcija, što sam nemo ćutao, dok je ona 15 minuta dozivala nekog tamo Adama. Da nisam ostao poslednji neprozvan i neodazvan, verovatno bi u dnevnik bio upisan kao N.N. učenik... Sva sreća pa je misterija nepoznatog učenika, vrlo brzo rešena.... Ali ni to nije dugo trajalo, Adam je opet nestao bez traga, učiteljica je pronašla novi nadimak od milošte, tako da sam vremenom ponovo zaboravio svoje ime....

E onda sam počeo da budem nestašan, a moj život je strefio niz dogadjaja, koji su to ime, tu traumu, zauvek urezali u moje sećanje....

Prvo su usledile prve majčine batine...

Beše neka jaka zima, ja pomislih da bi bilo zabavno, da majku zaledim, na isti način kao moj tadašnji heroj Duško Dugouško, polivajući je kofom vode. Kad gle čuda, na moje zaprepašćenje i iznenadjenje, majka se ne zaledi, nego porumene i postade besna kao ris. Tada sam od nje prvi put čuo da izgovara moje ime. Vitlala je nekim prutom oko moje zadnjice i besno izgovarala moje ime uz razne druge prideve, Adame konju, Adame mazgo, Adame magarčino. Ja sam ćutke plakao i pitao se u sebi zašto bije mene, ako je besna na tog bizgova Adama? Gledao sam je tužno i uplakano, pokušavajući da dobijem odgovor, zašto bije mene, svog brku, zbog tog Adama.

Zatim je usledio drugi dogadjaj, koji je malo poljuljao moj indeditet... Još zabavnje od zaledjivanja mame, učinila mi se ideja, da u tatu uperim njegov službeni pištolj... Tata nije bio agresivan i besan kao mama. Čak me nije ni dozivao sa Adame. Ne naprotiv, tata je bio mnogo tolerantniji od mame. Stajao je mirno, pun razumevanja i tepao mi na sve moguće načine... Acko sine, daj tati pištolj. Acika, pile tatino, spusti pištolj na zemlju. Kučence moje, ajde daj tati pištolj, pa idemo na sladoled... E onda sam mu ja, naivno dete, dao pištolj, jer ponudi sladoleda nisam mogao odoleti, a i tata me je baš lepo zamolio... Suvišno je reći da sladoled nisam dobio, a i svi ti nadimci su nestali bez traga... Ostatak dogadjaja ne bih prepričavao ovako javno, jer ja mog tatu danas mnogo volim, a danas se po evropskim standardima, takvi dogadjaji kažnjavaju i krivično gone.

Sve u svemu, nakon tog dogadjaja, ja sam i definitivno shvatio da je to Adam, u stvari moje ime, ali mi i dalje nije bilo jasno zašto svi toliko mrze moje ime. Pitao sam se godinama nakon toga, zašto su mi koj kurac davali to ime, kada me biju, kada god se zovem tako?

Odgovora nije bilo, ali su godine prolazile, a sa godinama su traume od krštenog imena sve više rasle.... Nakon trauma od roditelja, usledila je prva devojka, nazvala me Adame i raskinula.
Zatim Direktor srednje škole, nazvao me Adame, pa me izbacio iz iste. Onda me je legitimisao policajac prvi put, nazvao me i imenom i prezimenom, istreso me iz gaća i priveo.
Onda sam se zaposlio, pa je bilo Adame ovo Adame ono, Adame idi tamo, Adame dodji vamo....
I na kraju sam počeo da živim sa devojkom, a intezitet trauma je rastao iz dana u dan. Sve bude fino, kuco, maco, ljubavi... Ali barem jednom u toku dana, se mora pomenuti taj bizgov Adam. Adame operi noge, Adame podigni dasku kad pišaš, Adame ne budi svinja, Adame ne ulazi obuven sa blatnjavim patikama, Adame jel su ovo tvoji časopisi, Adame nije ti to igračka, Adame pogrešnu rupu gadjaš....

Dugo sam se plašio roditeljskog izgovaranja mog imena, ali dok nisam počeo sa ženama, nisam istinski shvatio, koliko kršteno ime ume da zaboli. Čak su i otac i majka neki put izgovarali to ime, a da nisam imao posledica, ali žena? A ne, ona tvoje ime ne izgovara, ako ne planira da te istraumira.

Zato se pitam i dan danas, čemu nama služe imenovanja? Tolike ceremonije i slavlja, da bi ti nadenuli ime, koje ćeš čuti samo kada ti se crno piše?
Pa po meni se to ne isplati uopšte. To su za mene bačene pare.
Ja ne želim da me zovu Adame. Ja se svog imena bojim. A onog kuma kada budem video ponovo, moraćemo on i ja ozbiljno da popričamo... Da ga pitam samo na šta je on mislio, kada mi je davao ime...?
Kako će me zvati ubuduće meni nije bitno, samo nemoj da me zovu Adame. Ja znam da ne volim Adama, Adam je djubre i konjina. Adama svi hoće da biju, Adama izbacuju sa posla, Adam nervira žene, Adam po neki put ne zaslužuje da živi....

Tretman poštene inteligencije u medijima je termin pomalo metafizičke pomalo medicinske prirode. Metafizičke zbog toga što podrazumeva postojanje poštenog intelektualca a neko takav u Srbiji danas postoji samo na nivou ideje, apstrakcije i "sa one strane stvarnosti". Medicinske zbog toga što takav tretman na normalnog gledaoca-slusaoca ima isti efekat kao transorbitalna lobotomija na neanesteziranog pacova. Naročito je to uočljivo u raznim političkim TV emisijama:

Point of no return.

Ničija zemlja.

Imaginarna linija iza koje nema nazad. Delić trenutka koji odvaja prst na obaraču i počinjeno ubistvo, otvaranje kutijice sa prstenom i 100 godina (ne)sreće, Zemljino magnetno polje i beskonačno prostranstvo Kosmosa. Kupljena karta za put u jednom pravcu.

A kad jednom stigneš tamo, više ništa i nikada neće biti kao pre.