Drugi izraz za nema para ni za 'leb ili pa da serem pare ne bih kenjao po mesec dana!

Kupovina muzike preko neta je nešto što sve više postaje besmisleno.

Pošto ljudi, u glavnom, stvari preko neta pokušavaju prvenstveno da nađu besplatno na nekom piratskom sajtu, pa samim tim i pesme nabavljuju besplatno.

Ali, naravno, zakon kaže da je nelegalno koristiti piratske sajtove za nabavljanje muzike ili bilo koje druge stvarčice preko neta.

Međutim, u svakom zakonu se nađe rupa, a u ovom je rupa ogromna. Postoji (skoro) legalan način da se nabave pesme preko interneta besplatno i to bez da se osećate krivim zbog "krađe".

Naime, sve potiče od YouTube-a gde se nalaze sve naše omiljene pesme na mnogo načina (originalni, remix-i, snimci s koncerta...). A postoje i sajtovi za skidanje tih video klipova kao što su www.savevid.com ili www.keepvid.com preko kojih se snimci skidaju ili u flv ili u mp4 formatu.

Ali u kom god formatu da skineš video, možeš da ga konvertuješ u audio mp3 format sa npr. total video converter programom.

Nakon konvertovanja, imate istu onu pesmu gde se na nekim sajtovima prodaje.

I, sad, da li ima smisla da sajtovi koji prodaju muziku idalje nastave sa radom?

Rep je vrsta muzike nastala u getu sa ciljem iznošenja u javnost lošeg socijalnog statusa crnačkog stanovništva kroz stihove. Pevalo se uglavnom o siromaštvu, načinu života u nemaštini i na ulici, o rasnoj diskriminaciji i o želji za promenom. Onda je američka javnost došla na jednu sjajnu ideju. Počeli su rep izvođačima da plaćaju za njihov rad, da ih proslavljaju i da ih komercijalizuju. O čemu sada da repuje neko ko je do tada repovao o čemeru svog života, a onda iznenada zgrnuo silne pare?

Пре једно 5-6 година, када је технологија појефтинила и постала доступна широким народним масама и тиме им, као што увек бива, пружила могућност да испоље свог унутражњег јашара на један потпуно нови начин, на улице Београда, замазане шлајмом из којечијих уста, по први пут је закорачио представник нове и дотад непознате врсте - слушач музике на мобу без слушки, човек који широкогрудо дели своју музику са својим вољеним суграђанима, одбацујући концепт слушалица као исувише себичан. Без обзира где се налазио, на улици, у превозу, у школи, у крају, код куће, на његовом сату је увек време за пуштање зике на мобилном. Површни посматрач би закључио да он толико воли музику да једноставно није у стању да исконтролише своју жељу за пуштањем и слушањем исте без обзира на то што од диџеј опреме има само телефон, али површни посматрач би погрешио, као што увек греши јер је површан, а право стање ствари се никада не може сагледати тек тако, површина се увек мора загребати да би се дошло до сржи проблематике, иначе се не извучеш.

Слушач музике на мобу без слушки не воли музику. Не да не воли музику, он заправо не воли ништа, он не осећа страст ни према чему, животу приступа крајње површно, никада не осећа душевну глад и жељу за нечим новим, никада не осећа ништа сем јебеног животињског нагона ка јелу, пићу, спавању, кењању, пишању, јебању и слушању лаких нота у позадини, лаких нота које представљају тако прикладан саундтрек његовом плитком, протраћеном животу чије беде никада неће бити ни свестан, јер никада га ништа неће нагнати на неко иоле озбиљније размишљање. Он ће увек бити задовољан собом, тако сит нахрањен мрвицама, испуњен неиспуњеношћу, без икакве назнаке оног прогањајућег осећања да је нешто пропуштено, да нешто ту не штима. То је човек који на матурску екскурзију у иностранство креће не да би видео чега све има тамо и шта ће све проћи успут, него да би се са српском заставом сликао испред Колосеума. То је човек који кад узме да дрка курац, он не да не пусти нормалан порнић, макар прескочио увод и предигру и, не убацивши се у целу ту причу, одгледао последњих пет минута током којих изблајхана порнићара уз широки, лажни кез прима пар снопова сврша на два пластична балона прикачена на свој грудни кош, слушач зике на мобу гледа јебене камшот компилације састављене од снимака у трајању од по минут-два, и цео посао обави већ ту негде на средини другог, док рава стење у фазону „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, брзопотезно, механички, без трунке правог уживања, вођен ничим другим до тежњом за удовољавањем својим телесним нагонима. То је човек који кад огладни, узме и обари виршле, иако би уз десетак одсто више труда могао да их испржи у тигању и поједе нешто што за промену нема укус као јебена пластика. То је човек који скида најновији део „Паклених улица” са нета, и то оно срање снимано ДВ камером у неком биоскопу у Катару, одгледа га и бива одушевљен оним што је видео, јер мислим брате „Паклене улице 6”, до јаја филм, како ниси гледао батице, Вин Дизел, бесна кола, дрифт, спојлери, све! Он на волпејперу моба држи слику зајебаног хромираног змаја који се увија око јин-јанга, у фолдеру „слике” има подфолдер „мотори” у којем се обавезно налази слика дречаво зеленог јапанца са „агресивним репом” на чијем седишту седи риба са јефтиним кварцованим теном и цигнаском трајбал тетоважом изнад огромне млитаве буље, затим подфолдер „рибе” где су обавезне раскречена Сандра Африка, Меган Фокс и Памела, и наравно неизбежни подфолдер „Србија” одакле на његово духовно здравље мотре испикселизовани Дража, Ратко, Лазар и неки рендом манастир којег ни сам би умео да препозна. Када тражи рибу, њему није битно да ли она мирише на чистоту, дискретно и ненападно, али истовремено женствено и омамљујуће ако довољно обратиш пажњу, или пак на какофонију кванташке пијаце самлевене у конзерву јефтиног спреја, помешану са устајалим смрадом цигара и пива. Битно му је да има сису.

Музика коју слушач зике на мобу слуша без слушки мора бити прилагођена јефтином кинеском звучнику од 0.2 вата у његовој новој Нокији која има „тако добар звук” који кошта више од читаве гардеробе његове кеве која шљака у пропалој државној фирми, а то свакако нису прогресив рок или стонер дум. Он слуша само комерцијални крш хаус који је чуо на радију, мутираног хибрида хип хопа и РнБ-а са овонедељне МТВ-јеве топ листе, затим исто то али у собној продукцији његовог ортака из Врчина, и наравно туркоидно треш завијање уз зурлу и шаргију, али ипак не толико туркоидно да му екипе у источним преграђима Истанбула не би скинуле јакну. Ту се најбоље огледа његова испразност и његов бесмисао, јер он у први план ставља свој однос према музици о којој заправо појма нема јер му никада није пало на памет да је истражи мало на своју руку, ван оквира које су му наметнули медији и ближа околина, макар у границама тих жанрова на које се ограничио. Он није тру рејвер, није тру репер, није тру шабан, он је од свега помало а истовремено ништа до краја. Аудио фајлови у његовом телефону имају наслове у формату „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, а за ID3 тагове није ни чуо, јер он не воли музику довољно да би је уредно организовао, не занима га баш толико. Он рипује песме са Јутуб клипова у ниским битрејтима, баца их на моб, на еквилајзеру сваку фреквенцију буџи до максимума јер му је ортак рекао да се тако јаче чује, стиска плеј, а моб ставља у џеп ако је напољу исувише хладно или ако му требају слободне руке. Музика му је само неопходни бекграунд нојз, јер кад је тишина, уме мозак да се поигра са човеком, уме да дâ себи слободе и одлута тамо где не би требало да одлута.

Ljudi kod kojih primetite nešto čudno u vezi sa muzikom koju slušaju. Naime, bukvalno preko noci promene svoje muzičko opredeljenje u velikoj meri jer praktično kreću da slušaju nešto o čemu pojma nemaju ali ipak oko sebe sve ljude ubeđuju da su dugo u tom tripu i da to nije ništa novo. Ovaj fenomen najčešće se javi nedelju dana pred koncert određene grupe, tj. u trenutku kada se ceo grad izlepi posterima koji najavljuju taj koncert. Upravo iz tog razloga, ovakvi ljudi se i nazivaju koncertaši/slušaoci koncertne muzike

koliko si novca u nešto uložio, tako će ti se i vratiti

Коментари који се у последње време све чешће појављују на спотовима домаћих песама на You Tube-у, небитно ког жанра, чији је садржај похвала тог музичког дела од некомпетентног коментатора. Такође, битан елемент коментара је навођење националне припадности коментатора.

Totalno nepoznat ili nepriznat pojam na utakmicama fudbalske reprezentacije...

Дати хиперактивном детету да седне за бубњеве...

Rođendanska čestitka u najavi.

Jednolično udaranje čekićem u zid od strane komšije, u nedelju ujutru, zbog kog bezvoljno ustaneš i voljno mu jebeš sve po spisku.

Pitanje koje kad čuješ od pripadnika/ce drugog pola, naslutiš da te muva i u 99% slučajeva budeš u pravu. Odnosno, pitanje koje kad postaviš onom ko ti se sviđa presuđuje je li taj neko dovoljno dobar. Ili jednostavno pitanje koje postaviš kad više nemaš šta da kažeš.

Svaki pevač narodnjaka stariji od 50 godina, koji gostuje na Pinku.

Način kretanja kroz sobu koja je u haosu.

Tempo kojim pleše vladajuća većina na političkoj sceni.

Остали играчи у тимским спортовима где један баја коло води. Сива еминенција, они који звезди омогућавају да заблиста.

Ovaj izraz se koristi kad te neki debil smara pitanjem "Zašto".

Arlaučina koja metalca podigne sa stolice nakon što je našao hit na youtube-u i pretvori ga u besnu mečku koja počne da se neartikulisano rinta po sobi što za ishod ima da lomljivih stvari više nema.

некад бејаху "skinsi" и "oi" бенд, а сад снимају песме са реперима

Omiljeni bend penzionera sa stentom ili pejsmejkerom.