Najgluplje moguće fore sastrugane sa dna kace. Ponekad mogu da budu toliko retardirane da na kraju obrnu krug i postanu smešne. Najčešće izlaze iz usta tridesetogodišnjaka sa mentalnim skopom bebe meduze.

Neuviđavni učesnik u saobraćaju koji svojim vozilom zatvara prolaz svima ostalima. Ne da put, što bi iskusniji šoferi rekli.

Delo koje pripada ili tvom omiljenom autoru, a sa kojom se ne slažeš i lupiš minus ili ona koja te pogodi i oplusiš je, kad ono –međutim, delo tvog potencijalnog hejtera ili nekog kog si već iz tebi znanih razloga obojio u crno.

Ono što kaže Zemunac sinu u novom BMW-u,kojeg mu je kupio za 18. rođendan.

Malo se zna da je Sveti mucenik Trifun pored toga sto je zastitnik vina i vinogradara, i zastitnik sokolara. U pravoslavnom svetu uveden je kao zastitnik sokolara za vreme cara Ivana Groznog.
"Trifun Patrikejev iz poznatog knezevskog roda bio je dvorski sokolar cara Ivana Groznog. Za vreme lova u jednom od predgradja Moskve, car je izgubio svog omiljenog severnog sokola i naredio mladom Trifunu da ga nadje za tri dana. U protivnom mu je pretila sigurna smrt. Nakon dva dana neuspesnog trazenja, sokolar je seo ispod jedne jele da se odmori i zadremao. Tada mu se u snu javio Sveti mucenik Trifun na belom konju sa sokolom na ruci i progovorio "Ustani uzmi ovog sokola i slavi Boga". Pri tome je ukazao na mesto gde je sokolar mogao otkriti izgubljenu pticu. Mladic se probudio, krenuo je da trazi i ostao veoma zacudjen kad je nasao na vrhu jedne jele kao sto je rekao Svetac. Dozvao je sokola, a on je sleteo na njegovu ruku. Za uspomenu na ovo cudo, Trifun Patrikejev je sagradio paraklis a nesto kasnije i crkvu pored njega. U njoj je nalazi zanimljiva freska-Sv. Trifun sa belim sokolom u desnoj ruci. Ova zanimljiva prica pokazuje da su Sveci bili pokrovitelji sokolara."

Jedna veoma popularna disciplina kada je kurčenje i dokazivanje u pitanju u ruralnim oblastima. Mlađa populacija uživa u ovome, dan kada prvi put podignu traktor pamte celog života, još ako je u pitanju teža mašina od Fergusona (Rakovica ili Ursus npr.) sa pravom dobijaju epitete kao što su "Hodajuća stena" ili "Živa dizalica". U većini slučajeva ovo odmeravanje snaga se vrši pod jakim dejstvom alkohola, a učesnici su često profesionalni lokani cepači drva, građevinski radnici i obični likovi čija težina nije manja od 110 kg. Spektakl počinje usred rasprave dvojice đilkoša i u slučaju da ne mogu da nađu zajednički jezik, obično se prelazi na prepucavanje o fizičkim sposobnostima istih i tu sve počinje. Sve to dobija svoju čar ako je slučajno prisutno par rumenih seljančica ili još bolje par gradskih devojaka koje su tu kod babe i dede za raspust. Onaj ko uspe, postaje strah i trepet, idol mlađih, dika i ponos strarijih što imaju takvu stenu u selu, osobu na koju uvek mogu računaju. Gde god da se pojavi, gde god da bude viđen, seljaći će jedni drugima tiho i sa određenim tonom šaputati da je to "Čovek koji je podigao traktor".

Gotovo svaki klip poreklom iz ovih nasih nesrecnih zemalja pocinje sa: "lol, cool, aahahaha, car" itd, a zavrsava sa : "Mamu vam jebem ustasku, Srbija do Tokija CCCC"
Za to su naravno kriva balava decurlija, uglavnom ne starija od 15 godina koja po ceo bozji dan gledaju snimke ratova iz predhodne decenije i svrsavaju na to, i ako se tad nisu ni rodili. Oni naravno znaju ko je koju bitku dobio i istoriju svog naroda u prste, bilo da su Srbi, Hrvati ili Bosnjaci, i svi se veoma dobro razumeju ma koliko se trudili da svoj narod pokazu kao nesto mnogo bolji od ova dva ostala. I tako svaki jebeni klip mora da se unisti retardima. Ponekad se javi i neki kvazi veteran koji kaze nesto pametno ali jako retko, a argumentovana rasprava o tim temama je prosto nemoguca, zato sto i ako ima sagovornika dodje neko i sve usere pa opet sve ispocetka. Tu i tamo dodje neki padobranac iz Slovacke i krene da se raspituje o necemu, al se brzo nastavlja po starom. Kad bi ih neko stvarno poslao u rat, pa verovatno bi se 99% internet ratnika usrao u gace (bukvalno)
Moj je predlog da se sva ustaska/cetnicka i muslimanska omladina koja bi da ratuje i vredja ali preko svog kompjutera lepo posalje u radni logor i jedno 6 meseci sadi krompir i ostavi jadne mrtve na miru...

-Vlasnik Crnog Šupka.

Svaki grad/naselje ima svog lokalnog klošara. Osobu koju svi znaju, često zajebavaju, ali neretko i pomažu.

Velika životna istina.
Sad, da li je to citat Oskara Vajlda, ili stara kineska poslovica, ili je i sam Njegoš to izjavio, ne znam i nebitno je, bitno je da nosi ogromnu težinu istinitosti.
Vrlo jednostavno, ukoliko si cijelog života bio car, živio brzo, od danas do sutra, ako, dok na izdisaju u sedamdesetdrugoj godini cirkaš pivo u džakuziju sa sisatim bliznakinjama film života kad se odmota zaslužuje Oskara, onda ćeš vjerovatno i skončati u tom stilu, propraćen Holivudskim eksplozijama i dramatičnom muzikom. Ako si hronični ljubitelj dobre kapljice i ako si već sa trinaest udarao po vinjaku u lokalnoj birtiji, sva je prilika da će te sa pedeset naći smrznutog u jarku pored puta, jednog finog januarskog jutra. Ako si bio alfa mužijak, i jebač Lemmy klase, i ako su komšije zbog tebe svoje ćerke slali u daleke gradove na studije, pička će ti vjerovatno doći glave. Vratiće se muž ranije sa puta i ubiće te ko zeca, nećeš stići ni da ga izvadiš, ali bar ćeš umrijeti srećan.
Međutim, ako si njanjao, blenuo u devetnaestoinčni monitor, češkao muda i pio Koka-kolu, i tu reprizu puštao na riplej svakog dana dok te konačno nije smorilo pa si odlučio da baciš kašiku tako što si se ugušio Noblicama gledajući četvrtu sezonu Očajnih domaćica, logično da će poslednje trenutke pred tvojim očima ispuniti scene zanimljive poput kakvog dokumentarca o farbanju sa Diskaverija, ovog puta u tvojoj režiji....

Svemoguća bića u mnogim narodnim epskim pesmama,koja žive od Nemanjića pa sve do današnjih dana...U stanju su da govore,uvek pogode mesto gde se održava neka bitka,i tačno znaju kome treba da prenesu ishod boja.

Najniži stepen prekora.

Merna jedinica odanosti i privrženosti nekoj osobi.

Šatro tužna konstatacija zbog nemogućnosti oralne samosatisfakcije usled divljenja, jelte, samom sebi.

Nalik su jedan na drugi kao jaje jajetu, sadrže jednu najčešće petočlanu porodicu koja se sastoji od dva roditelja, dve ćerke i jednog sina.
Mlađa ćerka je mali genije od najčešće 7-8-9-10 godina, kojoj ni Mocart u tim godinama nije ravan. Najviše voli da starijoj ćerki - pički i pol koja obično ima 15-16-17-18 godina i oblači se kao da umesto u školu ide da dočekuje klijentelu na prometnoj, a ipak pandurima ne tako poznatoj raskrsnici - uvaljuje kosku, da je cinkari kod roditelja i da je jebe u zdrav mozak. Ćale je iskompleksirani, frustrirani, papučar, koji u kuću donosi taman toliko para da ne mogu da priušte zdravstveno osiguranje i da starijoj ćerki ne mogu da kupe odeću koja će joj u većoj meri prekrivati guzu i sisurine. Keva je isključivo u funkciji jebetanja, spuštanja i podjebavanja oca papučara. Sin je mamlaz, to je najčešći prevod reči kojima mu se obraća ostatak porodice, ima koeficijent inteligencije kao kamen, sve jadne efeve (F) u školi, igra ragbi, mišići su mu izraženi kao da ga je Fidija po Polikletovom kanonu klesao i izjebao je sve čirlidersice na zadnjem sedištu ćaletovog muscle car-a.
Obično većina njih biva terminirana posle maksimalno dve sezone prikazivanja, a najsrećniji su ako na jednom od naših kanala sa nacionalnom frekvencijom dožive da im se prikaže cela prva sezona.

Neverovatan fenomen koji nastaje prilikom nasumičnog pregledavanja youtube klipova. Bez obzira na tematiku prvog klipa koji si odgledao nekako uvek zavšiš na klipovima sa porno sadržajem.

Nesrećnik kome je jedina sreća u životu što se rodio u bogatoj porodici. Nema nekih kvaliteta: nije ni lep, još manje pametan, krasi ga naivnost i lakovernost, ima gomilu "drugara" kojima plaća ture pića, a u slobodno vreme razvozi njihove ribe koje žive u 3 pičke materine, jer, jebiga, one su mu "drugarice", a sam ostaje suvog vršnjaka ko pustinja Gobi.

Veoma česta pojava prilikom gledanja sporta.

Iliti ubica odgovornih ljudi. Tipičan primer koliko izvitoperenih mozgova ima među najbližima, prijateljima. Napada onda kad si najranjiviji - u trenucima dokolice i neopterećenosti problemima.

Počinje tako što ti onako neobavezno nabaci prvu epizodu serije, da se zanimaš. Najčešće je odgleda sa tobom, prateći svaki tvoj pokret i oduševljenost materijalom... Onda ti prosledi i drugu epizodu, eto, čini ti. Posle druge sledi treća, četvrta, peta... Pa se kolo obrće na sezone. Neku ti ostavi na usb-u, kada mu nije pri ruci doneće ti narezan disk. Gledaće kako polako postaješ zavisan od priče, smeha, zapleta i raspleta. Gledaće te sa visine, ponosno klimajući glavom sa razumevanjem i pogledom koji govori - znam, znam, i meni je tako bilo i mene su zarazili, samo ti prenosim boljku.
Kako vreme odmiče, epizoda je sve manje, ti sve više gubiš želju da bilo šta drugo radiš, provodiš dane u sobi gledajući epizodu za epizodom. Ispiti rok je tu, svi spremaju nešto, uče, rade, a ti... među svoja četiri zida proživljavaš tuđe živote, ubijaš neke nepoznate ljude, vodiš ljubav sa raznim ženama, iluzije dočaravaš novim .avi fajlom koji te čeka u folderu. A tvoj ubica, ubica tvoje odgovornosti i socijalnosti te posmatra, gleda kako toneš sve dublje i dublje.

Najednom, shvatiš da si došao do kraja. Nema dalje. Nova sezona se snima. Počinješ da kriziraš, kuneš i proklinješ snabdevača da ti da samo još jednu, samo jednu... da nađe, smisli, napravi!
Sažaljeva se. Nudi ti nov materijal.

Pribor, oprema. Kabasto je i zauzima mnogo prostora. Često ne služi ničemu, ali to nije uvijek slučaj.