(primeri iz stvarnosti)
116. Večiti derbi, 14.04.2001.
(sede dva cajkana u civilu ispred ćaleta i mene, jedan drži toki-voki, trude se da ne izgledaju upadljivo. Prolazi neki lik, osmotri ih, pa sedne)
"Izvinite, koji je rezultat u Zemunu?"
"Ne zn..."
***
Neka druga utakmica, par godina kasnije
Igrač pao, prevrće se, sudija prekida igru.
"Mrš! Mamu ti jebem! Diži se, nije ti ništa!"
Ulaze lekari, iznose ga na nosilima, kako je ustao sa njih, vraća se u igru
"U, jebo teeee! Lekar! Majstore! Koji čarobni štap koristiš, ima li gde da se kupi?"
***
Partizan-Newcastle, 2003., pre utakmice, uprava, trener Bobi Robson i rezervni igrači moraju da prođu iz nekog bezbednosnog razloga kroz tunel na zapadnoj tribini da bi došli do svlačionice. Ne sećam se da sam ikada posle video toliko laktova i srednjih prstiju fiksiranih na malom prostoru
***
Partizan-Zemun (2006, vreme najgore krize u Partizanu)
"Reberu! Reberuuu! Herr Reber!"
Tadašnji trener Partizana se okreće
"Izmena, pička ti materina!" (rotacijom ruku mu pokazuje na šta misli)
Reber klima glavom i vrši izmenu
***
...

Šamac, čaršija, ljeto gospodnje 2010.

A: E jebo te, vratila se Micika.
B: Znam, vidio sam je juče.
A: Opa, bogme, ona klima metropole joj prija izgleda. Si vidio kako se sva modernizovala.
B: Jes vala, modernizovala se u pičku materinu. Nije mjesec dana provela u Bukureštu, a tu izvodi bijesne gliste i priča kao neki engleski, to razvlači, to drvi, sa sve akcentom kao su je opanci učili da govori. I još pri tome gleda na sve nas kao na neke paore, a ona tamo ide da glanca enterijer ko najveća kurabeštija.
A: Šta ćeš, pušilo nekog kurca tamo, pa se primilo.

==========================================================================
Zemun polje, automehaničarska radnja " Kod Karburatora" porodice Trećekoljenović

M: Znaš, tajo, ja mislim da ti ova geštucna ide na motocincilator samo ako joj je prečnik za 9.šurnaest mikrona veći od pete kosmičke brzine. I isto, da li si znao da su Dajmler i Benc zapravo bili potajno ljubavnici? A onaj što je izmislio cincilatore se upleo u taj trougao i otkrio njihove poslovne tajne, a...
T: Milena, sine, vidi tajo da nismo bacili one pare za tvoje školovanje na Megatrend univerzitetu. Ajde ljubim te, dodaj mi okasti devetku i idi malo odmori, da ne preučiš.

- Eno ih, tamo kod česme. Vidi al' su dobre.
- Uf, stvarno nas je usralo da pristanu da se nađu sa nama. Ajmo brže.
- NE!
- Šta je bilo brate?
- Au, ne verujem.
- Šta je bre čoveče?
- Ladno sam naišao na razmaznu minu.
- U sred Kneza!?
- Ladno. Mamu mu jebem u pičku seljačku, ubio bi ga sada da znam ko je.
- Ali stalno ti brate nagaziš kad ne gledaš. Prošle godine si nagazio u centru Zemuna kod Meka, pa si ono nagazio kod Hrama, pa na ekskurziji kod Akropolja. Tebe baš hoće gde nikoga neće.
- I čime sada da očistim to?
- Nemam pojma, ali ja ću da im priđem, ti beži to negde da očistiš i čekamo te ovde.
-------------------------------------------------------------------------------------------------
- Ljudi saznao sam ko nam je isekao koš noćas.
- Ko, govori?
- Pera matori, Marijin ćale. Znaš da je stalno vikao sa terase kada igramo.
- Majmun matori. Moramo nešto da mu uradimo za to.
- Pa za početak da mu postavimo razmaznu minu večeras.
- Dobro, trebaju nam novine, upaljač i govno. Ja ću doneti novine, ti Sale imaš upaljač, a ti Đole moraš da mu se iskenjaš na otirač, prekrijemo novinama, zapalimo, zvonimo i to je to.
- A što uvek ja da kenjam kada je neka takva akcija?
- Zato što si se dobrovoljno iskenjao Sari u čizmu u osnovnoj, pa si se iskenjao sam od sebe onom Zdravku iz igraonice u kuvalo i zato što jedini non-stop kenjaš napolju.
- Dobro, ali planirao sam to da prestanem, sada sam stariji i ozbiljniji.
- Još samo ovaj put.
- Ajde.

- E Džoni, čuo sam da si zakuvao sa nekim likovima iz Zemuna.
- Ma da, brate, živ sam se sasrao, pomislio da su neke mudonje. Izvadio bokser da se branim, kad neki lik, Šedi ga zovu, kao glavni među njima počeo da me moli da ga ne udarim. Ej, bre, njih šestorica, ja sam. Koji kurac su me napadali uopšte? Draže bi mi bilo da su me prebili nego da se blamiram onako što uopšte pričam sa takvim kuronjicama.
- Haha, svi su nedostojni kurčeva koje nose. Jebem ti kru' pa moja baba da je bila sa ortakinjama iz Doma bi smela da napadne jednog slabo naoružanog čoveka. Kuda ide ovaj svet?!

---------

- Matori, gde si ti? Šta bi sinoć na zabavi? Jesi nabo nešto?
- E, stari, ma jesam, odveo sam neku malu na kviki u WC. Jebe se k'o zmaj. Da sam umro u toj klonji, umro bih k'o srećan čovek.
- Haha, to se traži! Šta bi sa Perom i Đoletom?
- Ma Pero se napio pre dvanaest, ostatak večeri je proveo pregledajući sadržaj svojih creva. A Đole je tek posebna priča. Čim smo ušli neka mala ga napala; dobra, krv ti jebem! Počela da skače oko njega, da ga pipa... Ma samo što mu ga nije izvadila onde na blajv pred svima. A on mutavac kulira je. Ne jebe je 2%. Hteo sam da ga razvalim flajkom.
- U jebote, koji krelac. Koj' je njemu kurac, da nije prešao na tamnu stranu?
- Ma jok, samo je nedostojan kurca kojeg nosi. Jeb'o ti on mater, nesposoban je. Džaba mu onaj jebački izgled i silni mišići kad je tocilo.

- Milane jel vidiš onu dvojicu ispred naše kuće?
- Vidim Dragice, vidim, al' šta da radim?
- Pa reci im da idu. Što su seli tu baš?
- Samo tu ima klupa. Ma verovatno čekaju nekoga iz ulice.
- Nešto mi je ovaj levi sumnjiv. Mislim da sam ga viđala ovih dana u ulici.
- Misliš da nam šmeka kuću da je obije?
- Ili kuću ili auto. Nešto od ta dva.
- Ma neće u sred bela dana sigurno.
- Pa naravno, čekaju da odemo negde. Zovi sestru i reci joj da ne dolazimo na večeru. Moramo da čuvamo kuću.
- Hoću. Da zovem i policiju da ih proveri?
- Zovi Milane, zovi možda su i drogirani.
.
.
.
- Dobro veče momci.
- Dobro veče!
- Lične karte.
- Izvolite.
- Opa ti si iz Zemuna, a ti iz Blokova. Šta ćete vi ovde?
- Čekamo druga, živi u onoj kući preko puta.
- Druga čekate a? Dobro, dobro. Jel privođen neko od vas, osuđivan?
- Ne.
- Nemoj da vas proverim i svašta da mi izađe.
- Nismo privođeni. Evo nam ga drugar stiže.
- Ej ćao ljudi. Jel neki problem?
- Ne, samo proveravamo tvoje drugove. A ti, jesi privođen?
- Nisam.
- Nisi a? Dooobro. Evo vam lične karte i sklonite se odavde.
- Dobro.
.
.
.
- Brate više ne dolazim ovde da te čekam ispred kuće. Čim smo ušli u ulicu majke počele da zovu decu da im priđu. Svi me izbezumljeno gledaju, samo vidim zavese kako se u kućama pomeraju, a jedan deda mi prišao da me pita šta ću ja tu. Kada sam rekao da čekam tebe on onako stao sumnjičavo da me gleda. Došlo mi dandaru da mu zalepim.
- A jebiga, budale ljudi. Da vidiš prošli put kada me je Sale Čupavac čekao ispred kuće, napunili joj glavu svakakvim sranjima i vodili me na test za drogu.
- Koji debili. Ajmo na tekmu.
.
.
.
- Milane otišli su.
- Jel ih oterala policija?
- Jeste. Došla dva policajca i otreala ih. Čekali su Smiljkinog sina.
- Zorana malog. On mi čudno deluje. Kao da se drogira.
- Ja sam sigurna da se drogira. Jednom ga čekao neki ispred kuće, sav iscepan, duga kosa neka budibogsnama. Odmah sam Smiljki rekla da ga vodi na test. Taj mu sigurno prodaje drogu.
- Jel ga odvela?
- Jeste, ali ništa kao nema.
- Ma laže Smiljka, sigurno je sramota.
- Laže, laže, nego šta. A i policija ništa ne radi po tom pitanju. Samo ih oteraju, a oni se uvek vrate. Možda ih je doveo da vide kuda u kuću da nam uđu.
- Ne brini. Imam prijatelja u policiji. Idem odmah da ga zovem.

Sredina 2012. godine, nešto nakon Parade Romulanaca...

Đango: Dobrodošao, Džedaje, u Milano. Kako si putovao?
Džedaj: Lepo, čika Đango. Mada sam prvi put bio na more, mislio sam povračaču, obradovao sam se kada sam stigao u Bari.
Đango: Ali zato te je Đasmin sačekao u Merdži. Sredio čika Đango sve, Đango dobar čovek. Nego, reci ti meni, gde ti je brat Avatar?
Džedaj: Avatar otišao u Beć. Kaže 'oće na koncert Kebe, a tamo su nam Enver i Đeljana, pa se odmah vraća u Beograd da bude uz tatka dok se oporavlja. Iskren da budem, čika Đango, Avatar se malo uprpio, kaže da je video Đasmina kako je u stvari on 'teo da nam upuca tatka na Paradi Romulanaca.
Đasmin: Ma šta priča to?!? Pa ja sam bio telohranitelj Đejov na koncertu u Bišofshofenu taj dan, nisam ni bio na Paradi.
Đango: Osim toga, upucan je i Ljuba Aličić, a znaš koliko ga volem.
Džedaj: Znam, čika Đango, to sam mu i ja rekao.
Đango: Nego pusti sad to, ću da rešim ja kasnije. Imamo mnogo veći problem... Kinezi!
Džedaj: Kakav problem s Kinezi?
Đango: Počeli su mnogo da se ciganišu.
Džedaj: I ja bih rekao. Podigli su cene, a nama ni ne spuštaju više kad hočemo da kupimo na veliko.
Đango: Eto, sve znaš. Profit od tezgi mi je mnogo opao, a ne može samo ovaj luna park da izdržava celu favelu. Ali zato smo došli na sjajnu ideju... Proteraćemo Kineze!
Džedaj: Kako ćemo to? Gde da ih oteramo, čuo sam da je Japan čak i dalje od Beća!
Đango: Ništa nije dalje od Beća, ali baš me briga gde će da odu. Đasmin ima kompletan plan kako ćemo ih zaplašiti.
Đasmin: Da! Slušaj. Prvo, ime cele akcije je Đango Ančejnd. Gledao sam novi film Kventina Trantalina i savršeno se uklopilo u životnu priču našeg Đanga.
Džedaj: A šta je akcija?
Đasmin: Poslaćemo Đoleta Đoganija da im noću podmeće požare u skladišta, a biće i obučen kao ninđa. Kada radi one njegove brze pokrete rukama, uverljiv je i niko mu ništa ne sme čak ni od Kineza. Ukoliko bude neki problem, naš novi prijatelj Luiđi je rekao da će poslati u Beograd svoju braću sa Siciliju da nam pomognu.
Đango: Mnogo smo se lako zbližili sa Italijanima. Je l' tako Luiđi?
Luiđi: Si, senjor Đango.
Džedaj: Pazi stvarno, nisam ni znao da Italijani toliko liču na nas. Dobar dan, gospodine Luiđi.
Đasmin: Slušaj dalje, posle toga svi iz favele će noću kamenicama da polupaju izloge u Bloku 70. Cilj je da do kraja 2014. godine proteramo sve Kineze iz Srbije.
Đango: Ne baš sve, ostavićemo samo ove što grade most Zemun-Borča, ubrzaće mi to znatno transport robe do Beća van glavnih saobraćajnica.
Džedaj: Sjajan plan. Šta ja treba da uradim?
Đango: Sutra se vraćaš za Beograd, u favelu, razglasi svima planove i započni mobilizaciju.

Par meseci kasnije, decembar 2012, B92...

Živana Šaponja Ilić: Nakon ukidanja viza, svojevremeno je veliki broj kineskih državljana masovno došao u Srbiju tražeći bolji život. Međutim, trgovci sa Istoka danas novo tržište pronalaze u Poljskoj, Južnoj Americi, Africi i sve više napuštaju Srbiju, pritom neobično uplašeni...

Srpska diplomatija u vreme Velikih seoba Srba
1690. godine, austrijska carica Marija Terezija raspisala je konkurs za prijem 37000 odraslih srpskih muškaraca na radno mesto "vojnika u carskoj vojsci". Konkurs je potom prosleđen srpskom patrijarhu Arseniju Čarnojeviću u Peć. Ono što je naročito interesantno, jeste da je ovaj konkurs na kraju 17. veka bio daleko liberalniji od svih sličnih današnjih, i da mu svi moderni gastosi mogu pozavideti: pružao je mogućnost da se sa vojnikom odmah preseli i cela njegova porodica, koja bi dobila značajan komad zemlje na jugu Ugarske. Kako su se Turci iz dana u dan sve više ponašali kako vetar duva spram naroda, a naročito spram crkve, samo bi veliki mazohista odbio ovu velikodušnu ponudu austrijske carice. 185 000 ljudi se samo na kraju 17. veka preselilo u panonsku ravnicu, čime su Srbi postali većina u ovom delu carstva (e sad, što će to neka 2 veka kasnije Austro-Ugarsku koštati gubitka teritorije, niko nije želeo da misli u to vreme). Bio je to, iskreno rečeno, genijalan potez, Arsenije je bio mudriji od svih modernih srpskih diplomata. No, zašto bi Marija Terezija bila takav samarićanin prema nekim tamo Srbima? Nije ni ona bila blesava: izuzev nekolicine porodica, gro Srba se nije nastanilo u njenoj Austriji, već u austrijskom pograničnom privesku, Mađarskoj. Osim toga, ona se nosila logikom da je najlakše ubiti ježa tuđom guzicom. Sad, Srbi su se nadali da će taj jež biti eks ugnjetavač, odnosno Turci. Ali, ispostavilo se da će srpske trupe ići svuda po carstvu i braniti austrijski presto (protiv Poljaka, pa čak i Francuza). Upravo zato je Miloš Crnjanski namučio srednjoškolce krvoločnim scenama, prikazavši seobe novom vrstom torture. No, zaboravio je da napomene da su posle 50ak godina, napredne srpske porodice u carstvu, primera radi, već imale klavire u kućama, a njihove kćerke su svirale Klementija, manje verovatno Baha, a kasnije sasvim sigurno Černija. Za to vreme, Srbi koji su ostali bi i dalje smatrali velikom kulturnom manifestacijom kada bi se u selu pojavio novi slepi guslar, koji bi nastavio da falsifikuje istoriju pričama o tome kako je Marko Kraljević najveći srpski heroj.
Sve u svemu, sve do onoga što ću opisivati u narednom delu, kulturološke razlike između Srba u pašaluku i Srba prečana, biće ekstremna.

Prvi srpski ustanak
Činjenica je da je posle 350 godina robovanja, bilo jasno da je izbijanje borbe za oslobođenje Srbije postalo samo pitanje trenutka. Ali, isto je tako istina i da je povod (ne i uzrok!) za tu borbu bio strah srpskih glavonja da će biti skraćeni za glavu. Prvo i osnovno, nisu ni Turci bili divljaci, niti budale, jer da jesu, ne bi 2 puta stizali pod zidine Beča i terali celu Evropu da se ujedinjuje protiv njih (no, sad, kao što rekoh, da se Evropa ujedinila jedno 3 veka ranije, Srbija možda uopšte ne bi pala u ropstvo). Kada su Dahije shvatile da im se crno piše, naredile su seču knezova- regionalnih glavešina, koji su skupljali porez za njih- hajduka, uskoka, i drugih kurčeva-palčeva. Oni koji su utekli (među njima i Karađorđe), sakupili su se i rekli: "Ili ćemo da jebemo, ili ćemo najebati!". Narednog jutra izbio je ustanak. Sad, kako su vođe iskoristile želju naroda da se konačno oslobodi od turskog zuluma, ustanak je postao velika stvar. Ali, ono što Srbi ni dan danas nisu shvatili, jeste da je upravo diplomatija bitan deo svakog rata. Već posle par dana, Dahije su poslale Aganliju da podmiti Karađorđa. Bezuspešno. Srbi su mu odgovorili plotunom, kojim su ga ranili. Par meseci kasnije, Austrija je organizovala pregovore u Zemunu. Karađorđe je shvatio da Dahije već pomalo znaju nešto o diplomatiji, a Austrijanci naročito, te da ga je ustanak ugasio ako nešto ne preduzme. Zato je naredio da se na obali Dunava zapali grmlje, a potom predstavio Austrijancima kako Turci pale srpske kuće. Pregovori su momentalno prekinuti, uz Karađorđevu opasku: "Žao mi je, gledaćete još bojeva". Nedugo potom, Dahije su skraćene za po glavu.
Međutim, Dahije su bili obični uzurpatori, koje ni sultan nije voleo. Stoga je, po njihovoj smrti, poslao carsku vojsku da povrati kontrolu. No, u svom stilu, Srbi su odlučili da sultanu daju kurac, a zahvaljujući Stevi pisaru, to su i postigli. I tako, iz godine u godinu, razne turske vojske su bezuspešno pokušavale da umire Srbiju, a činilo se da Srbima sve dobro ide.
A onda je u priču ušla najveća srpska fatalna žena, u koju su Srbi i danas zaljubljeni- majčica Rusija, a kao i u svakoj drami, dotična dama će dobre junake (u ovom slučaju, Srbe) koštati glave.
Bilo kako bilo, Rusi i Turci su se pokarabasili oko Rumunije i Bugarske, pa su Rusi odlučili da Srbe proglase za svoje saveznike, i deo trupa su locirali u Srbiji. Srbi su verovali da će ih ruska vojska na kraju u potpunosti osloboditi turske aveti, a kako nisu imali mnogo pismenog kadra, Karađorđe se saglasio da Rusi zastupaju srpske interese na pregovorima sa Turcima. Ali, ne lezi vraže. Napoleonu je iz nekog razloga dunula ideja da napadne Rusiju, stoga Rusi reše da sklope mir sa Turcima. Manje-više, ona tačka sporazuma, koja se odnosila na Srbiju, jedino je garantovala da se Turci neće svetiti za dizanje ustanka, a da se sve vraća u stanje kakvo je bilo pre Dahija. ŠKK!? Srbi su naravno, rešili da pruže još jedan otpor, ali sada nije bilo zajebavanja sa turske strane. Kako sultana sada više nije morio rat s Rusima, opkolio je Srbiju svojim najboljim trupama, i sa ustankom je bilo gotovo. A sporazum? E, pa, vidite, to je razlika između teorije i prakse: teorijski, Turci su potpisali sporazum, a na terenu su sprovodili džihad. Rusi su, u svom stilu, jedino uložili energičan protest.
To je samo otvorilo prostor za Drugi ustanak i kneza Miloša, koji će za razliku od Karađorđa shvatiti da i diplomatija ima svoje prednosti.
No, o tome u narednom delu.