Proslava sa jednim do dva početka (u opštini ili opština+crkva) i često bez jasno definisanog kraja. Prilika da konačno vidite svu rodbinu iz dalekih krajeva i teču domara iz Njemačke koji je došao novim polovnim Mercedesom, ali ne možete da se ispričate sa njima zato što muzičari odrape razglas do jaja, misleći, valjda, da su važniji i od mladenaca i od gostiju. Tada vam ostaje samo da: a) pijete dok se ne obeznanite sa nadom da će vas neka dobra duša odvesti kući i staviti u krevet, ili b) da se uvatite za neku snajku i igrate čuveno srpsko univerzalno kolo (jedan levo, dva desno) sa nadom da će snajka biti dobra za pod ruku. Sve vreme vas snima kamerman (snimamo svadbe, rođenja, krštenja, ispraćaje i sahrane) a trenutak kada se osećate kao kreten je kada kod kuće gledate ubrzani snimak srpskog univerzalnog kola, i tada shvatate da se jedan prosti korak (jedan levo, dva desno) ponavlja do imbecilnosti.

Šansa da vidite mnoge zgodne noge i pokoju sisu. Nakon svadbe se šetate gradom i pitate se gde su nestale sve te zgodne noge i sise.

...maaaaajkiiiiiiinaaa budalooooooo......

Pa, šta ako plačem uz pesmu? Pogodila me! U sred srca!
Ne, nisam pizda, NE! Trezan ne bih zaplakao, ma nema Boga, jok!

Kap po kap, srk po srk, čaša... flaša! Etanol struji kroz vene ne poštujući Bernulijevu jednačinu, struji kroz organizam, i polako dolazi do mozga. Ajd što njega opija, da ga jebem, nije ni toliko bitan... suzi ti se svest, izgubiš pojam o vremenu i prostoru, moš da radiš šta oćeš, bole te ... ali... to jebeno ALI... srce strada ...

Kad osetiš da te neka toplina prožima, da ne osećaš ni ruke ni noge, da ti je i čaša od 0,2dl preteška, da ti je vidokrug sužen, znaj da si upao u sevdah. U stanje u koje možeš i da plačeš i da se smeješ u isto vreme, da voliš i da mrziš, da oprostiš i ono najgore, dizvadiš novčanik i sve pare u vis da baciš...
Kad dođe tvoj deo pesme, taj momenat, ta violina ili harmonika, stih, refren... duša i melodija u rezonanci... pa, ko izdrži, svaka mu čast! Ja, ne mogu.

Ne veruje srce pameti, jok!

Setiš se svega lepog sa njom, mamujojjebemupičku.

Konobar, piće za celu kafanu! JA ČASTIM!
Živeli!!!

Osoba koja je toliko jebeno patetična da te neverovatno smori, to jest toliko zrači negativno-jadničkom energijom da se i ti počneš osećati kao on, prosto pomisliš da mu opališ nekolko šamara i razdereš se: Ostavila te pa šta! ne budi pička, nije jedina na ovom belom svetu majmune!

Nedodirljivi bogotac kome je sve dozvoljeno. Učesnik bitke na Košarama tokom drugog kosovskog boja (1999), u narodu čuvenog kao "pakao Košara", postaje poznat negde oko 2001 godine. Tada stranački paraziti i krvožedni toalet papir poznatiji kao novine u Srbiji shvataju da je populis nekako bolećiv prema pojmovima "Košare", "veteran", "invalid" i "socijalna pomoć", a pogotovo kada se ove reči iskombinuju na bilo koji način.

Danas, 2018 leta gospodnjeg, posle višegodišnje upotrebe pojma, veteran sa Košara sme da radi šta poželi. Ako neko slučajno zucne o tome, bude razapet.

Da je to tako, to zna svako ko je iole bio upućen u nešto, ko je imao neku važnu informaciju, ali ga niko nije uzimao za ozbiljno. Dok su svi jurili da pomognu dečaku koji je vikao "Vuk! Vuk!", naš "zamalo pa mesija" je čamio čekajući, raširenih ruku, vrteći glavom nalevo i nadesno u neverici zbog saznanja da se ljudi primaju na gluposti, a da ozbiljne stvari uzimaju zdravo za gotovo, kao da su sprdnja.

Da, najteže je biti prorok u svome selu, ali zato u susednom tog istog gledaju kao da je dar sa neba. Jeste da je čudan i da su mu odore kanda malo šljašteće, ali ima čovek klikere za ono što treba. I dok je u susednom selu naš prorok ostvario veći deo onoga što je hteo, iznutra nešto ga bocka i setan izraz lica mu čak i u najsrećnijim trenucima daje. Duša boli, a srce se pridružuje, pogled gleda na stranu sveta gde je njegovo rodno selo. I dok njegovi žitelji i dalje jure na povik onog dečaka što vuka vidi tamo gde ga nema, naš prorok u tuđini sam sebi vuk postaje.

Refresh, iliti osveženje stranice na našem dragom nam kompjuteru. Ali ipak, ovaj pojam se preneo u realan svet, gde se koristi baš umesto reči osveženje!

Pojava naizgled dijametralno suprotna osvejednavljanju, a suštinski kompatibilna sa njom. Može se ilustrovati kao guljenje luka: jedan po jedan sloj se postepeno ljušti i odstranjuje, sve dok se na kraju ne ukaže srž istinske ljudske prirode (ne duša, bre, nego animalna ćud), zaustavljene na stepenu instinktivnih borbi za opstanak i očuvanje gole egzistencije, dok su sve druge kasnije nakalemljene ljuske spale zbog nepotrebnosti i nekomfornosti.

E da, komfor, tu smo. Potrebno je pod hitno osloboditi se korova, da bi se kroz život i pogotovo kroz ljudske odnose lakše kročilo i da bi se i druge, globalne, nepotrebne prašume lakše krčile (nasuprot sveopštem shvatanju – lakše se diše bez njih). Standardi treba da se srozaju i opadnu toliko da se pretvore u svoju suprotnost. Sva ona nerealna očekivanja treba ukloniti, sve idealističke zamisli, plemenite ideje, uzvišeni planovi i plemenite zakletve iz mladosti - sve to treba da nestane, nošeno erozijom, na klizištu sveobuhvatnog propadanja moralnih načela, tradicionalnih običaja i arhaičnih vrednovanja.

Nije to ništa posebno - kao turpijanje noktiju, guljenje peta, piling, brijanje – i ovo je skidanje grubog, mrtvog i nepotrebnog tkiva. Toliko je ljepše bez njega. U larpurlartističkom dobu to je ionako jedino važno. Čemu okoštani ideali?

Malac od 6-7 godina koji vrlo dobro razumije život , razmišlja zrelo i pametniji je od pola odraslih u sapunici. Svi malci u svim sapunicama su ovakvi mada je to neistina jer da su im djeca tako pametna ne bi snimali tako glupe serije.

To je voćkica (može i povrćkica) koju kupiš jer ti je lepa na oko, miriše kao duša, sa flekicama ili bez, savršena ili ne, tebi je lepa i izgleda baš ukusno. Psihički si se već spremio za tu gozbicu. ALI kada je doneseš kući, spremiš na sebi svojstven način (sa ili bez rituala) i zagrizes, sledi razočarenje. Ukusa- nema, nema i nema.
Gotovo da se zapita čovek da ga ne prodaju odvojeno.
Ili ga ima, ali bolje da ga nema- kao kog gorkih krastavaca.
Pokušavaš ti nekako da je jedeš, tražiš neku aromu, istraješ kao junak par zalogaja, ali sve vreme kao da žvaćeš komad stiropora, pa je zavrljačiš u kantu, i kreneš da isprobavaš sledeću i tako se zanimaš dok ne nađeš jednu koja ima iole ukusa.
Do ovoga dolazi kada je voće došlo na pijacu nedozrelo, kada je upilo previše vode, jer su obilno padale kiše, ili nije imalo dovoljno sunca. Onda, zbog ''steroida'' za biljčice i ostale hemije.
Prosto da se čovek zapita, kako bilo šta danas ima ukusa ?
Dodatni poeni za stres se dobijaju ako ti je to omiljeno voće, ili ga nisi odavno jeo.

Najbitnije pitanje savremene teologije, kako odoleti svim iskušenjima. Jer ono što možete da doživite u gradskom prevozu prevazilazi sva ovozemaljska čuda.

Impotentan muškarac. Naime, tapkaroš moze samo da tapka močugu, u nadi da će se ista ukrutiti, ali uzalud.

Sredstvo za očuvanje boje taštine duše. Koristi se kako opaske i sarkazam ne bi izgubili na svojoj upečatljivoj jetkosti i zajedljivosti. Trebalo bi da nosi etiketu sa likom Svetlane Bojković..

Neka sila je pojam često korišćen u govoru Zlatiborskog okruga, ili bar njegovog ruralnog dela. Najkraće može se definisati kao NN počinilac. Dakle radi se o nepoznatoj osobi, koja je bez svedoka, pod okriljem noći ili nešto slično, uglavnom inkognito počinila neko delo i izazvala recimo štetu. Toj nekoj sili ne pripisuju se nadljudske sposobnosti i natprirodne moći. Nema nikakve veze sa HE-MANom niti sa Ratovima Zvezda. To je, dakle, seljački izraz za nekog od dušmana, ne zna se kog, koji je prethodno učinio neku štetu.

Stari trem, na kom su se deca igrala, žena vućumarila sa komšinicom, a muž pio pivo sa ortacima.
Sada je tu novi, lepši i moderniji trem, simbol progresa porodice i novostečenog bogatstva. Drvene daske zamenio je mermer, hrastove grede plašljivo su pobegle pred moćnim nerđajućim, supersjajnim niklom, a duša starog trema bezvoljno je krenula na večni put.
Ona bruka i sramota koja škripi i pucketa zasluženo čeka cigane čergare da dođu i transportuju ga do najbližeg " Smederevca" .......

Stari trem nikad više neće videti svoje gazde. Neće se radovati sa njima kad slave rođendane, kad dobiju prvi posao, ili kad jednostavno svi sede na njemu neke tople julske večeri. Stari trem, takođe, neće moći da vidi decu kako su već tinejdžeri i noću se drogiraju na novom tremu, simbolu novčanog napretka, neće moći da čuje šta to žena i komšija kasno noću pričaju i zašto tako čudno dahću...
Stari trem, na kraju, neće prisustvovati ni prizoru oca i muža, niti suzu u njegovom oku dok lagano navlači debeo kanap oko svog vrata.

Neće moći, jer je davno ugrejao neke romske mališane pod čergom. Ko zna zašto je to dobro...

Omiljeno piće ljudi tipa:
- Duško Karleuša
- Ljudi koji koriste velike reči
- Starleta
- Molder
- Skerlić
- Dečko njene drugarice

Nadmenim tonom, poručujući i konzumirajuću ovaj bljutavi nektar, daju do znanja da su emancipovana elita, da ne piju kojekakve brlje i da drže do sebe i svog nenadjebivog stila, ne žele da budu budale.
Alkoholu su rekli glasno "NE", a sokove i ostale slične napitke ne konzumiraju iz razloga što su puni raznoraznih aditiva koji su kancerogeni i loše utiču na njihovu plodnost, jer je jelte šteta da se takav soj ljudi ne nastavi na našoj planeti.
Oni nemaju odbrambeni mehanizam jer jednostavno ignorišu sve, nemaju emocija, odbijaju sve moguće poroke i nemaju poriva.

Krajnje nelagodan osećaj posle ispijene gajbe piva. Bešika se nadula, umal' ne pukne. Vodeni top na pomolu.

Dao bi ti sve, pa bi, na kraju, ako mu tražiš, skinuo sa sebe i prljave, "gomnjave" gaće da ti da. Ovo "kaljave" je pojačivač arome izraza. Tu je da zabiberi dojam o prljavosti dotičnih gaća.

Takođe, ovo je jedan od retkih momenata u kojima, kod naših starih, u patrijarhalnom društvu, nije ružno gaće pominjati! Jer, inače, gaće su tabu-tema!

Treće, ovaj se izraz tako lepo uklapa u sve životne prilike. Od epskog deseterca, preko dobrog naricanja, pa sve do svakodnevnih situacija!

Rečenca koja se čuje u vozilima gradskog prevoza kada kontrolor uđe u vozilo na nekoj od stanica na liniji na kojoj to vozilo saobraća. Rečenica postiže različite efekte:
- oni koji imaju mesečene karte i oni koji su ih odkucali su mirni;
- određen broj takvih te iste karte vade iz džepova tako naglo i silovito kao da ih neko požuruje i sve vreme izgledaju kao vojnik koji se nada da mu desetar neće dati ostav jer nije lepo očistio čizme:
- oni koji nisu otkucali karte to sada čine tako neverovatnom brzinom, kao da jure na bankomat iz kog se daje kinte koliko ti duša ište;
- oni koji se švercuju se guraju oko vrata u delu autobusa koji je suprotan onome u kome se kontrolor nalazi i nadaju se da će izaći na prvoj sledećoj stanici pre nego što kontrolor stigne do njih;
- ima i "švercera" kojima je sve to tako opušteno, da se prave ludi i ponekad im uspe (zbog face koju naprave i pogleda koji "našteluju") da ih kontrolor izbegne.

Dešava se i da se brojnija ekipa školaraca, koja se vozi istom linijom, malo našali sa ostalim putnicima, pa neko od njih glasno izgovori gorenavedenu rečenicu (naravno, prvo promrni glas kada na nekoj stanici uđe stariji čovek). Efekat je zanimljiviji ako je vozilo dupke puno, toliko da ne možeš ni da dišeš kako treba, a kamoli da se pomeriš.

Procena kvaliteta kad se ne vidi dalje od svog nosa, kad je osnovno merilo kvaliteta JA i sve što imam, vidim, mislim i radim-koje se po potrebi proširi i na MI, makar ne znali šta ostali elementi skupa MI imaju, vide misle i rade. Nekad se lakše kaže "naša" od "moja", a misli se na "moju".

Nekada je podesiti jačinu zvuka bilo lako. Pustiš kasetu ili ploču, odvrneš na koliko ti duša ište, malo koriguješ po potrebi i to je to.

Danas - znači, pustim pesmu sa kompa na vindouz media plejeru ili u vinempu, od kojih svaki ima vlastitu kontrolu jačine zvuka. E onda, to sve naravno ide kroz kompjuter, koji opet ima svoj klizač za podešavanje "glasnoće". Na kraju, to sve zajedno ide kroz pojačalo sterea kojeg sam nabudžio na komp, koje, opet, ima svoj točak ili dugme na daljinskom za kontrolu jačine zvuka.
I dok se izmenjaju prve tri pesme koje sam kao "isprogramirao" na plejlisti za neki kućni socijalni događaj, dobijem dinamički dijapazon amplituda na kojem bi mi i Vagner pozavideo.

Nekada bi pustili jedan ceo album bez prekida, pa drugi, pa treći. Od ukupno pet kojih sam imao, bila bi dva moja, plus jedan što bi neko doneo i onda lobirao da se i taj pusti. I atmosfera bi uvek bila sjajna.

Danas, od 437 godziliona pesama sa 12 hard diskova, ne mogu da napravim glađi, prirodniji ni kulji muzički ugođaj.

Branko, u čemu je štos?