Izraz kojim Romi podjebavaju svog sunarodnika.

Sve je počelo pre dvadesetak godina, onako, iz zajebancije. Hteo sam i ja da budem kul u društvu, da ispadnem faca, pa sam zapalio jednu na velikom odmoru. Prva mi se uopšte nije svidela, čak mi je i teško pala – pokušavao sam da se ne zakašljem i da zadržim suze koje su izbijale na oči. A onda druga, treća, četvrta... Kao što rekoh, hteo sam da budem kul. Sledeći korak je bio kupovina sopstvene paklice i pušenje i kad sam sam. Gotovo. Postao sam pušač...

Danas proklinjem taj dan, tu glupu cigaretu! Mrzim ih iz dna duše... A pitate me da li još pušim? Da, postao sam zavisnik. Navukao sam se ko raspali pajdoman na koku. Postale su deo mene, deo mog života. Pušim kad god se iznerviram, kad sam srećan, posle seksa, onu jutarnju uz kafu, posle obroka... Dovoljan je i najobičniji razlog. Ma ni razlog nije potreban – „Slušaj kako ptičice cvrkuću, daj da pripalim“...

Više mi i ne pričinjavaju zadovoljstvo, već obavezu, rutinu, deo života... Nekoliko puta sam pokušavao da ih ostavim, al ne ide. Dva, u vrh glave tri dana, a onda osećam tu neispunjenu prazninu između kažiprsta i srednjeg prsta, neku falinku u ustina, svrab na jeziku... i viola opet sam pripalio!

I svi ti štetni efekti. Ma sve ih znam, znam kako, šta, gde i kada. Mislim, ko još to ne zna? I oni natpisi na paklici zaista povređuju moju inteligenciju. Kao šlag na tortu, donesen je i zakon o zabrani pušenja na javnom mestu. Ne mogu ni da zapalim u kancelariji, već moram ko prosjak da džamim pred ulazom, bilo da je -10 zimi ili + 40 leti...

Kad se samo setim kako sam trčao na 800 metara, pikao fucu sa likovima u kraju... Ne d’o Bog da danas potrčim za autobusom – ostajem bez vazduha, kašljem tako jako, a onda gledam po asfaltu da mi pluća nisu izletela. A onaj miris, miris dima... ja sam navikao, ali znam da se uvukao u moje odelo, moju kosu, pa čak i izbija kroz pore na koži.

A govna sve skuplja i skuplja! Odrekao sam se sitnih dnevnih zadovoljstava koje sačinjavaju život da bi kupovao cigarete... ajde što sam se ja odrekao, jebiga, kupujem ih za sebe, ali zašto se moja porodica odriče? Zbog moje strasti?! Čuj „srasti“... smešno zvuči. Najobičnija smrdljiva zavist, koja me polako ubija, a indirektno i moje najmilije! Koliko sam samo puta potošio poslednjih 200 kinti, mesto da kupim sinu banane za koje me je molio...

Mrzim ih, kunem, proklinjem. Mrzim ih što su moja slabost, deo mene!

To je zurka gde se danas skuplja elita šika i kiča. Pod obavezno je da je mesto desavanja neki klub koji ima centralni separe, gde mogu svi da gledaju "koliko" oni para imaju a ustvari ne znaju da su tu kao da ih ljudi posmatraju u zoo-vrtu. Obavezna muzika je turbo-folk, po mogućstvu pevačica koja peva stare domace pesme na svoj nacin ali forsira pesme sa njenog skromnog albuma koji je mogla da izda samo za Grand. Od zivotinja tu svega ima, krenuvši od jeftinih kombinacija veštačkih koza na "damama", zebre, tigrice, leopardi, krave... Pored njih muskarci svojim izgledima imaju atribute: konja, majmuna, vola, svinje, medveda. Ima tu jos dosta unikatnih vrsta ali ove su najupečatljivije. Kao na safariju, glavni separe je mesto dominantnih zivotinja u krdu a oko su ove jos losije kopije iako je to moguće da se tako kaze...

Neobjašnjive situacije u kojima se nađemo kada nam, bez logičkog objašnjenja, nedostaje nešto iz kuće. Sigurni smo da je ranije bilo tu, a sad ga, začudo, nema. Netragom nestalo, tajanstveno izgubljeno, odnela ga maca papučarka ili dva zeca na štapu. Nema.

Popularna trim staza u malim mestima. Obično van grada, negde nagurana u industrijsku zonu, ne baš na nekom glavnom putu. Ne zato što nema mesta na popularnijim deonicama gradskog zemljišta nego zato što je namenjena zadriglim, podgojenim šefovima, sekretaricama koje su toliko debele da se direktori plaše da im ga daju na pušenje u vreme doručka i sličnim predinfarktnim slučajevima.

U velikim mestima trim staze se postavljaju u blizini šetališta, velikih parkova ili jezera. Tamo rekreativno trče samo polugole starlete zanjihanih grudi u potrazi za kakvim menadžerom koji ispija svoje hladno pivo u bašti restorančića pored te staze. Doduše, ponekad trče i manijaci, ali oni nisu veliki problem jer sve češće sede u baštama tih restorančića.

Ovaj obred se događa dva puta godišnje, i to samo kada se prelazi na letnje računanje vremena i kada se prelazi na zimsko računanje vremena.

Leptejebo pritisak na živce deset puta veći od onog sa kojim su se susretali ratni zarobljenici u Vijtenamu kada su ih zatvarali vezane u tamne prostorije i pritom pustali da im voda pada na čelo, metodom kap po kap.

I prvo i prvo, koji kurac se ti matorci više trte da idu u korak sa vremenom, te oće da vise po netu, i da vole što vole i mladi. Njihovo vreme je bre prošlo! Idite prebrišite prašinu sa ploča i flopi diskova, a jok mene što jebete šurnaest sati preko fona sa pitanjima tipa:"Što se sad strelica pretvorila u peščani sat koji se okreće? Da se nije nešto pokvarilo?".

Ili šlag na torti sveukupne moždane torture, uvođenje ineterneta, da bi se čitala crna Hronika i pustio radio "Dženarika" jer je puštanje tranzistora suviše mejnstrim jel li?! I to sve naravno zahteva sažeti tutorijal tipa sricanja slova đacima prvacima, uz dugi niz nebuloznih opažanja kao nuspojave zanesenosti i očaravajućim susretom stare (generacije Titovih pionira) i nove generacije (tehnologije).

Jos jedan klasicni salabajzer kome nikako nije problem da budi svoje saigrace u sitne sate radi nekih tamo bezveznih odbrana!
Vazno da u svako doba dana i noci ima obraza da uz svoga prijatelja duju smara druge kako trebaju donirati po raznim ostrvima za koja niko nije ni cuo!
Kada ne smara o doniranju, ili skuplja resurse da bi uradio isto, pokusava igrati CS 1.6 i pomocu cheata uspeva zadrzati 1. mesto na serveru za koji takodje niko nije cuo osim ostalih salabajzera koji se dive adminu, tj zeroxu i njegovom skillu!
Kako je navikao na vlast (posto je admin) tu poziciju pokusava preneti i na ostale segmente svog zivota! Tipican primer imamo kada vredja rukovodece svoga saveza recima kao sto su: "Funjara, stara baka...." i slicno, sve dok jednog lepog dana Funjari, pardon, vodji pod imenom Vucha ne pukne k...c, pa istog "banuje" iz saveza FOR LIFE!

Dve veoma važna pojma u domaćinstvu svakog pravog domaćina. U krečenju se ogledaju trud i pažnja uloženi u održavanje kuće. Mora da bude lepa i spolja ne samo iznutra, da ne pominjem da krečenje unutrašnjosti na duže periode uz malo nepažnje može da ima i posledice.

Fasada se ne kreči često, jebiga ko ima vremena da razmišlja o tome, to je bolesno (lololo). Okreči se onako u žaru završavanja kućnih poslova, ima previše materijala pa se iskoristi. Ne valja traćiti resurse.

Češće treba krečiti garažu jer ne samo da parking mesto treba da bude lepo već se tako oslobađa viška kanti sa krečom, da ne hvataju prašinu. A i opet tu je ona priča o posledicama, bolje krečiti nego lečiti.

Poenta ove priče je ako me razumete, ako me razumete.

Cipele/tike koje su dva do tri broja veće od broja koje vlasnik nosi. Naziv dobile po klovnvima koji ih nose (vidi sliku).

Obavezan deo svakog akcionog holivudskog filma. Šablon koji se ne menja niti će se menjati u godinama koje predstoje. Situacija je jednostavna, glavni baja u vidu Vilisa, Van Dama, Čena i njima sličnih obavezno u filmu ima bar dve opasne akcione scene. Jedna je premalo, sa tri maloletna publika već ne bi mogla da skapira poentu filma a ni kaskaderi nisu jeftini. Suština je u tome da uvek postoji mali obračun, negde oko 30-og minuta filma. Džeki Čen naiđe na jedno 20-ak njih, malo se taba, malo ga tabaju, situacija se reši a on ima još cirka sat vremena filma da se spremi za osvetu. Za to vreme mu kroz misli prolaze scene malog obračuna, skuplja mu se bes, mišići rastu a mozak dolazi u stanje nirvane koje obuzdava pomenuti bes. Konačno, evo finalnog obračuna, naš glavni baja, spremniji nego ikad, taba jednog po jednog, osvaja glavnu glumicu ili je pak od nekog oslobađa i sa lakšim telesnim povredama odlazi u zalazak Sunca.

Opis kvalitetno urađene termoizolacione fasade na nekoj kući.

Ona radnja koja se može podeliti u vise podgrupa:

1. Tamo gde caruje vredna ruka domaćice i gde je svest ukućana na nivou, pa se jelkica raskiti i odlozi u kontejner odmah posle Božića.

2. Tamo gde domaćica malo slobodnije rasporedi vreme pa isto tako slobodno natera decu na začiste posle Srpske nove godine.

3. Tamo gde domaćica (jer je uvek domaćica) prosto ima pametnijih poslova i kaže deci da raskite, što ona naravno urade u roku od 7 - 15 dana tako da jelkica doživi februarske dane.

4. Tamo gde domaćicu prosto "ne zanima" ono što se dešava po kući a sam naziv domaćice služi za ukras, kao i jelkica koja je zašla u martovske dane i ne planira da se pomera. Ona obično završi u dvorištu i tamo čami do sledećeg košenja trave koje ide negde u novembru.

5. Tamo gde domaćica ne raskićava, nego pusti da se pretvori u prašinu jer po njenom shvatanju, od nje smo i postali.

6. Tamo gde domaćica drži svoje pokućstvo tradicije, i jednostavno kupi plastičnu jelkicu.

7. Tamo gde domaćica ne kupuje jelku uopste. Isuviše je savremena.

8. Tamo gde nema domaćice.

Izraz koji često koriste roditelji kako bi ukazali detetu da su pametniji i iskusniji od njega...

Tatino opravdanje za ćerino izbegavanje kućnih poslova.

Stari ćomanski sleng za omiljeni deo sopstvenog tela svakog pravog dramaturga. Mesto u koje voli da se počasti više nego leba da jede. Vena.

Stvar koju ima svaka iole starija zgrada u beogradu , koja je nekada bila predmet svađe komšija , ko će da čisti tepih , a danas omladini služi kao gol ili kao šipka za zgibove .

WC šolja.
Mesto na kom uživate kao kralj.

Izraz koji se koristi u slučajevima dobijanja gripa ili neke bolesti koja vas sprečava da nešto uobičajno radite.

Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola".

Pisaću o jednom danu. Taj dan mi je bio bitan, ona mi je bila bitna. Sad mi je bitan raspust, al je prošao. K'o i ona.

Preplitanje mi uvek daje taj neki osećaj sigurnosti i ubija mi rastrojstvo.

Razuzdano sunce, jun pred jenjavanjem i dedina pečenica na starom oronulom kuhinjskom stolu davale su tom jutru neku čudesnu melanholiju.
Nas troje sedeli smo na kauču u već starim iscepanim prnjama.
Bili smo siroti. Ja u mozak.
On je voleo pecanje, fudbal, veranje po drvetu, ja sam voleo samo nju.
Sedela je izmedju nas. Sad kada se setim,uvek je ona bila izmedju.
Na tv-u su puštali neki stari partizanski film, moj drugar je tiho puštao u gaće a ja jednostano nisam mogao da pustim njenu ručicu.
Ustala je najednom i uzela onu flašu s' rakijom. Prišla mi je.
Na sred čela imao sam bubuljčugu. Ogromnu. Već par dana.
Ona je već nekoliko puta pokušala da je iscedi ali nije uspevalo. Ovaj put je upotrebila i bakinu iglu koja je bila na komodi do tv-a.
Pukla je konačno. Velika bubuljčuga na čelu je popustila. Prozračna tečnost polako je isticala iz nje. Nigde krvi nigde gnoja. Mislim na bubuljicu.
Hm čudno zar ne?
Velika stara krpa koja je u kući, ili nama služila kao gaza, bila je tu da zaustavi tu tečnost. Kasnije i krv.
Umili povetarac koji je dopirao od napolje, mnogo se razlikovao od onog koji se duboko krio u mom drugaru. ,,Pasulj je kriv'' pravdao se on.
Morali smo da napustimo prostoriju.
Stari izrandjali lanac koji je koji je tandrkao i od koga je odzvanjala cela ulica, nagoveštavao je dedin dolazak iz pekare jasno mi je davao do zananja ako se što pre ne izgubim iz dvorišta moraću da ostanem na ručku.
Nas troje kao tri musketara šepali smo po Vojvodjanskoj kaldrmi.
Ulica puna prašine i vihor koji je tu prašinu vrteo u krug dižući je u nebo, polako je, kao pratilje mladoj venčanicu pred oltarom, tu prašinu spuštao na zemlju.
Levo sa vidljivim povezom oko glave i nevidljivim oko očiju išao sam ja ,ona,vihor božiji izmedju i on prdež mali skroz levo.
,, Jebene vihore si u stanju da napraviš '' buncao sam ja kroz smeh dok su se oni pogledima mazili.
Kasnije , tog popodneva izletelo je još par bubuljica na telu.
Odveli su me doktoru.
Pokazao sam mu tu na čelu, jednu tu na stomaku i jednu na guzici,tu mu nisam pokazivao.
Dobro je što me nije više cedila.
,, Ne smeš dirati boginje i moraš mirovati najmanje četiri nedelje'' ubedjivao me je seoski lekar.