Carobno prevozno sredstvo kojim smo svi zeleli da se provozamo, kad smo bili mali.

Đangova rođena braća.
Nakon gledanja raznih emisija o zalagaonicama, prevrtačima po đubretu i sličnih stranih programskih sadržaja, koje su 'vatali specijalnom satelitskom antenom koju im je Đango poslao sa Čizme, a koju su jedva pričvrstili na kartonski krov, odlučili su da otvore zalagaonicu u kojoj bi prodavali sve i svašta.

Naravno, kao i njihove strane kolege, to jest, tri iritantna, debela lika različitih godina iz Las Vegasa, Romul i Rem su takođe pokušali da snime emisiju o tome i prodaju televiziji Prva, koja je postala novi sinonim za forsiranje đubreta na naše ekrane, s obzirom da Pink više niko normalan i ne gleda, ali za sada nije došlo do emitovanja, jer pored toga što će se već pojaviti jedna emisija sa Romulancima, tačnije Pimp my Ciganka, ni Đango nije u stanju još uvek da pošalje pare da podmiti urednika Prve, jer je tražen od strane Interpola u vezi Enverovog ranjavanja.

Ipak, epizode se snimaju, u nadi da će ugledati svetlost dana.

Da ispoštujem primarnu viziju, i da ovo takmičenje ne ispadne baronisanje o jebačkim dogodovštinama, pričaću vam nešto drugo...
Napomenuo bih, jebačinu sam upoznao vrlo rano, (jebu me roditelji od kad znam za sebe, ja sam redovno jebo učiteljicu i nastavnike, posle me 2 decenije karala policija, a ni ja im nisam ostajao dužan) tako da mi je seks rano dosadio, te sam se zato fokusirao na sport kojim se bave nejebači, pecanje.
Nisam se nešto preterano trudio da upecam ribu, nit sam imao nekih iskustava ranije, i pecaljku sam uglavnom koristio da tučem komšijsku decu i kerove, kad mi svojom larmom ne daju da spavam, al jedan događaj je vredan priče.
Beše to pre 2 godine... Krenuo sam u solo akciju na pecanje, jer sam imao moje mesto, za koje malo ljudi zna. Redovno sam tamo hranio ribu, i ljubomorno ga čuvao od ostalih pecaroša.
Inače, mesto je u blizini jednog mosta, a čuo sam da ispod mosta leže somovi grdosije. Želeo sam jednog.
Naoružan dobrim priborom i mamcima, a i strpljenjem, krenuo sam rano ujutro. Ladu Nivu sam sakrio malo dalje, manje zbog lopova, više zbog ribočuvara.
Prvi trzaj sam imao čim sam zabacio, i znao sam, tačno sam znao, zver njuška mamac i razmišlja dal da otvori golema usta i posluži se.
CAP! Opasno i trenutno potapanje plovka govori mi da je zagrizao, ču zagrizao, progutao mamac bre, i ludačkom brzinom hvatam štap, povlačim se dalje od obale (da me monstrum ne povuče u vodu) i počinje bitka. Čovek protiv zveri, a zver polako postajem i ja. Adrenalin kola kroz vene, umor ne osećam, pete su mi ukopane u vlažnu banatsku zemlju i polako skraćujem najlon. Po pola kruga na Šekspirovoj mašinici, na svakih pola sata, i zver je sve bliže površini.
Nešto debelo kao moja ruka se praćaknu na vodi i ja pomislih da je jegulja na udici, ali kad spazih oko, veličine traktorske felne, svatih da to nije jegulja već jedan brk somovskog kralja.
On postaje sve bešnji, ja sve umorniji, te mi pade na pamet spasonosna misao. Štap obmotam oko obližnje stare vrbe i odjurim po Nivu. Lajka ima napred čekrk i tako ću ga izvući na suvo.
Dok sam se vratio nazad, jebena vrba je još samo korenom virila iz vode. (Ne kažu džabe stari ljudi da džigerica nije meso, vrba nije drvo, a zet nije čovek)
Hvatam kuku od čekrka i skačem u vodu. U par zamaha stižem do drveta i obmotavam sajlu oko debla. Monstrum malo popušta pritisak, skuplja snagu za ''grand finale'' a ja ulećem u Ladu i startujem čekrk. Sve ti ne jebem, kad je osetio da ga povlačim napolje, pa kad je poludio, krene da mi vuče auto u vodu, a ja ubacim u rikverc, uključim reduktor na sva 4 točka i dam mu ga po gasu...
Na svoj užas skapiram da Lada ore zemlju, ali i dalje ide prema vodi, i da ću završiti na dnu Tise ako ne iskočim.
Zgrabim samo novčanik iz kasete i izletim iz vozila. Snagom očajnika, uhvatim se za zadnji branik, i pružim poslednji otpor, ali mi od Lade osta samo tablica u rukama, a monstrum je odvuče u mutnu Tisu. Ostadoh ja tako i bez soma i bez auta, i ovo prvi put iznosim u javnost, jer znam da je teško za poverovati.
Tablica baš i nije neki dokaz, tragove guma je vreme izbrisalo, a dugo se videlo ulegnuće na vodi, tamo gde je monstrum ležao.

Izuzetan deo života. Mere se sekundama, a mogu da nam sažmu ceo vek. Spajaju nespojivo, povezuju reči koje mi nismo uspeli, daju smisao stvarima koje realnost banalizuje. Neki su previše lepi da bi ih shvatili ozbiljno, drugi previše jezivi da bi želeli da ih se sećamo, treći na prvi pogled sasvim dosadni... U svakom slučaju, previše potcenjeni.

Ono što daje snagu pedijatru koji nema svoje dece.

Lagarije političara

Došao je kraj školskoj godini. Svi smo veseli istrčali iz svojih klupa, teške rančeve i knjige ostavili kod babe na tavanu. Vraćamo se igri i šali. Leto je došlo u naš kraj. Počeo je odmor za sve nas. Bar sam ja tako mislio.

Kao i svake godine, protiv moje volje, odveden sam na selo kod tatinih. Tamo me je sačekala moja baka, umornog lica i mekih ruku. Deda je već bio utreskan, ja ne znam šta to znači, ali sam čuo od babe i tate da je on takav. Verovatno ga boli stomak ili tako nešto, uglavnom, znao sam da nešto nije kako valja. Pošto smo kasno doputovali, mama mi je objasnila da je razlog našeg dugog putovanja taj što je tata iz neke pripizdine i vukojebine. Ona tako govori kad tata kasno dođe sa posla, jer ga šef duže zadrži. Ja to razumem. Moj tata je degustator alkohola u nekom preduzeću. Ja sam išao jednom prilikom kod njega na posao i video da on i kolega Mile drže te flaše u ormarićima i malo-malo odlaze da provere kakvo je to piće, a kada se vrate viču "Dobro je, odlična". No, da se ja vratim na letnji raspust. Morali smo odma' da legnemo, jer ujutru treba uraniti. Čeka nas ceo dan na njivi, tj. livadi. Mora seno da se skuplja. Tata vozi traktor, a deda balira seno, a onda svi mi zajedno to seno sakupljamo i tovarimo na prikolicu.
Jutro je svanulo. Probudili su me rano, baka mi je podgrejala mleko, donela keks, a deda je i dalje bio utreskan. Baba ga je psovala i klela, proklinjala dan kad se udala za njega. Meni je dede bilo žao, po njemu se videlo da ga boli stomak, jer je kad-kad uzdisao i psovao komšiju Jovića što je stavljao šećer. Nisam najbolje to razumeo, ali nije me ni zanimalo. Tata je upalio traktor i bilo je vreme da krenemo. Kad smo stigli na njivu bilo je mnogo sena, ptice su u velikom jatu jurnule u nebo, uplašio ih je zvuk traktora. Deda tu njivu naziva "Prcalište za vukove", jer ima dosta uzbrdica i nizbrdica, pa ima nekih skrivenih mesta. Ja nisam video ni jednog vuka. Krenuli smo da radimo, ja sam na svakih tri sata trčao po vodu, noge su me strašno bolele, ali mi nije bilo teško. Na putu do kuće sam video komšiju Jovića kako radi one bezobrazne stvari sa maminom sestrom, a mojom tetkom. Pokrio sam oči i samo protrčao. Nisu me videli.
Kako je dan odmicao, a posao se bližio kraju, nas je umor stizao. U jednom trenutku iz traktora se čulo tupo krc, krc, puc, puc, proključččč. Tada je tata naglo zakočio, a iz traktora je kuljnuo taman dim. Deda je počeo da psuje dan kada ga je napravio i spominjao je neki kamen koji bi bolji napravio. Nisam znao da moj deda zna da pravi traktore i kamenje.

Volim letnji raspust, volim da odem i u selo, volim i kada deda psuje tatu, jer ume tata i mene da opsuje. Rekao sam tati da sam video tetku sa komšijom, a on me je samo potapšao po glavi i rekao kako je super što sam baš njemu to šapnuo i da sad ne mora da vrati nekih petsto evra.

Porvraćajuć slogan odabranih društvanceta, (uh, drutšvance, uh) firmi koje se druže posle posla, starih poznanika, raznih ženskih okupljenih žgadija koje mungosno krive glavu kolektivno u ustranu kad se slikaju. Tačka na i od instagram mozga i kvačica na č od čmarine ispeglane napućenih usana uuuu, uuu, uu, u idiotskoj iluziji posebnosti u startu razvejanoj općim pravilom da iza svakog novopojavljenog mi to tako stoje manje više iste jedinke apsolutno zamenjive muškim i ženskim kartonskim maketama Novaka Đokovića.

Pa, mi to tako: kupimo čips, pivo i skuvamo lonac kafe, pijemo iz ogromnih šolja na kojima je Snupi kako spava na engleskom i slogan mmm volim da spavam z z z mmm kafa jer mi ne možemo dan pravnog fakulteta da počnemo bez kafe i mi to tako, znaš, originalno, kućna varijanta, kafić uzak, tesna šupčetina preuređena ali to je naše mesto gde ja udaram glavom uporno o neku kuku u ćošku de je prethodni gazda kačio polutke, a konobar ladno ne vraća 45 dinara: ha, ma boli me kurac, čekam, imam ceo dan samo se ti prebiraj po džepovima Gojko, ličiš mi na Gojka opasno, brate znaš Gojka iz Stanova, brate, vozi kola, ima onu sestru, brate, ne, ne... ma u redu je, ZADRŽI, budi se galantni svileni šal u meni a na njemu se srmali kadifom ispisuje: gospodin Darko Rundek, pa otpijem jedno ništa onako da potvrdim širokost i ližem li ližem pivo nula tri, uostalom ja imam pljosku pa odem do wc da se doteram votkom - ja to tako, dok mi ona predano žvaće kašičiću od kuvane plastikovine, treći dan, sa aromom jumisove supe.

Svi se uvlače. Sam sam se uvlačio nebrojeno puta. Ne poznajem osobu koju u nekom trenutku nisam uhvatio da se uvlači. Često toga nisu ni svesni. Jer je postalo obično. Jer svi to rade, bez pravog motiva, bez ideje, bez ličnog pečata i bez ikakvog predznanja. Jer su počeli da grade karijeru na uvlačenju, jer je postalo društvena norma, jer se svi uvlače svima. Komercijala. Eto to je, jebena komercijala. Nema žara, nema znanja i nema skila.
Ne bezlični čoveče papagaju, siroče modernog doba. Ne klonirani robote, hibridu rijalitija i reklame za deterdžent. Ne možeš se uvlačiti svima. Ne možeš se uvlačiti svakome ko ti nazove dobar dan, ne možeš se uvlačiti iz kurtoazije. Ne smeš se uvlačiti tek tako. Moraš se uvlačiti samo jednom/jednoj. I moraš se uvlačiti u dupe.
Da, da, glasno i jasno u dupe! Dok se uvlače mehanički, poput kakvog bednog radnika na montažnoj traci koji samo šrafi ne razmišljajući, svi su zaboravili zašto baš u dupe. Zašto ne uvlačiti se pod kožu? Zašto ne uvući se u glavu? Zašto ne sklupčati se ispod pazuha ugodno? Zato što je u dupetu istina. Samo u dupetu je borba, patnja i napor. Ne ispod nekog toplog, pederskog pazuha, ne pod mekanom kožom, ušuškano. Samo kroz čmarni kolut vodi put pročišćenja do ponovnog rođenja. Dupe, to je istina!
Dakle, zašto se ljudi uvlače u dupe? Šta je to što najviše formira jednu osobu? Detinjstvo i roditelji. Roditelji. Svaki čovek je pretežno slika svojih roditelja. Od njih uči, upija, skuplja i sklapa svoju ličnost po njihovom liku. Je l' tako? Tako je. Svako treba roditelja. Svako treba nekog na koga može da se ugleda.
Godine prolaze, i jednog dana upoznaš nekog novog i zanimljivog. Nekog ko izdominira u tvojim očima dok su ostalima pune šake kamenja. Njegove/njene reči su mudrost, stav- stena, dela- mitska, misao- istina, govno- promincla. Neko koga slušaš, gledaš i upijaš. Neko na koga bi mogao/la da se ugledaš. I on/ona to vidi, i primi te pod svoje skute. I uči te. On/ona postaje tvoj sensei.
I pomisliš, sensei sve ume, sensei sve zna i sve može. Želiš da budeš kao sensei. Pomisliš, sensei bi mogao/la biti moj roditelj. Bam! Katarza. Kosmička istina udara te po sred čela u vidu božanskog falusa. Sensei će biti moj novi roditelj i izgradiću sebe po njegovom liku! Ali, da bi ti neko bio roditelj.... Mora da te rodi.
Video/la si istinu i spreman/na si da kreneš putem pročišćenja. Spreman/na si da uradiš šta se uraditi mora. Do ponovnog rođenja. Spreman/na si za uvlačenje.

U akcionim filmovima, to je trenutak kada glavni glumac u završnoj 10-minutnoj borbi, svoju 2-minutnu zanemoćalost i krizu samopouzdanja prevazilazi zamišljanjem svog učitelja, njegovih mudrih reči i mukotrpne obuke, i uspeva da pobedi gada.

U životu sa hormonskim disbalansom i sa „malo većom“ promocijom nižeg IQ u medijima, taj trenutak izgleda ovako:

Južnjački termin koji opisuje subjektivni doživljaj neke osobe koja je bila u situaciji da se žestoko izblamira. Doživeo blamčinu zbog koje mu došlo u zemlju da propadne, da nestane, ispari.
Međutim, postoji jedna fina nit koja razdvaja značenje izraza na bukvalno i ironično-podjebavajuće. A to je glagolsko vreme koje se uz izraz koristi. Najčešće, ako pričamo u prošlom ili sadašnjem, stvarno nas je sramota. Već ako je u budućem, u pitanju je podjebavanje.

Basket je u Srbiji poprilično popularan, tako da su i tereni za basket uglavnom puni i tu se mora napraviti određena selekcija ekipe koja dođe na basket.

*kao ideja poslužila definicija DonKurci-a

Poslednja nada za izbavljenje is sranja, kad te riba hejtuje, pošto si je tokom trilinga potpuno ignorisao i sve vreme trsio njenu drugaricu.

Polje dobrih vibracija u kome se projektuju čilovi. Vid ugodnog transa, blage tupoće i neke odvojenosti od stvarnog sveta. Pod dobrom vibrom koraci se pretvaraju u levitiranje, srce kuca u gruv ritmu, sve ide ko podmazano.

Sleng za boga i batinu u zemljama brdovitog Balkana. Najčešće skorojević i mufljuz koji se na mufte uvalio jer je bio podoban nekoj strukturi pa sada vedri i oblači, muze silovito a grabi bahato. Iz opanaka i ručno zakrpljenog gunja, uskočio u firmirano eleganci odelce, vodeći se krkanskom maksimom: "što se više žabarski kreator, šupakmeraklija hefta u rčminu, i što je skuplje - odelce ima veću vrednost." Preko stomačine pustio kravatu kao kastom-mejd belu trkaću štraftu preko haube VW Bube, a na nožurde, sviknute na gumene opančiće, natakario uglancane cipele, ali samo sa šiljatim vrhom lebgajeb'o. Dosta stvari se može uraditi za tridesetak srebrenjaka, pa i od zabagrelog kokošara napraviti iluziju gospodina...

Od sveg tog perja i šljaštiluka, kravata ima najvažniju evoluitivnu vrednost, kao bodlje u ježa, brzina u antilope i oko u sokola. Kravata-totem koji ima magijsko dejstvo u očima našeg sveta: "propisno se utovi, prevuci kravatu preko stomačine, malo laži i smeškajući se izreklamiraj porcelansku protezu, rukuj se sa seljacima, ispeci vola i povedi trubače - i voala - uspeo si u životu!" A naš svet, od Turaka preko Austrougara i najvećeg sina naroda i narodnosti - Tita, uduvek je, i pored lažne želje za kurčenjem i traženjem slobode, oduvek je krišom i želeo tiranina, delomično jer voli da se samosažaljeva, a delomično jer mu je sama institucija demokratije oduvek bila nakaradna: "Pu, ko će sada misliti svojom glavom?!" - oduvek je bilo lepše biti ovčica, ali ovčica lažno nabeđena da je neki uber zajeban predator - jer, složićeš se, lepo je i živeti i u nabeđenju zajebanosti.

A institucija govnjive motke i kuke i motike postoji kod nas samo u slengu i bajkovitom predanju "kako je nekad, nekome popizdilo, uzeo motku pa Bećir Agu po leđima pešest puta... nakon toga je postao najveći jebač u kraju, seljančice se straobalno ložile sa njega, neki Saša Matić-Filip Višnjić sklepao par pesmica o njemu pa ih na prelima u G-duru cepao na bis... trala la... trala la..." Veoma lepa uspavanka narodu koji se odvajkada kurčio slobodom, a nikad nije stvarno voleo gledati uspravno. Navik'o je da šuti i skuplja mrvice sa stola vlastodržaca, kako se koji smenjuje u jahanju zadružne kobile. Oduvek je očekivao tiranina da mu te mrvice baci, nekad je to bio Nemanjić, nekad Ismail Aga, a naposletku kravataš je došao kao uglađena i modernija verzija viševekovnog poriva za proživljavanjem Štokholmskog sindroma. Vremena prolaze, ali naš narod i dalje ne poteže tu dugo spominjanu govnjivu motku, a ta dugo obećavana kuka i motika se dižu kao ćuna već četrdeset dana umrlog stogodišnjaka - jebiga, lakše je oduvek bilo skinuti gaće i naguziti se, biti u ulozi jebača je ipak malo zahtevnija rabota. Kravataš to dobro zna, ipak je on "narodski čo'ek".

UPOZORENJE: Dragi budući Porno Star-u, želim da ti ovim savetima skrenem pažnju na to koliko je posao kojim si odlučio da se baviš pogan i podmukao (zato i nisam hteo da se bavim time). Ukoliko si odlučio da ipak poslušaš sebe a ne mene, evo ti nekoliko saveta koji će ti pokazati koliko je krvav porno lebac.

Ponosna riba je riba jakog karaktera,koja uvek u svakoj situaciji drži sve konce u sopstvenim rukama i tačno zna šta hoće i koliko ( misli da ) vredi. Svojim izgledom se izdvaja od ostalih prosečnih gradskih lepotica. Nju ništa ne može iznenaditi i uvek je spremna za akciju. I nikada ne dozvoljava da joj neko ruši ugled za siću!

Stvar koju treba doživjeti, bez obzira koju vrstu muzike da čovjek sluša.

Vidio sam reklamu za koncert , shvatio da imam jedan život i da ću djeci morati da pripovjedim nešto o mladosti, i bilo mi je dovoljno da uzmem karte i iz daleke Krajine zapucam put Beograda.

Krenuli smo rano autobusom, bilo je dosta ljudi i spektakl se mogao nanjušiti. Ja, prijatelj, litar rakije i kištra pive . Litar rakije smo smirili do Gradiške. Ušli smo u Hrvatsku, rekli vozaču da ne pravi pauzu taman se svi popišali u autobusu, na koncert se mora poraniti da se zauzme mjesta. Nakon nekoliko piva Beograd nam je poželio dobrodošlicu.

Čuli smo da u Beogradu valja posjetiti Čorba kafe. Otišli smo i požalili, što sam zabilježio u knjizi utisaka: “Pička ti materina privatnička, piva ti 4 marke, skuplja nego karta za tvoj koncert. Dabogda ti prisjela.I lavabo normalan nisi mogao kupiti nego neki polovan uvalio u neizoblano drvo, izvukao sam žicu iz džempera kad sam zakačio rukom. Prodao si se zbog trebe, jebo li ti je ja.“ Napustili smo lokal i otišli u Arenu.

Arena je djelovala sablasno prazna iako mi se duplalo pred očima. A onda se napunila, svjetla se pogasila i sve je bilo spremno za ,kako će se kasnije ispostaviti, koncert godine.

Publika je počela skandiranje „GOTOV JE, GOTOV JE“. Upalio se jedan reflektor i on nam se ukazao. Baja Mali Knindža. Shvatio sam što ga zovu „Mali“,ali ipak je bio gorostas za mene. I ophrvan tremom lagano izustio:“ Ubiće ga ženaaaa, dobro veče Beograde, dobro veče Srbijo!!!“ Krik se prolomio Arenom. Piva je išla k'o drva niz progon, skoro džabe su je dijelili. Na hitove poput „Magije“ i „Duni vjetre malo preko jetre“ publika je uzvratila gromoglasnim ovacijama. Pisanje istorije je bilo u toku dok je Raka Marić zadovoljno trljao ruke zbog još jednog menadžerskog podviga. „Nema raja bez rodnoga kraja“, „ Morem plovi“. A onda, prvi taktovi najljepše ljubavne pjesme. „Nebo je plakalo s nama“. Privukao sam neku curicu sebi.

-OD ČI' SI KUĆA?
-JA SAM IZ FUTOGA A MOJI SU OTUDA SA MANJAČE.

Uslijedio je žestok poljubac i dokaz da cure vole kad brkovi žare. Za nju ne znam al' meni se Arena okretala k'o na ringišpilu. Zaljubio sam se na koncertu Baje Malog Knindže. I tako sa curom pod rukom, uz pokoji poljubac ispraćao sam pjesme jednu za drugom . KAKO SE MALA LJUBI!!! Suze u njenim očima orosile su Bajinu posljednju pjesmu „Pjevaj Srbijo“, delirijum. Baja se oprostio od nas.

BISBISBISBISBISBISBISBISBISBISBISBISBISBIS. Vratio se. Ljudina. Znao sam da nas neće izdati.

„SEĆAM SE KAO DA GLEDAAAAM, BAKA ME U CRKVU VODIII“! Sad sam se i ja rasplakao.

Koncert se završio. Na putu kući, gledao sam svog pajdu kako spava k'o janje, i sabirao svatove i poljevačinu. Baja će pjevati, ja ti kažem.

Nauka koja se zasniva na postulatu-SVE JE TO JEDAN OTAC PRAVIO!
Projekcija karakternih osobina osobe koju ne poznajete na osnovu iskustva sa drugom osobom koja liči na nju. Odete naprimer u Tursku na letovanje, kad tamo u pekari mesi jedan Hasan, isti komšija Savo što boluje od prostate pa svakih pet minuta mora da piša. I kod njega da kupite leba? Niste poludeli. Dobro se sećate kad ste '98 u Rumuniji fasovali triper, a lepo vam je ta Florika ličila na Maru Štroku iz osnovne. Ili kad ste odveli kera kod veterinara, a ona ista Nataša Kandić! Pa sigurno da je bolje da popije jedan "Krušik" nego da se ona iživljava na njemu.

Čaša pića nakon koje slijede loše odluke.