Jedna riječ hiljadu slika.Idealna prilika za prekratiti Vreme u dosadnoj prirodi pomislih na početku.Neopisivo uzbuđenje vlada pred početak meča ili teško bi bilo reći da takvo i ostane.Prvo predstavljanje fudbalera a zatim dolazi taj krucijalni trenutak, izvođenje prvog udarca.Slušaoci vjerovatno samo u tom trenutku i znaju dje se lopta nalazi.Naravno pošto smarač komentator je umrtvio svaku želju za slušanjem toka meče vi krenete napustiti radio i otići negde ubiti dosadu ali baš se tad ukaže prilika.Rivaldo dodaje Ronaldu, ovaj prolazi dvojicu i ide dupli pas sa Emersonom lopta je pak predana Kafuu, on napada po lijevom boku........i(očekuje se šut na gol) Rivaldo opet prima loptu na oko pedesetak metara od gola.Za popizdit.Prije je eto bilo i ludih komentatora koji su mogli da izmame suze na lica al sigurno ne zbog fudbala.Danas se pak ovi prenosi daju nekim polumoronima koji su završili žurnalistiku prosjekom 6.5.Poslije jednih takvih dvadesetak minuta stvarno počneš cijeniti čari prirode.

Komentatori koji doživljavaju ovu igru na jako emotivan način.

Vid psovke koju uputimo sportisti kada promaši izglednu priliku, iliti zicer.

Sve ucestalija pojava na zidovima beogradskih ulica. Plakati koji najavljuju lude i nezaboravne zurke u stilu devedesetih. Pretpostavljam da je glavna svrha sledece:
1) Da siromasi koji su bili previse mladi pocetkom devedesetih, mogu da se bez blama obuku kao njihovi junaci iz download-ovanog filma "Vidimo se u citulji" i dzuskaju uz Tek je dvanaest sati, Cecu, Mitra, Viki, 200 na sat, Oci boje duge i ostale superhitove, koje ih je sada blam da slusaju u drustvu svojih vrsnjaka.
2) Ovo je i mogucnost da se napaceni nostalgicari, koji su sada vec matori, vecinom ozenjeni ljudi, ponovo obuku u svoje stare uniforme (NIKE AirMax, trenerka, kajla, obrijana glava,...) i izigravaju krimose.
3) Ipak, ovo je najveca prilika za moderne i aktivne splavare da se malo odmore od modernih zvukova Osmana Hadzica, Seke (koja je pocetkom devedesetih bila mala), Tine, Tanje, Sanje i ostalih gancija i opuste u prirodnoj i srdacnoj atmosferi dizelasa, koji su 2008 godine potpuno zanemareni i zamenjeni meteroseksualnim, sportski elegantnim klincima sa splavova.

Čest izraz za utakmicu između dva kluba u kojoj je prvi klub pobedio drugog(ili obrnuto) sa 3:0 i vise....

Nekoliko trenutaka pošto se lopta odvojila od kopačke igrača, bilo da se radi o klasičnoj podbadači, oštrom centraršutu, upošljavanju sakupljača lopte ili jako i nikome centaršutu, naši komentatori izustiće puni samopouzdanja: ,, Dobar centaršut! ''.

Nit' anal, nit' gej!

Trošiti novac na hranu i piće, prekomerno. Imati gladne oči. Biti neekonimičan na astalu.

Posledice takvog ponašanja najteže pogađaju kućnu vagu, a najviše kućni budžet.

Osim dela mražnjače zaduženog za centralni vid ovaj izraz poslednjih godina označava pojavu Borisa Tadića na sportskim dešavanjima vezanim za naše sportiste.

Nekada sport br. 1 u Srbiji, a danas nema prenosa fudbalske utakmice ukoliko se igra neki teniski turnir.

90% Španske reprezentacije.

Fenomen karakterističan za neradnička društva poput našeg. Padom komunizma i ukidanja funkcija masnih proćelavih direktora raznih nekada uspešnih preduzeća pojavio se novi sloj ljud, koji nose titule menadžera. Barataju raznoraznim izrazima poput ofšor, invesment, stretidži, konsalting...
Jedna piksla je u stanju da kvalitetnije rukovodi preduzećem od naših eksperata i menadžera.
Naša država je ostavila dosta prostora školovanju novih kadrova u menadžmentu, pa je i on sam podeljen na više grana: sportski, zdravstveni, komunalni, porodični, pogrebni, jer je to nauka.
Srbima je najsladje rukovoditi i biti DIREKTOR, pa čak iako je to samo papirni brod u bari.
Problem koji se nameće je očigledna stagnacija privrede, manjak radne snage, ali i blistav suficit novoškolovanih menadžera, mene interesuje kome je to potrebno kad nijedna firma osim čečenskog narkokartela i ne funkcioniše.
Niko ništa ne radi, a svi su menadžeri, svi imaju kancelarije i ne rade ništa po ceo dan ali primaju pare. Tipično razmišljanje koje će nas pokopati.

Nesiguran atletičar. Potrči pre znaka za start.

Reprezentativni sportski uspesi definitivno služe samo za kratkokrajne nacionalne radosti. Kratkotrajne, jer se brzo zaboravljaju. Samo sportski fanatici pamte šte smo osvojili pre 10 i više godina. Ali mislim da se zlatna medalja Milorada Čavića u Ajdnhovenu 2008, treba pamtiti, ne zbog same medalje, jer za mene je ona "beznačajna", u odnosu na njegov hrabri gest, da na dodeli odličija nosi majicu "Kosovo je Srbija", kojim je rizikovao (kasnije dobijenu) suspenziju. Čavić je na prvom mestu čovek, pa tek onda sportista, i ta suspenzija odražava klasično jednoumlje. Pogotovo ako znamo da su sportske manifestacije kroz istoriju služile da "vladari sveta" prezentuju svoju propagandu. Počev od Hitlera na berlinskim fašističkim igrama 1936, pa i Klintona u Atlanti 1996.
To što je on rekao, po povratku sa tog takmičenja, to toliko odudara od politike ove zemlje, da deluje otrežnjavajuće. I to od čoveka koji živi u Americi! Pa zašto u Americi nije stekao slugerajsku svest? Jer on je pokazao da slobodarska ideja je ta koja dominira, gde god da se čovek nalazi, uopšte nije bitno da li je on vezan pupčanom vrpcom za ovaj prostor ili ne. Jedino mislim da je pogrešio kada je rekao da njegov gest nije politički. To je itekako politički gest, ali ne u smislu nekog političkog marketinga, ili bilo koje partije, nego čoveka kao političko, društveno biće. Biti političko biće je, po Aristotelu nešto najviše što čovek može da bude (Zoon Politikon).
Baš me zanima šta bi bilo da je na majici pisalo "Kosovo nije Srbija", ili "Sloboda za Tibet"?? Da li bi tada bilo sankcija za njega? Ili možda "Beograd je Srbija", "Vojvodina je Srbija"? Još malo pa neće smeti ni to.
I onda je, naravno, istrumentalizovan od raznih političkih partija koje su se utrkivale da se što više slikaju sa njim pred izbore, a posle ga bukvalno oterali iz zemlje neisupnjenjem obećanja. Klasična politička manipulacija sa tim mladim čovekom. Na njegovoj majici je pisalo "Kosovo je Srbija", a na mojoj će "Mrzim srpsku političku scenu!"

Epilog: Pred odlazak na olimpijadu u Peking, naši sportisti su dobili da potpišu ultimatum od strane srpskog olimpijskog saveza na čelu sa onom budaletinom Ivanom Ćurkovićem. Papir kojim se obavezuju da neće slediti Čavićev primer, niti išta slično uraditi. Zabranjene su i "šifrovane poruke" tipa "Ipak je naše", "Slažem se sa Čavićem" i sl. Papir kojim su svedeni na idiote, na običnu krpu koja nema ni ime ni prezime.

Svaki Srbin koji redovno placa svoja dugovanja prema Elektro privredi Srbije.

Veliki prostor koji jedan košarkaš napravi drugome da mi mogao da odigra kako treba.

Večna jalova zanimacija mnogih. Taman smo prirodnu slamu umlatili-više se niko i ne seća šta to beše, kad-pojavila se virtuelna, sajber slama…pa udri…udri, brate,…tek ima da se mlati.

Kombinacija neznanja, nepismenosti, najjadnijeg prevoda koji je ovaj svet ikad video i općenito boli u kurcu za gramatiku, tačnost ili sport kao takav. Bez Kosova.
Ali lova, rođaci, lova koja se vrti na njima je smešno velika. Što od oglasa, što od referala. Zato i niču kao gljive posle kiše, s razinom pismenosti taman tolikom da prevare Guglove merače da ih ne bace u crnu jamu interneta.
S druge strane, prosečni igrač kladionice će pocuclati sve što mu te stranice kažu, jer je to ono što on želi čuti. Samo igrajte, braćo.

1. Pogrdan naziv za osobu koja se ne ponaša u skladu sa svojim godinama (u psihologiji termin poznat kao regresija) i jedan od mnogih oblika mentalne zaostalosti (pored morona, idiota, budale, debila i drugih unikata).

2. Igrač Liverpula

Fudbalska tehnika koja deluje lepo, razmetljivo, kao golub lepezan po kome je posprdno nazvan, ali malo šta dobro izrodi.
Takav igrač nije da ne zna s loptom, nije klasičan nemač pojma , ali nema ni neki raskošan repertoar, ni to nebi bilo tako loše da ume da izabere odgovarajuće rešenje u odgovarajućem trenutku. Ali pošto poseduje fudbalsku inteligenciju na nivou kuvanog krompira, od toga neama ni mojega.
Ume da primi loptu, ima par finti, povremeno da precizan pas, otprilike u svakom trećem pokušaju skapira da šut direktno u protivničkog golmana nije nužno najbolje rešenje.
Isto tako tupi, zanosi u stranu, dodaje napamet, nakon deset bespotrebnih kontakta s loptom, kad ne zna više šta će, puknuće je napred, pa nek se drugi češu.
Odigraće neku dobru utakmicu, za transfer, protiv nekog solidnog evropskog kluba.
Poluproizvod.
Izraz je popularisao sportski novinar Dejan Anđus u svojoj emisiji humorističko-zabavnog karaktera.

Sportski nesudjeni negativac. Trudi se k'o Gatuzo, juri kao Gatuzo, vodja kao Gatuzo, i na njegovu veliku žalost, precizan kao Gatuzo. (Napomena: Svaka sličnost sa Gatuzom je slučajna!)

Jednostavno, nabadanje one krajnje mete mu je nešto nedostižno, misli o tome ga bude u 3 ujutro i teraju da jede plazmu i mleko, zove Milana Tarota za pomoć, ali prc, kad je sreća kurata poput crnca, nema tu pomoći. Ima on drugih kvaliteta, ali taj jedan koji mu je mnogo bitan mu beži iz šuta u šut. Sportom se bave ljudi koji umeju i ljudi koji vole. On zaista mnogo voli.