Sve ucestalija pojava na zidovima beogradskih ulica. Plakati koji najavljuju lude i nezaboravne zurke u stilu devedesetih. Pretpostavljam da je glavna svrha sledece:
1) Da siromasi koji su bili previse mladi pocetkom devedesetih, mogu da se bez blama obuku kao njihovi junaci iz download-ovanog filma "Vidimo se u citulji" i dzuskaju uz Tek je dvanaest sati, Cecu, Mitra, Viki, 200 na sat, Oci boje duge i ostale superhitove, koje ih je sada blam da slusaju u drustvu svojih vrsnjaka.
2) Ovo je i mogucnost da se napaceni nostalgicari, koji su sada vec matori, vecinom ozenjeni ljudi, ponovo obuku u svoje stare uniforme (NIKE AirMax, trenerka, kajla, obrijana glava,...) i izigravaju krimose.
3) Ipak, ovo je najveca prilika za moderne i aktivne splavare da se malo odmore od modernih zvukova Osmana Hadzica, Seke (koja je pocetkom devedesetih bila mala), Tine, Tanje, Sanje i ostalih gancija i opuste u prirodnoj i srdacnoj atmosferi dizelasa, koji su 2008 godine potpuno zanemareni i zamenjeni meteroseksualnim, sportski elegantnim klincima sa splavova.
Diesel is not dead! (And I don`t know when it will die...)
Dizel Vaskrese!