
Psihosomatski poremećaj prosečnog sportiste.
Recenica kojom Jovan Krkobabic zapocinje bajke.
Три органа која мушкарци добијају рођењем, али испливавају из гомиле ако знају да их користе.
Олакшање после решавања неке ситуације која нам је задавала много мука, односно којој је претходило велико ишчекивање.
Мачва, Дренова Греда, хајдучко коначиште.
- Станко, јеси ли убио Лазара?
- Јесам, Зеко. Сад кад сам му вратио мило за драго, сад ми је срце на мери.
_______________________________________________________________
- Јеси ли?
- Јесам. Коначно.
- Фала Богу! Колико си је јурио, колико те је пута правила будалом пред другим момцима, верујем да си навалио на њу као свиња на масан џак.
- Него како. Узимао сам репете 4 пута.
- Е?
- Јашта!
- Сад ти је ваљда срце на мери?
- И срце на мери, а и њој сам одмерио добру порцију, да не мож' на ноге два дана.
- Е, то вреди да се залије, а ред би било да частиш.
- Ајде. А и онако би ми сад добро лег'о један дупли рубинштајн.
Olovka piše srcem, a penkalo mlekom od hobotnice.
Situacija koja se redovno dešava na utakmicama beton lige kada navijači suprotnog tima bace zastave i pištaljke, a uzmu vile i motike.
-Milorade drž šesticu, psovo ti je majku krezubu!
-Kuj bre psovo?! O steram mu ga majke, ima sad da kusa Panaiju!
-Rajko davaj onija pritke za paradajz ene ga jedan na šljivu da ga sobalimo!
Luzerske izjave, luzerskog mentaliteta, karakterističnog za Balkan i balkanske sportiste, trenere i selektore, nakon što izgube neku utakmicu. Mlaćenje prazne slame, priča koja se vrti iznova i iznova, bez konkretne poente ili , ne daj Bože, razumijevanja i rješenja, kako da se popravi stanje.
Komentator: I prije odjave sa gradskog stadiona, kolega Perović je na terenu, a sa njim i kapiten našeg tima.
Perović: Evo sa nama je i kapiten našeg tima. Slabo izdanje i poraz od 0:6 na kraju. Vaši utisci?
Kapiten: Pa dobro, sigurno da su oni jak tim. Mi smo se hrabro borili do kraja, dali smo sve od sebe, ostavili smo srce na terenu, ali nije bilo dovoljno za pozitivan rezultat.
Perović: Na kraju bez šuta za 90 minuta, protiv tima, koji, objektivno, nije mnogo jači od nas.
Kapiten: Pa jeste, ali pokušali smo, dali smo sve od sebe tokom cijelog meča.
Omiljena parola patriotski nastrojenih ljudi. Nažalost velika većina njih nikada nije ni bila na Kosovu, ne znaju koji se manastiri tamo nalaze i ko ih je izgradio, a i boli ih kurac za ljude koji tamo žive. Kao i političare..
Kosovo je Srbija..A Metohija nije Srbija!?
Ја сам тада имао четири, а Станица, моја сестра две године. Били смо као и сва остала деца, здрави и прави, али смо били веома сиромашни и једва састављали крај са крајем. Отац и мајка су се борили колико су могли, било је изузетно тешко. Отац је радио по дванаест сати у жељезничари и једини доносио новац у кућу. Мајка ја била домаћица.
У лето две хиљаде четврте, брат од стрица мога оца је испраћао сина у војску. Правили су велику гозбу и ми смо наравно били у званици. Породица брата мог оца је била изузетно имућна, бавили су се откупом и препродајом челика и имали су неколко луксузних хотела. Ми смо били веома сиромашни, али код оца и мајке је важило правило да се на свако родбинско весеље морало ићи. Као и обично, припремли смо своју једину одећу, отац се узајмио за поклон, а оно што је мени као малом дечаку остало урезано у сећању јесте домаћа Жито торта коју је мајка увек правила за овакве прилике. Њој је та торта била изузетно важна. Када буде готова, ми као деца смо гледали у њу као у неку тотем, баш због тога што је њој толико значила. Ја сам поред неког страхопоштовања према тој торти, иако веома мали, осећао у исто време и жал за мајчиним од свакодневног рада огрубелим рукама којима меси.
Дошао је и тај дан. Прослава као и прослава. Долазак, љубљење, мајка је торту на улазу оставила на платоу намењеном за исте. Нашу торту оставила је међу осталим, велелепним куповним тортама од којих је свака појединачно коштала као сва одећа коју ја и сестрица имамо на себи. Оставила ју је бојажљиво посматрајући је као мене код учитељице када сам пошао у први разред. Не брините госпођо уклопиће се. Прослава, прослава, прослава, четристо гостију, лудница. Сви скачу веселе се, рсају. Нас четворо смо преседели цело вече. У десет сати се пригушује светло, домаћин најављује торту. Какву торту, па ово је испраћај а на свадба? Конобар доноси нашу Жито торту и поставља је на сред сале. Домаћин позива све госте да доћу и почну гацати ногама по торти. То су и урадили, четристо људи је гацало ногама по њој док се није претворила у крем. На крају дошао је један сасвим мали човек извадио курац и почео пишати по свој тој смеси.
Reći nešto krajnje iskreno i dobronamerno,iz duše (jer je duša smeštena u srcu).
Огребати некога шњирем од дуксерице приликом загрљаја.
Poslednji pozdrav svom nikad prežaljenom infarktu.
Priznanje pojedinaca nekog sportskog kolektiva da ne vrede ništa, ali da im javnost unapred oprosti blamažu u narednoj utakmici.
У ћириличном оригиналу гласи „Косово је срце СрбNje.“ У разним варијантама исписивана по зидовима широм Србије (осим на Косову). Парола која показује да чак и неписмени Срби имају јака патриотска осећања.
Косово је срце СрбNje!
Основна мерна јединица величине макроорганизама у универзуму.
Додуше, универзум је део срца Рада Лацковића.
Osećaj nabreknutosti grudi od neizmerne sreće, praćen euforijom i ubrzanim disanjem, osećaj nepobedivosti i apsolutnog zadovoljstva. Misli u glavi takodje prolaze kroz vrstu pozitivnog magnovenja. Doživljava se najčešće retrospektivnom introspekcijom događaja čiji su učesnici voljene osobe.
kovanica Kanadske patriotske organizacije CHEEK (Образ)
Куд год да кренем
теби се увек кам бек
ко да ми отме из
моје душе Квебек!
Tri najhladnije stvari u Srbiji.
I sve se koriste pri opisivanju stepena hladnoće piva.
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.