Jezička pojava, uglavnom na jugu Srbije, kada u nepoznatom trenutku počinje pravilno da se koristi množina od reči čovek.

To smo mi kao klinci stalno govorili u junu mesecu kad sazre dudovi u ulici i kad sa daljine uocavamo one lepe, kupinaste plodove. Trcis do duda sav srecan i izbezumljen, a kad pogledas ono svi plodovi sa najnizih grana pobrani, ostali samo oni zeleni kiseli. A malo vise (taman toliko da ne mozes da dohvatis ni ako se na prste popnes) smeju ti se veliki, crni plodovi, prosto zamisljas onaj ljubicasti sok kako ti sladi usta. I onda vidis jednog cicu, metar i devedeset visokog i on ti pred nosem ubere onaj plodic na najnizoj grani, sto nisi video od lista, nece covek da ispravlja ruke za vise grane (a moze!). Cica odlazi a deca: "Sto su ljudi bezobrazni."

to je ono što kažemo onima što se stalno blamiraju, a i nas kad smo sa njima. Koristi se i u zebanciji. Nije uvredljivo.

Onaj tip ljudi koji odbija da uživa u sitnim zadovoljstvima koje mu život pruža, pa umesto džepnog bilijara, vode računa o ličnoj higijeni. Nedokučivi, misteriozni, znaju odgovor na pitanje svih pitanja.

Opšte poznata stvar u Srbiji.

Onaj mnogo fini stalež društva koji kroz monokl gleda na obične smrtnike. Iako i njihovo govno posle otmenog nakrkavanja pasuljagom posebnom vrstom srebrne kašike širi iskonski smrad koji je umalo usmrtio prve stanovnike planete Zemlje s formiranim nosem, oni su ipak uzvišeni. Zaboga, nije to od njih, nego je sluškinja pustila toksične gasove da potruje bubašvabe koje je doneo neki skitnica kome su ustupili toalet na par minuta, jer su oni pored svog noblestva i plemeniti. To su oni ljudi koji će pitati koliko novca treba da daju kao naknadu što su pregazili vaše omiljeno štene ili prvorođenog sina. U stvari, oni koji će poslati slugu da se raspita, jer imaju pametnija posla, recimo da odu na čaj kod princeze Ketrin i princa Vilijama. Ti si za njih kamičak na putu i neće te primetiti sve dok im se ne nađeš u čizmi jer ipak tvoji roditelji nisu grofovi od Vestalije i Muda Marjanovog, poput njihove gospođe oca i gospodina majke.

Postoje oni momenti koji kao da se stalno ponavljaju.Jedan od njih je i nesigurnost o statusu bojlera.Moš' ti proveriti da li si ugasio bojler 30 puta i opet ćeš,po ulasku u kadu i prvom kvašenju biti u nedoumici da li je ostao upaljen.Roditelji nas od malena uče da tuširanje sa upaljenim bojlerom donosi veliku opasnost od eksplozije,500% uvećan račun za struju,nuklaernu katastrofu,izbacivanje iz crkve,odlazak u pakao,itd,itd.

Zbog tih velikih rizika postoje različite reakcije na ovaj problem i nekoliko tipova ljudi prema rešenjima:

Malo obajašnjenje za sve ne-vegeterijance mekog srca...
Svinjokolj je velika periodična proslava koju slave svinje iz svinjskog kulta "Velike Kobasice na nebu", koje se završava kolektivnim samoubistvom.
Naime, ove svinje su toliko posvećene svojoj veri da one same izvrše samoubistvo, i to često činom sepuku-a (harikiri za neupućene), sa potonjim nabijanjem na ražanj... Tolika je njihova odanost Velikoj kobasici (i prvom Čvarku, njegovom sinu), da ni potpuno vađenje utrobe neće sprečiti njih da okončaju svoj naum.
Najveće i, logično, najvernije i najpoštovanije svinje će čak ići do te mere da će same da iskomadaju svoje telo i naprave kobasice, slaninu, čvarke i slično....
Tako da, dragi ne-vegetarijanci (ali ipak nežnije duše), činom žderanja prasića i prasećih proizvoda, mi zapravo iskazujemo svoje poštovanje prema ovim hrabrim, hrabrim svinjama...
Prijatno!

Definitivno nisu u skladu sa svojim imenom (PROćelavi), čak bi mnogo realnije bilo da ih zovemo ANTIćelavi. Za razliku od ćelavih ljudi, protiv kojih nemam apsolutno ništa, proćelavi u meni izazivaju razna osjećanja. Pogled na sjajnu ćelu na tjemenu i žbunić pozadi navede me da upitam čovjeka zašto jednostavno ne odustane, makar malo smanji potrošnju vode i troškove za šampon, tako što će jednostavno posjetiti bricu. Mada je to pomalo teško izvesti ako dotični predstavlja neku funkciju ili autoritet (profesor, direktor, šef...), a, u mom slučaju, nažalost, gotovo uvijek predstavlja. Postoje naravno i oni kod kojih ne stignem to ni da pomislim, jer se trudim da se prestanem tresti od smijeha kad vidim kako je sva kosica precizno začešljana naprijed, u divnu, urednu, zalijepljenu frizuru ili samo nabacana u pokušaju da neko pomisli da je razbarušen. Neko sa velikom dioptrijom, ali ipak...

Treći osnovne, predmet: priroda i društvo, lekcija 26.
Ne jedi govna ljudima za koje si primetio da im smrdi sopstveno govno dok ga jedeš.
Ali tog dana su mnogi zapalili sa časa, jurili su mahnito za loptom u školskom ili krišom stavljale kevin karmin u veceu. Nisu naučili lekciju. Tako neupućeni u bitno pravilo sociabilnog bivstvovanja budu često u situaciji da ga krše što za posledicu gotovo uvek ima da im neko slatko zgovna kurac u usta.
I uvek se na to uvrede.
Njih vređa to što im neko sere dok oni jedu govna i nikada ne nauče. Postanu drkoši, deda drnde i oštrokonđe.
To su ljudi koji sole pamet, koji veruju da je njihovo iskustvo jedino istinsko iskustvo i da su svi ostali odrasli pod staklenim zvonom, te im se imaju jesti govna jer to tako treba.

Zelim svima da se zahvalim na podrsci da poradim na svom mentalnom zdravlju, pa sam u to ime napravio novi nalog spreman da okrenem novi list. Elektrosokovi su mi pomogli da shvatim da nisu svi ljudi ovde moji neprijatelji (osim tebe, Stokeru - doci cu ti glave kad tad) i da u zivotu ima i radosti. Moja sok terapija je jos uvek u procesu, pa se ponekad desi da moja mracna strana jos uvek preuzme. Tada nemam svest, vidim samo crveno i pisem sa naloga Stratimir. Ovom prilikom bih da se zbog toga pa i unapred eto izvinim.

Moram se pohvaliti da sam ponovo poceo da uzivam u stvarima u kojima nisam dugo - mirisanju cveca, Nuteli, lego kockama. Nisam vise na lekovima elektrosokovi su pomogli dosta.

Nastavicu da vas obavestavam putem definicija a nadam se i na forumu.

Voda? Je l' se to jede?
Njihova pivska linija života je uveliko obogaćena. Ma probali su i sa vodom, ali nije išlo. Ogledali su i ostale alkoholne đakonije. Ipak, ostali su vjerni pivu. Vidite, za ove ljude, a ja ih znam nekoliko, pivo nije piće. Pivo je stil života. Nemojte pogrešno da me shvatite. Nije riječ ovdje o običnim poguzijama koji će piti ispred dragstora ili obične prodavnice. Radi se danu s pivom, o mjesecu, godini, dekadi. Nerijetko je riječ o dobrim domaćinima, vrijednim i radnim, a ima i onih ljenčuga - nije li tako sa svime u životu? Neće mu se desiti da nema kod njega, i što je najvažnije, neće to svakakva drla biti. Kao što majke svom djetetu žele najbolju hranu, tako i ovaj gospodin, uzima ono, ne baš najskuplje, ali svakako sa najboljim omjerom cijene i kvaliteta. Isto tako, vizuelni efekat korišćena ogromnih količina piva neće baš izazvati prednost mogućeg konkurenta za mistera godine, i poželjno je izbjegavati periode oko svinjokolja da ga ne bi pobrkali s nečim drugim. Često se ni porodici neće svidjeti. Međutim, treba imati na umu da se takvi ljudi često odreknu svega ostalog. Za njihov alkoholizam ne treba strahovati pošto su navikli. Možda će im i jetra jednog dana jebati kevu, ali ipak, ljudi umiru i zbog mnogo gorih poroka, zar ne?

Jako specifičan ali ujedno i jako rasprostranjen soj ljudi najviše zastupljen (tako se pretpostavlja) među današnjom omladinom. Naime, ovaj soj ima neopisivu želju, da kada god se dočepa nečega u boji što bi moglo da ostavi trajni trag na nekoj zidnoj površini (bio to sprej, marker, pseće govno...) upravo na toj površini nacrta svima nama poznat oblik kurca. Kurci variraju od onih malih što se docrtavaju manekenkama sa bilborda do onih enormnih razmera nacrtanih na tek okrečenim površinama.
Još uvek nije utvrđeno koji nagon ove diletante tera da se identifikuju putem falusnog simbola ali je sigurno da nije u pitanju iznadprosečna veličina istog u njihovim gaćama.

I baba im je živela u Beogradu. I deda. I još 12 kolena unazad. Svi su živeli u Beogradu. Oni tu nikada nisu došli. Oni su tu stvoreni i postavljeni rukom Tvorca. Svevišnjeg.
Oni su spomenici kulture. Svaka njihova reč ovaploćuje. Oni su tako čisti. Nisu onaj šljam
iz unutrašnjosti. Oni treba da budu direktori i upravnici, ali, jebiga, došao je taj šljam iz unutrašnjosti, koji je pobegao od motike i kamena, a još hoće i fakultet da završe.
Bogohulnici.
Oni ne slušaju seljačku muziku, ne nose passe garderobu i ne piju seljačka pića. Idu na mitinge, rade projekte, hendluju situacije i pravi su brend Srbije uopšte. Oni piju samo najkvalitetnija vina odabrna vrsnom rukom njihovog somelijea. Dobro, ponekad i pivo. Ali obavezno uvozno. Irsko ili nemačko, dakako.
Njima se ne dopada leskovačka kobaja, samo berlinska, iz ruke sisate konobarice sa Oktoberfesta. Jer oni putuju. Jedu samo svetske specijalitete, jer domaći to nisu. Možda su povraćali pola sata nakon pojedenog skakavca u Sečuanu, ali to je bilo nezaboravno iskustvo i to im je jedno od omiljenih jela.
Oni ne ulaze u tramvaj. Ne, tramvaj je za smrdljive seljake. Ako uđu, to je samo za jednu stanicu, a za to se ne kuca karta. Oni znaju da je GSP pred bankrotom zbog seljačina koje preplavljuju Beograd, a ne placaju dovoljno onu kartu za I i II zonu. Njima smetaju seljaci koji se ne kupaju posle svakog obroka, pa kada prolaze ulicom moraju da začepe svoj beli nos (beo od pudera, dakako) svojom belom maramicom u beloj rukavici. Jedina pozitivna stvar kod sve te žgadije su rumene radodajke koje ne mogu da odole njihovom apolonski izvajanom telu i čistom, beogradskom govoru, pa padaju u trans i dolaze im u postelju, kada nemaju volje da jure čiste, ortodoksne Beograđanke.

Jedno od bolesnijih pitanja koje Srbi mogu da upitaju.
Valjda se vode logikom, što više ljudi - veći si lola bio, nemam pojma, uglavnom, pokojnika bole levo jaje koliko njih je došlo da mu šatro oda počast, a posle će na daći da se kupa u sopstvenoj povraćci i peva "Poslednji boem" od Šekija, ili ako je pokojnik pripadnica lepše polovine "Čke Beogradske".
Nisam siguran za ostale bratske nam narode, ali pretpostavljam da je i kod njih običaj da se priupita ovako nešto.

Ljudi kojima prilike ne dozvoljavaju da baš kupe one od 150 - 200, a snobizam i malogradjansko poreklo i vaspitanje ih sprečavaju da uzmu one od 40-50, ma koliko da su im se zapravo svidele. Prve nose tatini sinovi a druge sirotinja, i zato se mršti i na jedne i na druge. Nebitno što ih sve jednako šiju i lepe mali Indonežani i Kambodžanci za šaku riže i dva šamara dnevno, i što im je realna vrednost pecto dinara - stoja je tamanica, zlatna sredina, podnošljivost, prosek.

Ljudi za koje ne znam na koju će foru da omaše pakao. Plate specijalnog sveštenika (za kog ne znam na koju foru..), srede kučiće u frizerskom salonu, ofarbaju ih, kupe svečana odelca za pse u radnjama posebno opremljenim za to, naruče im svadbenu tortu(?) i prirede pravu malu ceremoniju sa gostima životinjama, što sve na kraju izadje par hiljada dolara, koja hiljada gore-dole. Džukce u stvari boli patka, ali vlasnici ostanu nekako konvencionalno srećni.

Postoje i oni koji svoje plišane mede daju turističkoj agenciji koja ih za debele novce nosi na atraktivne turističke destinacije gde ih slika sa tamošnjim znamenitostima, ali o tome neki drugi put..

Kako, bolan, ne znaš koji? To ti je rođak, od tetke Savke, pa njene sestre Smilje od čo'eka iz prvog braka, onog Mitra Rabadžije sin. Ne znaš Savku? Sram te bilo, ne poznaješ fameliju. Znaš li onda Boška Siminog? I on je bio sa njim te večeri. Kako - koji Boško? Pa, kako će biti da ne znaš njega, on se stalno družio sa sestrom od tetke one plave kasirke iz Savkine prodavnice. K'o da su se malo i družili više nego što treba. Viđ'o si ih po selu sigurno. Au, pa reče ti da ne znaš Savku. Šta kažeš?!? Nije bitno? Kako, bolan, nije bitno? Bitno je za priču, ja ti je nikako ne mogu ispričati, dok ne znam da si zamislio Boška u toj situvaciji, neće ti biti smješno k'o što je meni bilo. Ja i Savo umal' nismo pišnuli u gaće kad smo gledali. E, čuj, koji Savo...

Misao koja se pojavi kada odeš na bir fest, egzit ili tako neku manifestaciju pa naletiš na razne neke metalike, sektalike, emose, pankere, skinse, darkere i čudno ofarbane ljude koje nikada ne srećeš danju, u radnji, kraju, na poslu ili tako negde gde se danju krećeš.

Posebna sorta ljudi koji pate od manjka pažnje. Večito imaju potrebu da se nešto izdvajaju iz celine i da se dure. Najviše bi im odgovaralo kad bi sve oči ovog sveta bile uprte u njih, to naravno nije moguće. Nikad im ništa ne odgovara i uvek zahtrevaju da se baš njima tritkaju jajca a da pri tom ni sa čim to nisu zaslužili. Budi deo mase jednostavno i plivaj normalno u komunikaciji i saradnji sa ljudima ili jednostavno putuj igumane i ne misli na manastri. Neće sunce da se ugasi ako ti ne uradiš ovo ili ono. Koga boli kurac čoveče, pa nisi nikome ženim brat.