Нагли, брзоплети, површни, пречесто приглупи, одрастају у фурије које од извора виде само један путић, те бесомучно риљају њиме фиксирани на само њима познату тачку Б.

У оваквој сорти се, свакако, исконски гнев буди када не пише "притисни То и То да прескочиш клип". Они прескачу, као што наслов каже, "причу" тј. било какав облик нарације у играма а условно речено исто чине са књигама, филмовима и серијама (рецимо да вам ортак каже да је одгледао минимум три сезоне "Supernatural"-а за једну ноћ, а вама је јасно да је прескакао сваки дијалог чекајући сцене са бештијама). Њих заболе за судбину курве коју Марио јури кроз девет светова, они само хоће да газе и шутирају корњаче, не занима их Ециова унутрашња борба између дивље жеље за осветом и здравог разума, они хоће да забадају Темпларе секиром у главу. Њима су "V"-eви монолози и цела филозофија анархије у тоталитарном режиму досадни јер цео филм чекају покољ жандарма и експлозију Парламента.

"Digest" генерација, полусвет који хоће све одмах, сада, и што је упрошћеније могуће. Њихова секунда има само 14 фрејмова. Умиру од инфаркта.

Osobe koje čine više od jedne polovine žrtava eksplozija..

Idiotska šablonska rečenica koju u američkim horor filmovima izgovara osoba koju će nekoliko sekundi kasnije izbosti serijski ubica ili raskomadati kakva zver, valjda u nadi da je šuškanje ili zlokobno režanje koje dopire iz mraka ipak samo neukusna šala njegovih ortaka, koje zdravo zabole za njega jer se u tom trenutku napijaju i drogiraju na žurci na koju je naš junak pošao, ali naravno, svi znamo da na nju neće stići. Ipak je korisna jer, ako ništa drugo, najavljuje do tada pospanom gledaocu da će konačno videti malo akcije.

Deo psihijatrije sa šizofreničarima.

Овце за шишање. Због таквих постоји психологија масе. Пљују где ветар дува.

Немају овакви људи неки свој посебан став. Једноставно су незадовољни својим животом и, погађате, други су им криви за то. Стално галаме о некој неправди, а логично не виде какву неправду они чине. Не желе да се помере са своје ушушкане позиције вечитог бунтовника. Да су они нека власт, све би било другачије, то се подразумева. Само што их мрзи, да простите, и да се искењају како ваља, а камоли државу да воде.
Оправдање им је исто за све поступке: сви то раде, па могу и ја.

Пре свега, мајку им јебем!

Скупина дотераних, налицканих, празноглавих, прокретенски настројених покушаја живих бића која долазе у кафану да би се сликала за фејзбуке и при том уништава кафану као институцију и све оно за шта су се истинске кафанџије годинама залагале.
То је она иста багра којој је битније са ким долази и ко ће их тамо видети од тога да ли певаљка стварно зна да пева. Она иста багра, која наручује само песме Мирослава Илића и Томе Здравковића, јербо су сви остали правили музику коју слушају само сељани. Она иста багра која под појам народне музике сврстава и гранд продукцију. Она иста багра која те гледа са висине ако седиш у кафани а претходно ниси провео 6 сати испред огледала спремајући се за исту. Она иста багра која нема своје мисли, него размишља онако како јој други кажу. Она иста багра која не иде у кафану зато што воли,већ зато што су чули да је то сад у моди. Неко им рек'о.
И сад, кад су им сервирали једну од највећих говнурди у историји човечанства,замотану у жути украсни папир, уз причу како је то у циљу очувања српске традицији, сви се утркују да покажу како су баш они прави кафански боеми каквих више нема.

Семе им се затрло!

То су, обично, особе које се зову по неком свом претку и које " су осуђене" да до краја живота носе "старинско" име. Парадокс је што је најчешће то име, заиста и лијепо, а да његови титулари тога нису ни свјесни.
Зато, често у животу долази до ситуација да, када се они упознају са неким, умјесто нпр. "Миладин" рећи ће "Мићо", или умјесто "Веселинка" - "Весна" и слично... И на свеомиљеном нам Фејсбуку ситуација је слична. Сви они ће умјесто правог имена ставити неку његову "скраћену верзију" или надимак.
Узроци тог стида су вјероватно доживљаји из дјетињства, када су их њихови вршњаци зајебавали због (ипак се мора признати) необичности имена. Међу разним Горанима, Младенима, Владимирима, Бојанама, Јеленама и Мирјанама - Миладини, Веселинке, Братислави, Миливоји, Радослави и остали некако су увијек штрчали...

Без обзира на све то, ви, са предивним старинским именима, не подпадајте под утицај већине, већ са поносом истичите своје право име!

Посредници између фирми за које раде и канте за ђубре, у којој 10 секунди након што некоме дају летак исти заврши.

Iako je lakše zvati i pamtiti ljude po nadimku, zajebano je kad posle 10 godina druženja sa nekim, dođe do situacije kad moraš da se setiš njegovog imena koji nikad u životu zapamtio, niti koristio nisi. Sledi par sekundi neprijatne tišine, dok drugar kog trebaš ne dobije novo ime, ono koje si mu ti upravo krstio.

Легендарна изјава, већ више од двадесет година приписивана покојном Патријарху Павлу, која и дан-данас међ' свеколиким народом небеским представља предмет расправе око тога шта је писац хтео да каже и изазива опречна мишљења, а покаткад и макљажу у кафани "Љуц", у Скопљу. Ух.

У свему томе - а како то обично бива када човек око нечега закрви и заборави о чему се ту, с почетка, уопште и радило - из етра јавног мњења потпуно је скрајнута она реална прича, прича о томе како се наводна изјава омиљеног српског верског вође и заправо догодила. А било је то деведестих година, у време масовних студентских протеста у Београду, када се Патријарх Павле обраћао студентима код Теразијске Чесме а цело обраћање је на радију Б92 (тада можда и једином бастиону слободне мисли у Србији) преносио и коментарисао, испоставиће се и каснији директор Студија Б, хомо-новинариус по имену Александар Тимофејев. И онда се то догодило. Паја је у једном тренутку, позивајући на мирне протесте, рекао "Будимо људи!" а Тимофејев је на то (у изливу инспирације на мозак, штали) преко радија додао "...иако смо Срби."

И то је цела заборављена истина. Можда је добро да посстоји исписана негде, историје ради.
А људи требамо бити увек...колико год да је понекад тешко бити Србин.

Деца су мали људи. А људи су понекад велика деца.

Одређена групација људи који не гледају на сат, који не знају за кућни ред.
Тај мисли да ако он не спава да не спава нико..ШКК?! Спавање је за пичке!
Ако је загинуо до 5, 6 врло лако може да му пукне да вас назове, јер побогу, можда му је флеш код вас... А ако је устао у 6 неки дан, позваће вас у 9 да вас да пита кад је фудбал, и да ли се сад буди поштен свет, или као он у 6 да коси ливаду..

Дошљаци из разних села који су у Београд најчешће дошли на студије, и то након што им је деда продао краву и искеширао за факс, а све у циљу да рођеним Београђанима најпре огаде живот разним огавним сељачким нагласцима од којих се нормалном човеку приповраћа, нецивилизованим понашањем, а затим да ту и остану (ово се најчешће односи на сеоске кураве које долазе да би се добро удале и тиме омогућиле себи куповину одеће на Штрафти).

Буквално једва чекаш празнике, па да падобранци коначно оду кућама, да не гледаш више те њушке, ионако би их потрпао у један вагон и послао назад у њихову пичку материну богу иза ногу одакле су дошли.

Најгори су они Црногорци и Босанци који се организују у кланове чим ступе на тло Београда, једни другима обезбеђују послове и ускоро ће да почну да држе монопол над свим привредним делатностима. Ако пажљиво погледаш, сваки други директор фирме је или Црногорштина или Босанчерос, тачно видиш по форсирању ијекавштине да нису с овог континента. Ма, Жидови су мала деца за њих. Још им држава дозвољава да студирају на буџету уз све могуће бенефиције, уместо да их попакује у контејнере и врати на брдо с ког су сишли.

Најјаче је то што, кад их питаш како им је у Београду, одмах крену да серу по њему -- те им не ваља ово, те им не ваља оно, лоша вода, лоше све, како је све много боље у њиховом родном селу. Ту предњаче геаци с југа Србије кад крену својим ''ги/гу'' реченичним конструкцијама да кењају како само Лесковац има добар роштиљ, а све остало је соја. Вратите се међу Шиптаре!

Једина добра ствар у целој причи су управо те радодајке које су у Београд дошле да би се јебале као штуке, те, као такве, представљају лак плен кад хоћеш да га умочиш, а да се не ознојиш.

Više se obradujete roju komaraca, nego kad vidite da su oni počeli da dolaze na odmor.

Turisti koji su došli u Srbiju. Ni oni sami nisu sigurni šta im je to trebalo u životu. Ledja su im poprimila oblik planinskog venca Anda. Deca na ulici ih zovu zvonarom bogorodičine crkve. Avaj, to je sve zbog ogromne torbetine koju šetaju tudjim gradom ponosno kao lokalni klinci što vole da se prikazuju sa air-maxom. Trend neki. Torba-ranac, je prepuna znamenotistima Srbije. Obavezna je domaća rakija , tegla ajvara (domaćeg naravno) , tri čet'ri sarmice sa sve kupusom (domaćim) i kamenčićima s' Kalemegdana.

Pitanje koje obavezno pitaju svi pijani posetioci žurke, kada se na fajrontu upali svetlo.

Исти они људи који ти после те сеансе без трунке гриже савести пруже исту ту руку у жељи да испадну кајнд енд полајт.
Они не бирају време и место. Њима је право време тренутак када их засврби егзит дебелог црева. У стању су да гурну прст дубље од Брајана Пумпера после хируршког надограђивања средњака. Задовољивши своју примитивну потреби, исти ти људи имају обичај да истим тим средњаком ишчепркају сав секрет из својих ноздрви све од хипоталамуса па на 'вамо. Кад га лепо прочисте у'вати их нека нервоза па груцкају нокте док не сљуште слој на прсту накупљен из три физиолошке шупљине. Да л' им је укусно не знам, али преживају и цвокоћу који минут после. Е сад, да ли је то зато што им се скорела слина заглавила међ зуб, или им се само свидео оброк, не знам. И као што рекох, не желим да сазнам.

Најгора ствар код ових људи, је што не можеш да их препознаш. Можда је то неко за кога никад не би сумљао, а можда и није неко за кога си стпроцентно сигуран.
Једино што остаје да их се пазите. Јер шетају ту негде, и поздрављају се с вама свакодневно.

To si oni koji moraju biti najbolji u svemu, pocev od obicnih stvari kao sto su fudbal i kosarka pa do sasvim nebuloznih kao sto je brzina nabadanja zrna graska nozem.

Severnokorejanci. I dalje im je predsednik čovek koji je umro pre 16 godina. Kunu se u njega jer misle da im je obezbedio predivan život. Zato im nije dozvoljeno da napuste zemlju.

Реченица којом ти мајка даје усисивач у руке, а самим тим и упутство где би требало усисати. То су најчешће места до којих се тешко допире (иза ормара, кревета).