Kontraverzna igračka koja umjesto relaksirajućeg efekta, ima moć da vas dovede do ludila.

Dobar način da se nekome izjadate, čak iako znate da Deda Mraz ne postoji...

Ko se ne seća one antologijske scene iz filma „Žitije Brajanovo" čuvenih Pajtonovaca u kojoj Brajan sa još dvojicom nevoljnika stoji razapet na krstu, a jedan od njih, onako zakucan, počinje da peva „Uvek gledaj lepšu stranu života"? Srbi su od svih nedaća u istoriji bar uspeli da izbegnu razapinjanje, mada ne i nabijanje na kolac.
Ipak, postoji jedan bol koji čitave generacije ovog malog, ali zato žilavog naroda strašno muči - zove se, kratko i jasno, besparica. Slikovito, u razgovoru lajavih komšinica - nema pas za šta da ga ujede. U razgovoru tinejdžera iz više klase - ma pusti ga, klošarčina. U narodnoj izreci - sirotinjo, i Bogu si teška. U formi kritike društva - i zeka diže kurac na siroče. I tako dalje.
Svaki Srbin, od kolevke pa do groba, osim ako nije član stranke, istaknuti Crnogorac ili tajkunov sinčić treba da bude spreman na mogućnost da će u jednom momentu iskusiti šta znači razvlačiti 200 dinara mesec dana. Pod uslovom da ima platu. Zato iskoristimo ono što imamo. Evo predloga za razonodu sirotinje, u stilu gorepomenute montipajtonovske pesme:
--------------------------------------Uživanje u prirodi--------------------------------------------
Srbija je siromašna zemlja, prepuna gnevnih i nezadovoljnih ljudi koji samo kukaju kako nemaju para i osim onih koji lažu da su sirotinja, većina njih ima razloga za kukumavčenje. Za to vreme građani pokorni koji se inate državi i ne daju ni za TV pretplatu od ogromnog ličnog dohotka koji je u proseku oko 150 evra, izgleda da zaboravljaju činjenicu da je Srbija zemlja bogata - prirodnim lepotama.
Dunav, Sava, Tamiš, Tisa, Morava, lepi proplanci i šume na svakom su koraku, ali pored svih nedaća i dnevnih obaveza mi uporno zaboravljamo da uživamo u predelima koje nam je Bog podario u amanet. Pod uslovom, naravno, da međunarodna zajednica ne proceni da te reke i proplanke ipak treba oduzeti Srbima, a zatim ih pripojiti nekoj bogatijoj zemlji u regionu. No, dok se to ne desi, sve što normalnom čoveku treba je jedna klupa sa drvetom iznad nje i reka koja romori vekove.
Tu građanin dekintirani, sa kojim ni žena više ne razgovara zato što joj majka svaki dan ponavlja: „Rekla sam ti da se ne udaješ za tu gologuzu barabu", može da sedne i udahne život punim plućima. Može da, najzad, posle dugo vremena, sa neke prašnjave police uzme knjigu i ponese je u prirodu. Da malo čita.
Ono što čovek koji nema ni dinara mesecima uporno zaboravlja jeste da je upravo čist vazduh, bez otrova koji unosimo u sebe, u ovoj božjoj bašti koju zovemo domom nešto najlepše što nam je podareno. U povratku kući, građanin može da ubere kakav stručak lepog poljskog cveća. Nije tajna da žene vole udoban život i muškarce sa mnogo para. Međutim, žene su takođe i dobrodušna bića, koja veoma cene male znake pažnje. Lep cvet sa izleta sigurno će doneti osmeh na ženino lice.
Osim toga, osama u prirodi je višestruko korisna. Viđanje sa prijateljima može da bude kontraproduktivno u situaciji kada se po gradu pročulo da na računu imaš minus od 30.000 dinara. Oni koji su bogatiji od tebe trudiće se da te ubede kako nemaju ni dinara i glumiće sirotinju, iako vrlo dobro znaš da su kupili nova kola i to u kešu, zlikovci! A oni koji su isti nule kao i ti, teško da mogu da ti plate turu u nekoj birtiji. Što neminovno vodi u pljuvanje predsednika, premijera i sve u svemu vladajuće koalicije, a to nije dobro.
------------------------------------Uživanje u pirateriji--------------------------------------------
Kad smo već kod jeftinih, gotovo besplatnih uživanja, treba imati u vidu da je Srbija i dalje meka za sve vrste piraterije i sitne krađe tuđe intelektualne svojine, u čemu nam svesrdno pomaže internet. I to nas, između ostalog, drži podaleko od Evropske unije, samo što imamo većih muka za razmišljanje. Ako već nema para, uvek ima filmova koji besplatno mogu da se pogledaju na mreži. Pod uslovom da građanin golja ima pristup brzom internetu, što u Srbiji često nije slučaj, iako je u mnogim zemljama proglašen za osnovno ljudsko pravo.
Al' da ne mračimo.
Dakle, uz minimalne troškove, moguće je lepo veče uz monitor tvog kompjutera. Posebna prednost ove vrste skoro pa besplatne zabave je u tome što je posle gledanja filmova (o pornićima da ne pričamo), moguće primeniti većinu gorenavedenih uživancija za sirotinju - dobro društvo, ako se projekcije filmova gledaju sa prijateljima, ili uživanje u samoći i analizi umetničkih dela sedme umetnosti.
---------------------------------Uživanje u lepom društvu----------------------------------------
Naravno, najgore što čovek može da uradi kada nema prebijene pare, a što se veoma često dešava, jeste da se potpuno otuđi i uništi svoj društveni život. Nije kod kuće uvek najbolje. Žena zvoca, televizija pušta filmove i emisije o slavnima, bogatima i uspešnima. O hrvatskim pevaljkama koje prvo vode ljubav na jahtama sa oženjenim muškarcima, a onda se udaju za srpske bogatune. A tebe, golju, ne bi ni pogledale, ko te jebe! Zato je lepo, prijatno društvo istomišljenika kojima je ekonomska kriza izbušila džepove sasvim pogodna i jeftina zabava u kojoj treba uživati.
Treba se okupiti u nečijem stanu, a s obzirom na to što mi, kao država, žudimo za zapadnim standardima čak i u druženju, svako od gostiju treba da donese ono što će pojesti i popiti. Dva-tri soka, kesa kikirikija i kokica, možda i nekoliko sendviča sa pečenicom, koju bi napravili i doneli imućniji klošari iz društva, garantuju lepo veče puno smeha i zaborava na brige koje nas očekuju već koliko sutra. Štaviše, lepo druženje je čak i među imućnim slojevima srpskog društva postalo retkost, jer svi ceo dan vise na Fejsbuku ili bulje u televizor.
Zaboravili smo na špilove karata koji godinama skupljaju prašinu u fiokama. Turnir u preferansu ili tabliću učiniće vaše veče ispunjenim, veselim i zabavnim.
--------------------------------------Uživanje u seksu---------------------------------------------
Dobar šlagvort. Sirotani koji u skorije vreme nisu videli žensko, jer nemaju para da plate ni inicijalno prvo piće u nekom fensi kafiću, ne bi trebalo da čitaju ovaj deo. Oni i dalje mogu da nastave da se zabavljaju sa samim sobom, što takođe nije toliko loše za ubijanje vremena u dobu besparice i nemaštine.
Dakle, seks. Mladi bračni parovi koji žive zajedno u nekoj iznajmljenoj garsonjeri, mladići i devojke kojima roditelji ne mogu da daju pare za užinu, pa čak i stariji supružnici kojima je već svega dosta, uvek mogu da se okrenu jedni drugima i vode ljubav. Možda je pravi trenutak da se isprobaju sve one poze koje upražnjavaju bogati, slavni i Severina. Ne košta ništa, a vredi.
Posebnu čar vođenje ljubavi ima u lošijim uslovima, recimo, u kućama i stanovima koji zbog neplaćenih računa nemaju grejanje. Ništa lepše, a ni jeftinije, nego da se dvoje mladih ili starih, goli zavuku pod ćebad i jorgane i prepuste se raznim seksi igrarijama, dok im ne zakrče creva. Dva-tri sendviča i malo putera se uvek nađe da se prezalogaji, čak i u najsiromašnijim domaćinstvima. A posle okrepljenja, opet nazad u krevet pa Jovo udri nanovo.
Čak i najnovije vesti iz Amerike govore u prilog činjenici da je seks jeftin, a dobar način da se izdrži besparica. Kao što je nedavno objavljeno, a na osnovu istraživanja izvesnog Timotija Ferisa, četiri kuvana jaja mogu da obezbede jako dobar seks. A četiri kuvana jaja koštaju samo 40 dinara (zavisi koliko ko ceni svoja jaja). Dakle, cena - sitnica, zadovoljstvo - veliko.
-------------------------------------Uživanje u tišini-----------------------------------------------
Buka može jako loše da utiče na nerve, pogotovo ako čovek nema para da plati račune, a ženu nije izveo na večeru i vino dve godine. A za godišnjicu braka joj je poklonio lepo šareno pismo u kojem je krasnopisom napisao: „Volim te, ženo moja!", misleći da ljubav sve pobeđuje. To zna i žena, koja ga voli još više otkad je našla bogatog švalera.
Treba prihvatiti činjenicu da su sve te stvari, koje te izluđuju i skraćuju ionako jadan život u besparici, sasvim nebitne i prolazne. Čak i ako su iz „Elektroprivrede" već došli po svoje i isekli struju građaninu pokornom, to još uvek nije razlog da se on prepusti očaju. Ponekad je i svetlost sveća, lepa knjiga i tišina jesenje noći sasvim dovoljna da budemo mirni i raspoloženi.
Televizor ne drnda pa nema političara koji gnjave sa novim izborima i lepšom i svetlijom budućnošću, u kojoj ćemo svi biti bogati, lepi i srećni. Možda je pravi trenutak da se posvetimo samima sebi i razmislimo kako ovaj svet može da bude lep čak i ako smo bez para. I kako nije sve u novcu, jer on kvari ljude i čini ih sebičnima i pokvarenima. U takvim trenucima najlepše je prisetiti se svih onih koji su u mnogo gorem položaju.
Deca koja umiru od gladi u Africi, ljudi i deca koji rade u neljudskim uslovima po 20 sati dnevno da bi neki debeli Amerikanac mogao da kupi novi ajfon, muke u nedemokratskim režimima tipa Severne Koreje. Sve to će pomoći da se, bar za trenutak, pojavi osmeh na licu građanina pokornog.
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------
Zaključak? Samo nam je ljubav potrebna.

Poučen iskustvom svog naroda i svog starog pišem ovaj tekst.
Ako zaista želiš saznati kakav je ko - pitaj čarsiju! Čaršija sve zna i nikada ne laže! Mudro i ispravno. I zaista -nekada se sve znalo. Tada je bilo i lakše i ljepše zivjeti. Rajska podjela na "ljude" na jednoj, i đubrad na drugoj strani, bila je najpoštenija i najispravnija iz prostog razloga jer je isključivala bilo kakve kulturne, nacionalne, religiozne, polne, rasne, intelektualne i slične razlike. Ako si OK, onda si raja, ako nisi onda si đubre!

Tu moralnu podobnost i pripadnost određivala je raja, čaršija i ljudi u njoj. Bilo kakva prevara ili zabluda mogla je biti samo privremena i veoma brzo provaljena, a zaslužena titula nosila se cijeli život. Tako da su vremenom i u mom gradu egzistirale raznorazne grupe koje su, nažalost, imale velikog uticaja u doskorašnjim dešavanjima na našim prostorima, svaka na svoj način. Međutim, njihova uloga u svemu tome, kao i slika njihove današnje sudbine bila bi nepotpuna kada se svaka grupa ne bi posebno okarakterisala. Pa krećemo...

Šupak- Sa sigurnošću se može ustvrditi da je najniži stadij našeg sugrađanina bio i ostao šupak. Šupci su dolazili iz svih sredina i bilo ih je jako mnogo u svim društvenim i socijalnim strukturama. Karakteristično za njih je i to da su se mogli pronaći u svim religijama i svim nacionalnostima. Njihov stil življenja se sastojao uglavnom u podmetanju nogu svim drugim ljudima u njihovoj blizini (prije svega kvalitetnijim i vrednijim od njih samih), od krađa, prevara, intriga, laži, kao i svih ostalih niskih i animalnih poriva. Šupčina je viši stadij šupka, a nižem stadiju se laskalo da je pakšu. To je veoma lukava, prepredena i pokvarena grupacija koja se vješto ubacivala, prilagođavala i uvlačila u tuđe guzice (kriterij je bio da su veće od njih samih) i to uglavnom iz koristi i ličnih interesa. Nije ih bilo teško prepoznati jer im je svima bilo zajedničko da u svakom momentu uzdižu materijalno iznad duhovnog, da puno vole i hvale samo ono što je njihovo, njihovo i samo njihovo, da vole vlast i da se nerijetko bave politikom, jer su i sami bili kurve u duši i nerijetko po profesiji.

Papak- Nesto blaži oblik pakšua koji je najčesće dolazio iz prigradskih naselja, sela i iz nižih društvenih i socijalnih struktura. Njihov najveći zajeb je to što se nikada nisu mogli prilagoditi zakonima čaršije, mada su cijeli život težili tome. Papak voli selo, miris sijena i balege, Lepu Brenu i Cecu. Zatvore oči u transu kada cuju "Bum, Cile, bum", nerijetko izazivaju i isprovociraju frku kada pocugaju, razbijaju čase po kafićima a "poslastica" im je dokazivanje muškosti, dok razbijaju prazne pivske flaše sami sebi od glavu?! Kad priča, papak pretjerano galami i mlatara rukama, obožava cvjetne ili geometrijske dezene na košuljama, a u unutrašnjem džepu sakoića obavezno se nađe čakijica u slučaju: "Ne daj Bože, nek se nadje."Papčina" je viši stadij papka, a niži stadij je obogaćen epitetom Ljaksafon. Za razliku od šupaka, ova romantična grupacija je primitivnija i bezazlenija mada to pravilo ne vrijedi uvijek. Naime, na osnovu detaljnih čaršijsko-studijskih ispitivanja, pokazalo se da, kada papak postane šupak, što se nerijetko dešavalo, ta mutacija zna biti itekako opasna. Omiljena profesija im je vojna naobrazba, policajac, portir, vatrogasac i sva ostala "uniformisana" zanimanja i još, ako ikako može, ponešto od oružja. Nažalost, ova grupacija je bila jedna od najmasovnijih na našim brdovitim prostorima što je uslovilo čak i nastanku i izgradnji jedne "novokomponovane" četvrti koja se zvala "Kineska četvrt", gdje su preko noći doveli svoje. Mada se tu nije mogao vidjeti nijedan kineski restoran ili zalutali kosooki prodavač, ipak su rijetki i "normalni" stanovnici ovog naselja bili prinuđeni slušati jezik koji je u dobroj mjeri podsjecao na kineski: umjesto da kažu "ovdje, tamo ili nedavno", u Kineskoj četvrti se govorilo: tuj, nuj, otojc..ojhaaaaaaaaa!!! Vrijedno je zabilježiti i to da se upravo na ovim prostorima, prvi put u našem gradu moglo vidjeti i čuti kako u mnogobrojnim, novootvorenim kafićima, umjesto Indexa ili Bijelog Dugmeta, rastura Tina, Mina, Jana, Stoja & co.

Levati- Face bez identiteta i u vječitoj potrazi za njim. Vrlo su podložni svim vrstama uticaja, u ovisnosti od situacija, prilika i neprilika u koje zapadnu i koje su im se nametale. Levate smo mogli vidjeti i sresti na velikim svjetskim koncertima u Sarajevu, Beogradu, Zagrebu, pa čak i u Beču (uglavnom samo zato da bi po povratku u moj grad mogli pričati o tome), ali i na koncertima narodnjaka , normalno uz Bum Cile bum.., kako negdje u prikrajku oduševljeno i zadovoljno tapkaju u ritmu "božanskih tonova". Pripadnici iz redova ove populacije bili su maheri za ismijavanje papaka, dok su se šupaka uglavnom mudro klonuli, jer su dobro slutili njihov smrad i potencijalnu moć. Voljeli su se lijepo, pristojno i moderno oblačiti i patili su od "marke", bez obzira da li se radi o garderobi, automobilu ili tehničkim uredajima. Prirodno stanište ove, levatske, grupacije uglavnom je bilo "bliže" predgrađe tako da su se, prilikom izlaska u čaršiju, često mogli vidjeti po WC-ima mnogobrojnih kafića, kako maramicom ili toalet papirom glancaju cipele, skidajući sa njih prašinu ili čak blato. Đubrad su viši stadiji levata, a niži stadij možemo okarakterisati kao grebatore . Mnogi pripadnici navedene grupacije uspješno su se transformisali u vrsne džeparoše i hapce. Zajednička osobina im je da su krajnje neodgovorni i nepouzdani, poročni, lijeni, beskarakterni i prevrtljivi iako se i među njima, mada rijetko, moglo pronaci "svijetlih primjera", koji su zaista pokušavali i bolje i više, ali su na kraju ipak ostajali samo levatići. Njihov najveći peh se sastojao u tome što nikada nisu bili svjesni da su stvarno levati.

Nasuprot svima njima, bila je Raja! Kako samo lijepo zvuči ta riječ! Mada iskonsko značenje te riječi ima sasvim drugo značenje, kod nas, kada kažeš za nekoga da je raja onda, to jednostavno znači, da je tip OK. Znači da se možeš pouzdati u njega, da te od njega nikada neće zaboliti glava, da te neće žednog prevesti preko vode, da mu možeš vjerovati i da on od tebe očekuje da mu vjeruješ. Znači da te nikada (bez razloga) neće izlevatiti, da nije šupak i da iskreno sažaljeva papke. Ne voli grebatore i užasava se gluposti i sile. Raja je sinonim za dobrog čovjeka, prijatelja ili komšiju, za iskrenog, poštenog i "pravog igrača". Viši stadij za raju je Jaran, a niži (što je i sasvim prirodno i za očekivati) ne postoji. Ova grupacija je plemenita, humana i solidarna, a jedina mana im je (pa i nije bas neka mana) što nerijetko vole cugati. Ponekad čak i previše, tako da se može, greškom, dobiti nerealna slika o njima. Dešavalo da u cugi izgube osjećaj za vrijeme i prostor, tako da su poneke karakterne crte znale dobiti obrnuti smisao. Međutim, masa njihovih drugih kvaliteta u dobroj mjeri amortizuje ovu manu, tako da, mada su porodični problemi učestala pojava kod ove grupacije, oni su ipak i zauvijek voljeni jer znaju, hoće i ne ustručavaju se da vole druge i da im poklanjaju svoju ljubav. Žene i cuga su im slabost ali to je samo rezultat prekomjerne i učestale akumulacije pozitivnih i divnih vibracija, kao i potrebe za oslobađenjem tih osjećaja. U svakom društvu su rado viđeni iz prostog razloga jer su pozitivni, progresivni, spontani, nonšalantni i jer umiju animirati sredinu i iz ničega napraviti feštu. Uvijek su okruženi prijateljima i oni im neopisivo mnogo znače u zivotu. Eto, tako je nekada bilo! Znalo se ko je raja, ko je levat, ko papak i ko je šupak. Sve se znalo! Selekciju je, normalno, pravila raja, koja je jedina i imala pravo na to - prije svega iz potrebe za samoodržanjem ali i iz prijeke potrebe za očuvanjem pravih vrijednosti. I svima bilo dobro. Ali sta se desilo? Dođose neka čudna, morbidna i teška vremena. Probudiše se aveti mraka, pritajeni i brižljivo njegovani u bolesnim šupačkim umovima. Pohasiše se, šatro religiozno i nacionalno, na sve tri strane šupci i naložiše neke (opet religiozne i nacionalistički naoštrene) papke i poluljude, jedne na druge?! Papci ko papci, jedva dočekali!

Da sve to nisam vidio, ne bih vjerovao. Sve sto je nekada bilo nenormalno -preko noći postade normalno?! Proglasiše sami sebi ulogu neke, samo njima objašnjive, ugrožene žrtve i postadoše dželati?! Kao, bore se jedni protiv drugih, a opet svi isto rade?! Sve po potrebi i mogućnosti. Šupci zavrištase mašući zastavama, papci zavitlaše puškama, a levati se izgubiše u tome svemu, prepustajući se zakonu jačeg, ali i ne bježeci od njega. I jedni, i drugi i treći utopiše se u tom "sveopštem narodnom veselju, vrlo lako pronađose sebe i svoje mjesto u tome svemu, zavladaše i napraviše neke druge, kažu "svoje" podjele?! Meni licno, osim nacionalnih, teško vidjeti neke druge? I bilo bi nepošteno, a ne spomenuti svačiju ulogu u tom paklu. Neko će se zapitati, a sta je sa Rajom? Nažalost, Raja je šutila?! Raja je samo, kao mudro, gledala i šutila. I popušila! Prođe rat - šupci se obogatiše, papci se ispucaše i oćejfiše, a levati se prilagodiše.

Zakon o brijanju brade je normativni akt nekog pijanog ruskog cara, koje je rekao: ,, Seci bradu ili sečem glavu!"

Mast hev svake kuće. Ko u kući nema M-57 'tetku' , M-48, ili bar metke 7.92mm, e onda jebiga. Zasnovana na Mauseru K98, odličnog kalibra 7.92x57mm, odlična je lovačka puška, ako je održavana,onda je vrlo prijatna za pucanje. Kad se naviknete, i trzaj postane slab. U ratu su na mnoge postavljani 'Zrakovi' snajperski nišani, stvarajući fantastične snajperske puške. Negdje sam vidio doradu sa 'Dragunovim' PSO-1 nišanom. Kao stvorena za svadbarske prilike, rođenja i krštenja. Na svakoj svadbi, kad počne da 'gori', čuje se pucnjava kao da je bojno polje. Što pištolji, što M-48ice, a ako se negdje nađe, čuje se i M-72 jurišna automatska puška.
Duga je definicija, al', što na umu, to na drumu.