Brend cigareta britanske kompanije "The Enlightened Tobacco Company" (Prosvijetljena duvanska kompanija), koji je bio prisutan na britanskom tržištu od 1991. do 1999. godine.

Cigarete zvane "Death" (Smrt), dolazile su u crnoj kutiji, a njohov logo se sastojao od mrtvačke glave sa ukrštenim kostima. Njihova marketinška strategija je bila brutalna iskrenost u pogledu efekata njihovog proizvoda na zdravlje konzumenta. U skladu s tim su i njihove reklamne parole:

"Too bad you're gonna die" (Velika šteta vi ćete umrijeti! - sarkastično)
"Let us be the nail in your coffin!" (Dozvolite nam da budemo ekseri u vašem (mrtvačkom) sanduku)

Pored ovih crnohumornih parola (uostalom, takve crnjake samo Englezi mogu smisliti) na poleđini paklice se nalazio i nešto ozbiljniji tekst:
"DEATH(TM) is a responsible way to market a legally available consumer product which kills people when used exactly as intended" (DEATH(TM) je odgovoran način promovisanja legalno dostupnog proizvoda koji ubija ljude kada se koristi baš onako kako je predviđeno)

Bez obzira na iskrenost ovakvog pristupa, meni se on baš ne sviđa, jer na foru iskrenosti pokušava pridobiti potrošače koji i onako sve znaju o štetnim efektima cigareta i bez da im ovi to na takav način serviraju. Popularnost tog brenda pokazuje koliko su ljudi mentalno "prsli" u poslijednje vrijeme, pa ih privlače stvari vezane ta smrt i druge morbidnosti. Dok su reklame cigareta s početka dvadesetog vijeka slavile život, na kraju 20. vijeka, već je postalo dozvoljeno slaviti i smrt. Ipak, poštujem ovaj pristup, jer je svakao jedinstven i originalan, pa ko voli, nek izvoli. Međutim, drugim duvanskim kompanijama se ovaj potez pomenute firme nikako nije svidio, pa su ucijenjivali kioske i prodavnice da im neće isporučivati svoje cigarete ako nastave prodavati "Death". Time su duvanski monopolisti uspijeli da postepeno unište "The Enlightened Tobacco Company", a njihove "Death" cigarete pošalju u istoriju.

Vrhunac reciklaže.

Standardna valuta za plaćanje grehova u katoličkoj crkvi. Token za indulgenciju.

Najuticajniji član najuticajnijeg benda 20. veka - Bitlsa.
Veliki intelektualac, sjajan muzičar, kontroverzna ličnost pomalo iščašenih stavova i sebi svojstvenog smisla za humor. S njim se možete slagati ili ne, ali morate priznati da je bio veoma jaka, doduše pomalo mračna ličnost. Velika šteta što je ubijen sa samo 40 godina. Bilo bi lepo znati kakvu bi on danas muziku pravio, kakvi bi mu bili stavovi o svim mogućim promenama koje su se u svetu desile od kraja 80-ih do danas i da li bi još bio kreativan ili bi se negde u međuvremenu "ispucao".
Sramota za Vukajliju što je ovaj gospodin sa okruglim naočarima koje su po njemu nazvane "lenonke" svoju definiciju dobio tek u trećoj godini postojanja sajta. Ja mu jedino zameram što je u potpunosti negirao religiju, ali ipak je barem delovao kao pozitivac. Pacifista u svakom slučaju, duhovnost je pokušavao da pronađe na nekonvencionalne načine tipa transcendentalne meditacije, LSD tripova itd. Neko bi rekao hašišar. Svoje stavove je uspio da nametne masi, tako da je i u vrlo religioznoj Americi, njegova pjesma "Imagine" u kojoj se otvoreno govori protiv religije

(tekst: Imagine there's no Heaven - zamisli da nema raja
It's easy if you try - lako je ako pokušaš
No hell below us - nema pakla pod nama
Above us only sky - iznad nas samo nebo
Imagine all the people - zamisli da svi ljudi
Living for today - žive za danas - tj. za sadašnji trenutak

Imagine there's no countries - zamisli da nema država
It isn't hard to do - to nije teško učiniti
Nothing to kill or die for - ništa vredno da nekoga ubiješ ili da za to umreš
And no religion too - i da takođe nema religije
Imagine all the people - zamisli da svi ljudi
Living life in peace - žive život u miru itd. ),

postala veliki hit.
Tu je filozofiju možda još bolje sažeo Bora Čorba sa čuvenim "Za ideale ginu budale" no to je već druga priča.

Pritiskati sreću u riskantnoj situaciji samo da bi nakon neuspjeha ostao zamazan govnima svog pada.

Ovo se kaže kada se odustaje od nečega, što nam je do juče bilo drago.

Posrbljena i vulgarizovana verzija imena britanske rok i bluz zvezde Džoa Kokera. No, ovo nije definicija o njemu, već o jednom širem sindromu, proisteklom iz Kokerovog stila. Naime, veselih 60ih, on je bio pripadnik hipi-pokreta i jedan od začetnika hard-roka. Pošto su ideali ovog pokreta iznevereni, Koker je rešio da ostane dosledan sebi i već 30 godina razvija svojevrsni "klošarski" stil (što, naravno, ne znači da je i sam klošar, naprotiv, ima plemićku titulu).
Slično njemu, poneseni tadašnjom modom, u bivšoj Jugoslaviji su se pojavili mnogi mladići koji su želeli da ova već komunistička zemlja postane- još više komunistička (odnosno: ukidanje razlike između sela i grada, intelektualca i seljaka, političara i portira,...). Kada je komunizam sasvim nestao, Kuranovići, sada već na ivici starosti, rešili su da se solidarišu sa najvećim "stradalnicima" tranzicije (koja, jelte, još nije ni gotova), ukoliko i sami ne spadaju u tu kategoriju. To praktično znači: kupanje jednom nedeljno (hladnom vodom i to bez sapuna i šampona), nošenje garderobe kupljene pre najmanje 20 godina, puštanje (uglavnom duge) brade, neretko i "Če Gevara" šapke, ili makar majice. Neretko se garderobom snabdevaju po šumama (uzimaju ono što drugi odbace), čak i kontejnerima, a u najboljem slučaju idu na buvljak. Kuranovići odbijaju da koriste "te đavolje kapitalističke naprave" mobilne telefone i kompjutere (a ako neko od njih to čini i još većim čudom čita ovaj tekst, neka bude pozdravljen!). U novije vreme, nadu u njihov život, donela je pojava Pokreta Cajtgajst, zbog čega su u njihovim očima porasle šanse da se dogodi Svetska revolucija.

Stručni trgovački izraz za "zagušenje" na kasi. Postoji u udzbenicima trgovačkih škola i jedan je od onih koji se moraju znati.
-Usko gralo nastaje uglavnom u malim prodavnicama "u kraju" zbog neodlučnih i preterano izbirljivih ljudi. Stvaraju ga pretežno penzioneri, tražeći najjeftiniji proizvod po principu (dinar po dinar-račun za telefon), ali njih se još može razumeti. Medjutim od ovih "primeraka" gadno pizdim...

Bića slična ljudima. Jedina razlika je što panduri imaju veliki nesostatak IQ-a. Takođe ih je lako prepoznati po idiotskoj plavoj uniformi(kad je obuku misle da stiču status božanstva) i po hodu koji bi trebao da govori sve je moje ja sam najveći baja, a ustvari izgledaju ko da su se usrali...

Nova muzička senzacija među domaćim hipsterima - taman dovoljno francuska da zvuči egzotično i originalno njihovim anglofono-uslovljenim ušima, taman dovoljno muzički bezmuda i poetski predvidljivo "šalalatralala, individua sam ja" da se proširi ovdašnjom sparušenom duhovnom pustoši kao požar kroz avgustovski malinjak.

Ako bi ikada neko od istaknutih autora-veličina sa glasovitog sajta Tarzanija odlučio da sastavi i objavi listu pod nazivom 26 najiritantnijih stvari u vezi sa politikom, sumnjam da bi u tom poduhvatu imao nekih većih problema. Politika je - još od vremena kada su je Stari Grci izmislili i na taj način sve buduće civilizacije osudili na pakao življenja sa konstantnim osvrtanjem na pomenuti pojam - bila i ostala, pa, možda i NAJVEĆE ZLO koje je Čovek umeo da smisli...posle uzimanja kredita, naravno. Ovaj tekst se, doduše, neće nešto preterano osvrtati na tu činjenicu, tim pre što autor istog nema ni najmanju nameru da u skorije vreme zaradi čir, zavezana creva i sl.

Ipak, pojava iz naslova bi, doduše, trebala da sve one koji eventualno imaju čir, zavezana creva i sl. - a usled dugogodišnjeg živciranja zbog politike i političara - podseti na simpatičan, maltene neozbiljan i, skoro sasvim sigurno, podjebavajući stav sa kojim mu se, od izbora do izbora, rendom kandidat ili kandidatkinja (mada mi na ovim prostorima još nikako da dođemo do ovog potonjeg; prim.prev.) "nude na glas", ako mi dozvolite da se tako poetski izrazim u momentu koji to nikako nije.

Mislim - kako čovek ozbiljno da shvati bilo kakav politički program jednog kandidata za rendom funkciju u vlasti ako mu (jedan od) slogan(a) glasi "ZAOKRUŽI BROJ 3 - JER TRIPUT BOG POMAŽE" ili "BROJ 5 - SEDI, ODLIČAN!"?! Razume se, mašta campaign leader-a ne poseduje baš toliko očigledne asocijacije i alegorije, ali setite se opet kampanje Bogoljuba Karića iz 2008 godine i čuvenog slogana BOGOLJUB KARIĆ PSS - ČISTA DESETKA!, sa odgovarajuće seljačkim akcenAtom na ovo desetka, Bogu fala. Šta? Kao, narod je glupa stoka i n'ume da čita između redov...ustvari, bolje da ne završim ovu rečenicu, je l' da?

Uglavnom, ima nekih stvari koje nikada ne bi smele da budu inspirativne. Ovo je svakako jedna u vrhu takvih. Prijatan dan.

Iskazivanje vrhunca neverice. Trenutak kada postajemo svesni stvari koje nesvesno činimo.

Death metal bend iz Srbije koji peva na srpskom jeziku. Iako deluju kao vrlo zajebani i natripovani momci (sudeći po njihovim spotovima), ne treba shvatiti preozbiljno. Oni se ne trude da budu ozbiljni - jednostavno se zajebavaju i na najbolji način sprdaju sa dnevnim društveno-političkim temama uz pomoć ekstremne muziku koju sviraju.

Spot za "drobiću ti kičmu" više govori od teksta. Na veoma dobar način su spojili slike sa mitinga Slobodana Miloševića, imitirali političare na bini i iznabrajali najpoznatije teroriste iz Afrike, Latinske Amerike i Azije. Scene koje asociraju na "Dnevnik 2" govore same za sebe.

Što se tiče spota i pesme "Mika upao u šamotnu peć" tekst govori o (doduše na veoma čudan, uvrnut i bez imalo filozofije) onome što svakodnevno možemo pročitati u crnoj hronici: "žena ubila pijanog muža na spavanju", "Tragedija u Gornjem Dobrom Donjem". Isto, tako je i sam spot mini horor film, tipičan DIY (Do It Yourself), odličan omaž svim splatter horor filmovima.

Spot za pesmu "Panonski govnar", je prozivka Đoleta Balašaveća (no shit, Sherlock). I iskreno, koliko god ljudi voleli đoleta, ima dosta onih koji ga ne vole baš zbog njegovog konstantnog proseravanja (što za vreme bombardovanja, što zbog dosta njegovih pesama koje mnogima idu na živce). Njihovo pljuvanje je donekle opravdano (pošto je pomenuti u velikom broju slučajeva ispadao gmaz) a, pošto je ovo slobodna i demokratska zemlja u kojoj postoji sloboda govora, svako ima pravo da iskaže svoje mišljenje.

Možda najvažnija stvar za sam bend i njihovu muziku - oni su parodija na sve one napaljene Death Metal bendove. Na najbolji sarkastični način pokazuju kako se neki bendovi i fanovi tog pravca ponašaju, ali i kako ih neki ljudi vide. Momci sasvim solidno sviraju iako se to pored krš produkcije teško može primetiti.

Svi članovi benda nose maske, što još više deluje kao prozivanje svih onih bendove koji stavljaju maske, ne zbog umetničke slobode, već zbog najobičnijeg tripovanja (neko je pomenuo Slipknot).

Ironija na svoj život pun uspona i padova u poredjenju sa psima, koji ustvari, kad malo bolje pogledaš stvari iz njihove perspektive uživaju u istom... Jer, sto ja imam običaj da naglasim, nije srećan onaj koji mnogo ima, već je srećan onaj kome malo treba...
A svima treba mnogo više nego sto mogu da priušte, to je činjenica.
Setim se jednog vrelog dana, sunce opeklo po vrelim stenama, 45 u hladu, na suncu bog te pita kolko je, ne smem ni da gledam termometar, onesevesticu se samo kad ga vidim... Naravno, uvek nesto nije u redu sa poslom, uvek nesto fali, nervozan si, ides tako po stenama i biras gde ćeš da zgaziš i misliš se u sebi: O Bože, što sam ja tebi zgrešio...
I u svom tom samosažaljevanju nakon tih par minuta vrucine i pakla (jer ipak je svakom svoje dupe najosetljivije) vidiš malog Indijanca, koji za razliku od tebe, tu kopa nešto i rmbači celog bogovetnog dana na toj istoj temperaturi, dan za danom, nedelju za nedeljom... Dođeš namršten do njega, ljut zato što misliš da imaš usrani posao, a uz i moraš da budeš namršten i nađeš šta nije u redu sa onim što rade i onda se desi nešto neverovatno (ne, nije ono kad Erik pojede bananu slučaj). Mali Indijanac, koji te ugleda, odjednom mu dodje smešak na njegovo lice, od uva do uva, sav srećan što si mu došo samo, zaboravi na sve svoje muke jer, on je tu da radi šta mu kažeš, ako kažeš da skoči sa mosta, skače, nema tu mnogo razmišljanja...
Ali u svemu tome, osmeh i njegova sreća su ono što bi poslednje očekivao, da je neko ipak toliko srećan svojim trenutnim stanjem, da ne kažem presrećan, to je ono što te prosto dirne nekako i kažeš dal je moguće da neko na takvom jebenom mestu može da bude srećan sa onim što ima i onda se baciš u razmišljanja i povežeš tu situaciju sa sobom. Nesrećan si zato što misliš da nemaš dovoljno para, nemaš kuću na tri sprata sa dve čistačice i vrtlarom pride, nemaš Porsche Cayenne-a ispred parkiranog i ko zna sta sve još nemaš, a hteo bi da imaš... Dok mali indijanac radi šta radi, ima u promilima platu izraženu u odnosu na tvoju, radi non-stop na suncu, na vrućini u nekoj paklenoj vukojebini, ali on je srećan...On je srećan samo zato što ne traži mnogo više od onoga što može da ima, on je srećan što je živ i što ima bilo kakav posao... I najgore u svemu tome je, on izgleda srećniji od tebe... Zato što ti ne umeš da se obuzdaš, da kaže dosta je, uvek hoćeš sve više i više i naravno da si onda nesrećan, pa nisi ti jebeni šeikov sin na kraju krajeva, da imaš sve što se poželeti može...
Nikad nećeš odrasti, mali veseljače...

Jebati nešto tuđe,na holivudski način.
Kod nas obično neka pronevera državnih para.

Izraz na koju antivakseri drve kurac a novinari to znaju pa ga redovno metnu u naslov, metnem im ga materi.

A članak? Niko to i ne čita. Važno je da je naslov velik.

Tekst i melodija su pisani za takmičenje "Pačija škola". Ne morate da čitate, ali obavezno oslušnite melodiju.

Slutim, skoro će mrak. Kako se bliži, u meni raste nemir. Jutros o njemu nisam razmišljao. U podne ga se nisam plašio iako sam se do tada već susretao s njim.

Bogu hvala, gazim devedesetu. Ah, guram nekako, malo me muči reuma, sevne u krstima pred neki kijamet, ali srce se još nije umorilo. I glava me sluša. Ni promaje se ne bojim. Vid me izdaje i o tome htedoh da vam pričam.

Prođoh kroz dva rata, kroz onaj veliki i aktivno. Ovaj najnoviji me je dotukao. Ubiše mi sina, dušmani! Milosrdni! Na onom prokletom mostu!
Tad sam prvi put video mrak. Još me prati i plaši.

Onomad, malo posle te nesreće, varih ogradu s komšijom Milojem. Svetlucaju iskre kroz masku. Prelepa slika. Samo se kod mene zadržala malo duže. Legao sam i budio se s njom. Doktor kaže - ablacija retine. Ništa strašno, malo će to da prihefta. Laserom! Postoperativna procena: na levom oku je vid sačuvan do 20%, na desnom manje od 15. Popraviće se, kaže, malo naočarima, malo čuvanjem od napora, pa neću u nišandžije.
E, moj doktore, izgubio sam ja sve ratove, još se malo koprcam u ovom psihološkom. Sa životom!

I stvarno, ne prođe malo, počeh da razanajem oblike, slike kao loše sklopljen mozaik. Nosim naočare i sve bolje vidim, kao da će mi značiti!

Al' čovek ti je čudna zverka, sinko, tvrđa od najtvrđeg paščeta. Izvedoh na put unučiće, divna deca. Danas su već svoji ljudi. U njim nađoh utehu i tračak svetlosti.

Unuk mi često čita novine, ja se brzo zamorim. Kaže kako živimo u mraku. U tamnom vilajetu, u medijskom mraku...

A ne zna da je to tek suton, dok god ima zraka svetlosti, priroda je lepa, u suton su senke najduže, najživlje. I mašta je najrazigranija. Dobro, i izjutra, ali davno beše, jedva se sećam. A naredna jutra su za nove ljude.

Kada bi nekom strancu ili vanzemaljcu pokusali da objasnimo funkcioisanje naseg ekonomskog sistema i povezanosti sa korupcijom, ovaj definicija bi bila za primer.

Buvljak predstavlja mesto gde mozete da nadjete ono sto ne mozete nigde da nadjete, a da za to platite sitninom iz dzepa. Prakticno sve, od knjige stare 300 godina do najnovijeg bicikla za 40 puta nizu cenu. Sve to prodje uz cenkanje, zezanje, razgledanje, nista nije fiksno i za sve postoji dogovor. Buvljak na NBGu je imao problema samo sa nagomilanim otpadom, a to je problem koji je u 21. veku resiv. I Madrid, Bec, Berlin, Pariz imaju buvljak, ali BG ne. Za vlast je buvljak neprofitan i zato ne treba da postoji.

Trzni centar Usce- trzni centar gde mu mesto nije. Priznati ljudi iz oblasti gradjevine i arhitekture govorili su nam da se takav objekat (u civilizovanim zemljama) gradi dalje od centra grada. Izgradjen je van svih planova i sa munjevito dobijenim dozvolama. Meni, kao obicnom coveku, T.C. Usce izgleda kao nesto dzinovsko glupo, sa krovom kao jebeno fudbalsko igraliste. Generalno, to i jeste mesto za zaglupljivanje i ogranicavanje ljudi- za razliku od buvljaka, nema mesta spontanosti, sve je lepo, sija, mami da te zgrabi. Smekerska zgrada Poslovnog centra, koja je ponosno stajala i bila jedan od simbola Beograda, sada izgleda kao da se rastuzila i da bi najradije odsetala odatle, od sramote. To je dodatni razlog da oni koji mrze ovakve objekte kao sto je Usce, zamrze ih jos vise. Vrlo profitno za vlast.

Muzika je nastala veoma davno, još u starom kamenom dobu, ali do dan danas se razvija i nastavlja da se mijenja, kako se mijenja muzika, tako i njena svrha i namjena. Od dana kada se koristila za privlačenje i komunikaciju, pa do danas kada se koristi za statuse, mnogo toga se promijenilo.

Staro doba – Muzika je bila lupanje u razne predmete i ispuštanje krika. Korištena je da bi čovjek privukao suprotan pol, da bi komunicirao sa drugim ljudima, i da bi oponašao zvukove iz prirode.

-(lupajući motkom o kamen) TUP TUP TUP aaaaaaaaaa TUP aaaa TUP aaaaaaaa TUP-
*Prevod* O, kako si lijepa, ka’ gorska vila, vlažna ka’ boca Nikšićkog piva.

Srednji vijek – Pojavljuje se crkvena muzika, i sam naziv govori koja joj je svrha.

-Znaju ljudi koji su u to doba išli u crkvu-
*Prevod* Slabo ko zna.

’Malo kasnije’ – Pojava klasične muzike koja je pravo uživanje za sve slušaoce, osim za one koji dolaze kasnije. Koristi se za uživanje, čemu uostalom i služi muzika.

-Kompozicija koja je stvorena za kompaniju NOKIA koju svi znaju-
*Prevod* Takođe slabo ko zna, ali taj mali broj je za poštovanje.
*Znaju pravi uživaoci muzike do dan danas

Doba Drugog Svjetskog rata – Partizanske pjesme koje su vesele i govore o tome kako oni marširaju.

-Po šumama i gorama naše zemlje ponosne, idu čete partizana, slavu borbe pronose-
* Znaju naše babe i djedovi i vjerovatno im se pojavi kez na licu kad ovo čuju. Popularnost nula prekrižana.

Doba nakon Drugog Svjetskog rata – Izvorna narodna muzika koju znaju odlično naši roditelji, pjesme uz koje su išli na igranke, uz koje su se zaljubljivali. Pjesme koje se katkad i danas mogu čuti, i veoma mali broj ljudi zna čak po neku pjesmu iz tog doba, ostali misle da je to sranje.

-Šetajući pored Ljubovića zaljubi se cura u mladića, zaljubit’ se nije mala šala, ona mu je ljubav obećala-
* Danas ovoga nema, rijetko gdje se čuje na nekoj svadbi i to je sve.

1990. godina pa na dalje – Popularne su pjesme Cece, Halida Bešlića, Tome Zdravkovića, slabi popularnost izvorne narodne muzike.
-O gde si, Jelena, da mi srce smiriš, da u ovoj noći malo dušom da’nem, neko prokletstvo, sudbina, šta li je, moram da lutam, ne mogu da stanem... -
* Kafanske pjesme, koje su kao stvorene za opijanje u kafanama, i koje znaju da dirnu u dušu, čak i stare momke (kako oni sebe nazivaju) i automatski se pojavi žeđ.

Tmurna godina – Pojava Grand Show-a, nastajanje novih zvijezda, pojavljuju se samozvani pjevači i to masovno, moja baba za malo da postane jedna od njih ali nije bila dobra pička, pa nije narod glasao, osim ja i par komšija. (Nisam ni ja, glasao sam za neku dobru ribu koja je bila na audiciji) Sve više i više pjesama, sve smornije i smornije...

-Pola dva svi su u ekstazi, samo ja u depresivnoj fazi, kažu mi, mačko glavu gore, sa drugim biće ti bolje-
*Prevod* Ko ga jebe, drugarice mi rekle da će sad jedan da dođe da me tresne.
*Muzika koja se dobro plaća, sve više se nameće narodu, narod je sve više traži i naravno da dolazi do njenog razvoja. Pretežno služi za zabave jer ima ono DUM DUM, nebitan je kvalitet i tekst, mada je tekst podoban za fejsbuk statuse.

2010. godina – Muzika je zaboravljena, sve otišlo u kurac, Grand Show nas sjeb’o, ne znamo šta prije da slušamo, gdje god se okreneš neke gaćice, ženskaroši, bunde od nerca, džipovi, džukele... Takozvana muzika se koristi isto za slavlja, tekstovi su nebitni, kvalitet isto tako, koriste se isto za statuse na fejsbuku, za citate glupih djevojčica koje pokušavaju da odgovore momku, da nije dovoljno dobar za njih, ali uglavnom ispadnu glupe....

Buducnost muzike – Nedavno se pročulo da se Grand raspada i to je bio tračak nade, međutim neće grom u koprive. Muzika će se i dalje razvijati po istom planu kom pribjegavaju i najveći svjetski bendovi i umjetnici – Muzika = Narod = Pare = još iste muzike.
Na svu sreću postoji i par drugih opcija i mogućnosti za izbjegavanje ovog sranja, jer uvijek postoji muzika koja je kvalitetna.

To je trenutak kada se stvari tako poklope da neminovno ostavljaju utisak na vas i nagone vas na razmišljanje.