Grupa nesrećnih putnika na liniji 601 koja je u blago kolabirajućem stanju uspela da svojim prebledelim facama zatrovanim izduvnim gasovima, ubedi vozača da gasovi ulaze u unutrašnjost autobusa...

Gladuješ. Nisi planirao da dozvoliš mislima da odlutaju u tom pravcu, ali nagon je veoma neprijatna i nametljiva činjenica. Skrećeš pogled sa mrtve tačke zida i tvoj apsentizam biva grubo narušen ćuškom koja pada na tvoj vrat i vraća te u život - makar i na čas. Burazer. Gladan je i nije trebalo da ga gledaš, prazan želudac ga čini nepodnošljivo razdražljivim. Medjutim nemaš snage ni da se braniš ni da se svadjaš. Mnogo vas je za jedan krov, čak i previše, teskoba vas primorava da se zbijeni prezirete. Oca nemaš niti si ga ikada upoznao, od svih ukućana koji su ti dosudjeni voliš jedino škrtu majku, u retkim trenucima kada nije odviše bezočna i gruba. Opet čarka : prasak šamara kida utrobu doma, no ovaj put nailazi na odmazdu. Opet tuča. Neki protestuju, neki jednostavno gledaju svoja posla i miruju. Pored tebe mladja sestra leži sklupčana i plače, u iščekivanju kakvog - takvog obroka. Mrziš je iz dna duše. Nisi siguran da li da joj prekratiš muke ili da je jednostavno pustiš da sama skapa od gladi.

A onda ponovo tišina, teška i lepljiva, neprobojna..Tišina iščekivanja. Četiri zida izbeglištva, da su makar malo dalja, svakodnevica bi možda bila nešto podnošljivija. Razmišljaš o njihovoj strukturi i neprobojnosti, zagonetnom i nepristupačnom svetu iza njih - a možda su oni ipak odbrana? Oslonac i štit od nepoznatog koje čuči tamo spolja i vreba, ophrvano očajem i gladju koja sažeže i goni sve nas podjednako? Možda bi jednog dana i sam mogao postati plen nečijeg opstanka i gladi? Ko zna..I opet glad..I ponovo - ŠLjAS! - Peče te na sam zvuk ranjene kože, trpiš zloslutni prizvuk i sklanjaš se u stranu, sukob poprima šire razmere i gladno razračunavanje se širi sobom poput razvratnog ludila. Shvataš - tuku se da zaborave na glad. I sve je opet drugačije i živo, na jedan tren, a onda ponovo turobna tišina zatrovana rečju jezivom i strašnom, strašnom poput reči genocid, nerotkinja, besudbinstvo..........Glad.

Vrata razjapljuju svoje preteće čeljusti i unutra stupa krupna prilika, zaslepljene oči naslućuju samo obrise ali erupcija prostorije obećava privremeni spas : majka. Umorna je i teška, besna, mada nikada milija. Breme tereta napornog dana lebdi joj u zagaslim zenicama i ona se stropoštava, prosipajući na pod večeru koju je sa sobom kući donela. Ispred sebe buljiš u nepreglednu padinu brega, sa koje se beru dvanaest rumenih pupoljaka, dvanaest sisa poput dvanaest apostola, dvanaest izvora spasa i života; trčiš nesvestan sebe i svega oko sebe, rebra ti bije razularena gomila bez razuma, stoglava aždaja bez milosti i skrupula. Trinaest vas je i odavno si shvatio svu težinu prokletstva tog broja, ne želiš da zaspiš pod žigom njegovog ciničnog milosrdja, učinićeš neophodno po cenu svakog kajanja, dočekaćeš novi dan, i još jedan, i još jedan..

Grabiš se za spas i grčevito otimaš nektar, gubica se steže u grčeviti stisak i sisaš, rešen da nikada ne popustiš - ni za šta na svetu. Krik. Ustalasano brektanje, kanon vrisaka i mučnina. Sisaš. Ujedi, plač i pobuna. Sisaš. Jedno od tvoje braće će umreti, ovog ili narednih dana. Sisaš. Kajaćeš se i moliti, punijeg stomaka, zajedno sa drugima. Sisaš. Neko je uvek trinaesti. Neko uvek podlegne. Neko mora da umre, ali ovaj put to nećeš biti ti. Sisaš...

Jedina rec koja,iole normalnom klincu predskolskog uzrasta pomaze da cuti...

Ultimativni način zavođenja reda u učionici punoj prvaka.
Nikada ne okonča najavljenom kaznom.

Dok društvo puno pozitivnog naleta i uzbuđenja, razmišlja i planira šta će i gde će večeras, jer petak je veče... Tebi u glavi odzvanja samo jedna misao MIR i TIŠINA. Dobro, i KREVET.
Devojke kupuju haljine za Novogodišnju noć, biraju donji veš- tako da usreće svoje momke. Slobodne devojke tuguju jer nemaju koga da zagrle u ponoć i požele srećnu i uspešnu godinu... Ti sediš, sam sa svojim mislima, glava u oblacima. Ne konstatuješ nikoga oko sebe. Tu si, prisutan. Ali, zapravo, nisu tu.
Imaš isplanirane sve dane praznike i čekaš pravu priliku ili osobu sa kojom zaista želiš da podeliš radost i trenutke prazničnih veselja.
Čak i ako se ne pojavi niko zanimljiv ili dovoljno drag, znaš da će ti biti lepo. Dovoljan si sam sebi. Ali, kopka te nešto i nemaš mira. Svi imaju već neke planove, samo ti ne.
Krivo ti je. Hoćeš i ti nekoga da držiš za ruku ili jednostavno da neko, tebi poseban, samo bude prisutan. Dovoljno je.
Onda shvatiš da realnost nije bajka. Ugrize te i trgne gore nego kevin glas kad te budi iz toplog kreveta NEDELJOM ujutru.

Posjetilac bioskopa na najzvučnijim projekcijama kada je sala puna. Stacioniran uvijek u prvim redovima, sa najglasnijom melodijom zvona telefona koju pušta par minuta tako da je svi čuju prije nego se javi. Nikad sam, kreće se u grupi od 3-7 članova. Toliko glasan da je nemoguće gledati domaći film i čuti replike kada je u sali. (Doduše, domaće filmove novije generacije ne vrijedi ni gledati.) Iako karakterističan po svemu nabrojanom, osnovna njegova odlika su "duhoviti" komentari samog filma izrečeni naglas... ovaj... nakrik.

Klinac si...Za šesti rođendan dobijaš sintisajzer, ne odvajaš se od njega, nosiš ga u vrtić, pokazuješ drugarima, ljubomorno čuvaš i maštaš o karijeri pijaniste. Detinjstvo i zaborav čine svoje, te tvoja omiljena naprava ubrzo završava na tavanu, ili ispod kreveta. Pod uticajem ružičaste televizije, postaješ ljubitelj Granda. Naravno, dolaze i tinejdžerske godine, i spoznaja da ta muzika, ipak nije za tebe. Preko noći postaješ vatreni fan Eminema, Tupaka, i Fifti Senta. Sav u gengsta fazonu, trošiš celu roditeljsku platu za novi imidž. Hodaš u sloumoušn-u, crtaš grafite iza šupe... Inspiraciju odnedavno nalaziš u domaćoj "rep" sceni: Cvija, Tatula, Elitni Odredi... Čoveče, postaješ lud za njihovom muzikicom...Nalaziš stari sintisajzer, i nasumično lupaš dirke. Međutim, to maleno parče plastike je nedostojno tvog genija. Ponovo trošiš roditeljsku platu, i podignuti kredit, za električni klavir, spravu koja će istaći tvoju muzikalnost. Nabavio si slušalice sa mikrofonom od ortaka, i smestio sve u onu šupu. Na vrata stavljaš znak tipa: "Muzički studio, tišina molim". Ponovo lupaš po dirkama, i snimaš kmečanje svojih gengsta ortaka. Počinješ da naplaćuješ svoje usluge. Khm, čestitam, sad si kompozitor.

Šetnja do i od kontejnera, ujutru, češće popodne, sa flekavom majcom, masnom kosom, fila papučama, dahom 20-godišnjeg vinskog bureta i dvema velikim kesama u obe ruke sledećeg sadržaja:
-Zgužvane flaše piva,
-Limenke piva,
-Flaše vinjaka,
-Plastična flaša koka kole (u kojoj stajala rakija),
-Milion pikavca,
-Nekoliko vešto smotanih kartonića, zagorelih sa jedne strane,
-Skoreli soc od kafe, spikavcima
-Prazni karton soka od ananasa, koji gledaš sa blagim čuđenjem.

Prezime koje ce izazvati salve smeha pri svakom dozivanju ili obracanju nosiocu istog.
Mogucnosti je bezbroj:

Reč kojom moja baba komentariše kraj španske serije. Valjda misli na happy end.

Šank.
Kafana na autobuskoj, opušteno. Neuki kafanski trio energično ronda ruralnu anatemu smislu. A oko mene tišina. Neutralna. Suviše je malo…Sve. I ja, i vinjak i pljoska i pevaljka sa siluetom cepelina i dalje neprivlačna posle količine alkohola dovoljne da napije zemlju trećeg sveta, prašina preko prašine i konobar bez gornjih jedinica. Ma, porodica, nema šta. Kad se uželim porodične fotografije, bacim pogled na isteklu ličnu...I ni tog klinca ne pogledam u oči. Valjda...Valjda osećam da sam ga izneverio.

On je druga priča. Taj je mogao sve…I imao sve. Mali odmetnik pun hormona sa notom klinačke patetike. Seks, droge, i rokenrol. Plaže i gitare, pičke materine. Možda bi daleko stigao bez mene. Imao je nju. Jebi ga, nju, kao svaku drugu nju, samo njegovu…Imao je svako danas za sebe, maleni obešenjak. Nekad me tako povuku, on i ova buđava birtija, pa kažem da je, bez mene, mogao imati i sutra.

A onda, kolaps. Sabotaža nirvane.

U kurac sve…Eto sad…Boj se onog ko je sviko bez golema mreti jada, kako god…Hvatam lopatu i ašov i grablje i bager i budak i kramp. I idem. Idem da iskopavam grobove. Da iskopam jebenog Tutankamona! Da ih izvlačim iz tona pudera. Hm…zvučalo bi nekako autosarkastično da kažem da sam zaglibio, a?
Ja sam pogrebnik. Pravi, pravcati. Ma šta pogrebnik, jebeni arheolog.

Kažu da je svako dno i vrh za sledeće. Kontam da i to mora negde da zakuca.

Jebiga, desilo se svakom. Pregoreo si i nisi mogao da se suzdržiš, nacrtao si joj hijeroglife belim fontom po fildžanu. Partija je bila brzopotezna a šahmat prebrz.
Ali ne očajavaj (oduvek sam hteo to da napišem), uspravi kralja ponovo i zavali kraljicu kako Bog zapoveda.

Da se izvinjavaš nije kul, nisi ti kriv, ko je terao da oblači haltere i štikle od petnaest santimetara. Ni nokti u nijansi devičanske krvi nisu nimalo pomogli.
Ali nemoj da si nečovek, ispravi grešku. Potrudi se oko nje, grizi i ujedaj ako treba, pokaži da ti je stalo do njene baklavice i daj sve od sebe da bude prskalica. Nemoj da nisi olizao kašiku do kraja, nećeš više dobijati pristup toj teglici nektara.

Uvodna ćaletova reč za označavanje početka drugog dnevnika.

Rečenica koja se koristi da sagovorniku date do znanja da je već vrijeme za kraj razgovora, obično u momentima kada prvi sagovornik ostaje bez tema za razgovor sa drugim sagovornikom.

Noćni vokalni performans pijane balavurdije iz parka.
Po starom srpskom običaju po povratku iz kafane valja zapevati, pa tako često noću možete čuti pod svojim prozorima neželjenu serenadu koju peva pijano društvo u prolazu.

Duboko usađen poriv u psihi svake žene/devojke, koji ih tera da se istog sekunda kada otkriju neki defekt kože kod svoje jače polovine (mitiser, bubuljicu, bilo šta što štrči na koži...) ustreme na dotični defekt, i bace se na ceđenje, trljanje, čupanje, po sistemu – „Ugledam i okomim se!“.

Jer bi dobili po nosu kad bi rekli isto lice u lice. U društvu ćute a na netu su kao neke face.

Obavezan izbor srednje škole, svakog vaspitanog i pametnog deteta (čitaj:opterećenog roditelja).
Možeš da imaš 100 bodova na prijemnog, ali džabe ti što želiš da upišeš tehničku/mašinsku, to bi bila sramota za porodicu. Naročito ako si iole pametan. A ako si upisao prirodni smer, bogataš si/glup si/upao si preko veze. Taman posla da to voliš.

Odvala koju koriste osobe koje hoce svom sagovorniku da dokažu kolike su kuronje u medjusobnom takmičenju .....

Iznenadna pojava u očima večitih očevidaca, ljudi koji uvek propuste najbitnije stvari iako su uvek tu. Puštanje muda je kratak trenutak dogorevanja dugog fitilja. Klinčijada ne pušta muda, današnji šiljokurani previše gledaju filmove i podsvesno mrze to što jesu pa im vitlanje nejakim muricama predstavlja hobi. Muda puštaju oni stranci koji su dugo razmišljali pogrešno, razmišljali drugačije, razmišljali uopšte. Smatrali su da ljudi govore kad znaju, rade kad umeju i jebu kad mogu. I da su reči teške. Kritika da je objektivna, a ukus lična stvar. Svašta su nešto mislili ti mladi ludi tragičari. I sad su zreli kao krupna kruška puna soka što jedva čeka povetarac da se otkači od stabla. Samo kad si bio lud, možeš postati razuman, samo ako su ti čupali srce možeš nasmejati nekog od srca, jer takvi crno - beli likovi znaju čemu se ljudi smeju. Njima su prečesto i predugo usne bile zapušene tuđim rečima, a dupe im još odavno zatvorsko. I svi tokovi krvi, srdžbe, besa... stremili su ka mudima i tu divljlali, bubrili, pretili da eksplodiraju, što je dovelo do okoštavanja, čeličenja, karbonisanja. I onda kvrc. Iz ludosti u razum, iz gluposti u pamet. 'Zašto im jednostavno ne lupim šljagu, glupim ljudima treba lupati šljage!' I tako neko vreme. Svesni su da će i sami popiti par vrućih, ali dok je broj zadatih veći, mirna bačka. U direktnoj proporcionalnosti sa labilnosti nervnog sistema, blistavost muda dolazi do izražaja. Nakon toga stignu godine, postane im zanimljivije da rešavaju sudoku i, ponovo mirni, povuku muda sa scene. Zadovoljni su sobom, jer su jednom davno, iako nije išlo, ipak pokušali da ne dokazuju svima da ih imaju.