Biznis pozerčinu možete prepoznati na sledeći način. Obavezni rekviziti su im Odelo ili fensi garderoba poslovnog imidža, PDA ili neki basnoslovno skup mobilni telefon, lap top dojagonale ne manje od 17 inča, da bi se video sa ulice i kafića od preko puta, u kome sedi drugi tabor biznis pozera i hends free koji naravno ne vade iz uveta. Ipak očigledno je svima da je u pitanju je pozerčina, jer svaki iole ozbiljno zaposlen čovek radi u vreme kada ovde pomenuta gospoda bleje po kafićima pokušavajući da izgledaju jako poslovno. Nekada su u pitanju deca ili unuci gastarbajtera ili sinovi raznoraznih tajkuna i tajkunčića. Još im se jedna grupa pridružuje, raznorazni "regionalni menadžer", čitaj putujući trgovci, koje su roditelji, obično neki budžovani, uglavili na to mesto u nekom ultra pasivnom kraju, kako bi primali ogromne plate, ne radili ništa a imali opravdanje u firmi za odsustvo u bilo kom trenutku.

Solidan forhend iz sve snage (ili bekhend, zavisi od egzekutorovih afiniteta).

Ova metoda vodi do prijatnog ćaskanja sa Haronom na obalama Stiksa dok se primaoc usluge ne povrati u svet živih nakon ovakvog, istina, brutalnog ali nadasve efikasnog tretmana.

Jer, šamarčina u rangu reanimacije garantuje reset na fabrička podešavanja i time osujećuje dalje akcije u smeru činjenja nekog sranja. Ovaj potez razbija iluzije, budi čoveka iz transa u kome uspeva da sam sebe sjebe iako mu to ne izgleda tako. Uspeva u tome da se reanimirani dozove sebi, dok još ima kome.

Posebnu draž ima kad ovakvom šamarčinom blagoslovi blizak ortak, a nakon što mu se propisno najebeš majke i masnica ispari shvatiš da je taj krajnje altruističan čin bio za tvoje dobro.

Evo još jednog presipanja iz šupljeg u prazno, koje zaslužuje podrobnu psiho-sociološko-istorijsko-psihijatrijsku analizu. A ko drugi će se time baviti (u izostanku Тхе Проф-а), nego ja.
S obzirom da smo u poslednjih 100 godina poraze doživaljavali uglavnom za pregovaračkim stolovima (pri čemu su naši delegati uglavnom bili u mortus-pijanom agregatnom stanju), svaka druga nacija bi se zapitala da li joj nešto fali.
No, Srbi, kao što već negde rekoh, veruju duboko u sebi da je diplomatija za pičke i da se svaki konflikt može rešiti nekom od sledećih diplomatskih strategija: nožem, puškom, ili topom.
I stoga je, zapravo pravo čudo, da srpska diplomatija otpočinje jednim genijalnim, i nadasve, miroljubivim potezom srednjevekovnog autokrate, kome i danas mogu da pozavide svi balkanski lideri.

Osrednja osoba. Ni u čemu se ne ističe. Nit' smrdi, nit' miriše. Tu je, a kao da i nije. Sve je na difolt namešteno, treba samo prilagoditi sebi.

Često viđen par u urbanim sredinama. Jedan nabildovan drugi mas'an, ali otprilike istog gabarita. Prirodno stanište su im kafići, u kojima sede i mršte se. Debeli, obično, nosi brze načari za sunce a nabildovani bodi majcu ili siledžiku. Ljubak par, mada niko nije siguran u kavkoj su korelaciji.

Starinska mašina korišćena u tekstilne svrhe. Proizvodi nesnosnu buku, sličnu kao i prosečan ženski krš vo'kal.

Još jedan dokaz koliko smo divalj i sirov narod te samim tim nismo za civilizovanu Evropu.
Srbi svom polnom organu od milošte najčešće tepaju nazivima oružja (buzdovan, top, batina, sablja), oruđa (močuga, palamar, budak, alatka) ili mu pak daju životinjska imena (životinja, piton, majmun).
I na šta asociraju ti nazivi? Na uništenje, razaranje, satiranje, na nešto što će da izrovari, razmontira, zgnječi, rečju na nešto potpuno destruktivno. Takvim "tepanjem" Srbi pokazuju i svoj odnos prema ženama (a znamo kako je Evropa osetljiva na žensko pitanje) gde se žene tretiraju kao puki materijal za obradu, kao utrina po kojoj će pustiti svoje životinje na ispašu...
Pa čak i kad ga nazivamo vlastitim imenom, neće to biti nešto fino, tipa Mile-Lale, već onako seljački i grubo - Stojko ili Đoka.
A Česi, recimo, tu stvar zovu "pero". Ej, pero! Kako to zvuči nežno, meko, lako, lepršavo, ni trunke grubosti i nasilja tu nema. Ili hrvatski pimpek i milokliz! Čista gospoština - tako slatko, umilno, suptilno. Evropejski, bato!

Smisao praznika za neke ljude. Detonacije živaca komšijama i pojedinih delova tela sebi idu ruku pod ruku uz post koji praktikuju, a sami praznici postaju začinjeni turnirom koji se svodi na to ko će baciti jaču i glasniju petardu.

Devojka koja je top-level razmaženih maminih princeza. Ona za koju ništa nije dovoljno dobro, koja piški Mojito i kaki Kraš bajadere. Nju je mama učila kako su svi muškarci svinje koje samo žele da je iskoriste i da sjajan biser poput sebe ne sme nikako bacati pred njih.
Ona prosečne likove sa pivskim stomačetom, večito nasmejane zajebante i blejatore koji su svaki vikend s ortacima na pecanju i fudbalu, ne gleda sa visine. Ona gleda kroz njih. Nabildovane baje u trenerkama ponekad pusti da joj priđu, samo da bi im dala pedalu epskih dimenzija. Mladog intelektualca u kariranoj šulji i sa bradicom fidelkom udostoji svog prisustva kad se uželi komplimenata, a pri tom glumi da se žestoko smara. Obično ima najboljeg druga koji je "jedini razume" i koji je, ili gej, ili beznadežno zaljubljen u nju još od šestog osnovne.
Polni organ takve devojke nije ni pička, ni vagina, ni pica, ni maca, ni mindža, ni đana. Ona među nogama ima hram strasti koji su vilin-kujundžije skovale od čistog zlata i biserja i čiji zidovi mirotoče božansku ambroziju. Običnom smrtniku nikad neće biti dato da okusi od takvog blaga i slasti. To će biti dato samo Onom Pravom, poznatom još i kao Princ na belom konju. Kad se takav pojavi, zemlja se zatrese, pevac triput kukurikne, začuju se fanfare i grom iz vedra neba, na horizontu duga zablista a nebom proleti omanja eskadrila krilatih pegaza prosipajući konfete, cvetiće i vanilice.

Markirane kese široke upotrebe. Svi ih imamo. Služe uglavnom da biste zavarali oči naivnih posmatrača koji će pomisliti kako umjesto kajmaka, luka, krompira i slanine sa pijace nosite neku ekstra fensi krpicu iz zare, njujorkera, teranove, stradivariusa, lakoste, springfildera ili neke vr' patike iz adidasa, najka, pume, sport impulsa i tome slučno.
Sa takvom kesom jadna masa koja nema para ni za šta ti zavidi jer misli da imaš dovoljno da sebi priuštiš neke blesavo skupe markirane stvari o kojima oni mogu samo da sanjaju.
Eh, kad bi pukla kesa...

To je kosarkaska reprezentacija Srbije na Evropskom prvenstvu pod vodjstvom Moke Slavnica!

Упалиш ПЕС и наравно као сваки професионалац играш на тежину Top player. Први период утакмице протиче у твојим константним налетима на гол противника. Дао си један гол, али други неће, па неће. Тада креће кењачина период. Противнички играчи добију нитро, а твоји као да лопту у животу видели нису. Ниси ни трепнуо, а примио си два гола и губиш. Кењачина период престаје. Ти покушаваш да изједначиш, али лопта бежи од гола. Рестартујеш утакмицу небројени број пута, али далеко си од успеха. Победиш једном у десет утакмица, али то није довољно. Вриштиш, урлаш, нервираш се, претиш компјутеру, али те кењачина период прождире. Ово мучење траје све док играч не научи напамет све потезе компјутера, простудира сваку његову акцију, и научи да размишља као он. Затим следи период иживљавања. Играч добија утакмице једну за другом све док се не освети игрици за сву патњу коју му је нанела. А онда излази нови ПЕС. Па све испочетка...

Obavezni dodatak uz ime, do te mere, da se svi isključivo po nadimku znaju, od gradonačelnika do metlara, svako ima nadimak i ponosito ga koristi

Raspon vrednosti najmanjih verovatnoća da će neki preambiciozan plan da vam pođe za rukom. Sinonimno sa "ne verujem, čisto sumnjam, ali postoji barem još teoretska sansa".

Poslednji vinjak pred polazak.

najbliži rod, blisko bratu minlom, brat minli. često korišćeno da se istakne dobar odnos sa nekom osobom.

Nepisano dječje šahovsko pravilo za redanje figura

Fraza koja kada je vidimo na fejzbuku blokira deo mozga zastupljen za humor i kreativnost. Takođe stimuliše intenzivno mozganje.

Osoba koja iz meseca u mesec menja stan (kucu) u potrazi za boljim internet signalom.

Izraz se koristi kada nekome želite da na elegantan i kulturan način date do znanja da sve to što je nabrojao može da nabije na ku*ac.