Vrlo česta i uobičajena psovka osim ako nisi opsovao klinca čija je mama porno diva. E to je onda isto kao da pretiš babi debelim kurcem.

Kada kući donosiš keca iz matematike,a čitavu stvar pokušavaš da ublažiš izmišljenom peticom iz likovnog. Prvo se saopštava izmišljena, a za stvarnu, šta vam Bog da.

Štampa koja bi u novinarsko-vukajlijskom izdanju izgledala otprilike ovako:

Epitet koji se nekada koristio za vanzemaljce a danas se pod njim podrazumevaju kontrolori GSP-a!

Ne znam kakva je to mađija koja izaziva da svi, kojima je dokurčilo sve, spas vide u čuvanju ovih pufnastih, sporih, glasnih biljojeda koji su na granici retardiranosti. Ultimativna neostvarena pretnja jadnika koji više ne može da sluša o velikomučeniku Andreju, ne može peti put da polaže statiku ili (uspešno) smuva ribu koju muva tri godine. Zato su tu te ovce. I ta neka planina. I neki pašnjak na kome će iste pasti, a koje će dotični morati da brani od vukova, proverava na antraks i posle šiša i šta sve ne. Nemam pojma šta sve tu mora da radi, ni ja ih još nisam čuvao. Verovatno ni taj isti nema pojma kolika je to petljancija. Ali čuvanje ovaca je neka sigurna luka svakog gradskog deteta. Poslednji trzaj protiv sistema. Naravno neuspešan. Ali ipak, opcija uvek postoji, jer samostalno isključiti komp i televizor pa onda spaliti redakciju Blica i Kurira zahteva hrabrosti koju prosečna srbenda ima samo na internetu. Zato, sve je kul, trpeću ja još malo, a kad mi stvaaaaarno dokurči, odoh da čuvam ovce. Ali stvarno.

Sas šaku, ručno, rukama.

Neobična vrsta ugostiteljskih objekata. Na prvi pogled to su sređena, fensi mesta kojima ni inspekcija ne bi mogla naći manu. Imaju veliki asortiman pića, deluju prostrano i prijatno za oko, uz prigodnu mjuzu u pozadini, a neretko se vreme može prekratiti bilijarom ili pikadom. Ukratko - tip top.

Al' ne lezi vraže. Sama činjenica da se lokal nalazi u predgrađu (zabiti) ne olakšava stvar - objekat deluje groteskno neuklopljeno u blato i sivilo čemernog predgrađa. Niko nikada nije bolje od Zabranjenog pušenja dočarao taj smrad lažnog sjaja... ili dijamant međ' govnima, kako više volite...
Nik'o kafić, nik'o grill,
Bofl roba, blato, jad,
Al' tu si jaro mogo vidjet',
Tu se rađa grad...

Atmosfera u kafiću je, uprkos jebačkom enterijeru, k'o pred atentat: nema žive duše a ako se i nađe neko to su obično prekaljeni lokalci koji manirom parazita a metodom na recku polako ali sigurno lokal uvode u bankrot. Mlade boli tuki da se fenserišu na dvajes' metara od kuće, pa odlaze u izvikanija mesta u centru.
Jeben je to pos'o.

Pojava koja nastaje kad policija na protestima upotrebi vodene topove.

Izraz koji se koristi za nekoga ko preteruje u prepričavanju doživljaja i pri tome preuveličava svoju ulogu u celom događaju.

Sredstvo plaćanja hirurški obdarenih lepotica.

Epitet koji, ma koliko besmisleno zvučalo, dobijaju gotovo svi proizvodi u TV prodaji.

Nije baš "svoj na svome". Fali mu neka "daska" u glavi. Kad mu nešto objašnjavaš, moraš imati papir i olovku, da bi to i nacrtao. Što bi rekli, nije ni za vojsku!

Fraza koja se upotrebljava da bi nekom pokazali koliku je glupost upravo rekao. Nekad su se ljudi koji kazu nešto novo, a da se to ne sviđa onome ko je na vlasti spaljivali na lomačama, strijeljali, glave su im odrubljivane itd.

Ti si “mladja” generacija koja je od nosača zvuka prvo upoznala kasetu...
Kao dete iz radničke porodice, tata ti je u drugoj polovini osamdesetih kupio Iskrin kasetofon crne boje sa ručicom koja se izvlači i uz njega ti doneo kasete Novih Fosila, Bokija Miloševića i Dragane Mirković.
Iako si još uvek dete, prilično si zbunjen tom muzičkom kobinacijom koju ipak moraš prihvatiti jer radio emisije uskoro ne možeš da snimaš, a sve to zahvaljujući jako kvalitetnoj glavi.
Dok si se okrenuo prošle su godine i neuspeli pokušaj vezivanja za Bajagu i Prodavnicu Tajni. Odjednom REVELATION! Tu je Jugoslav Pantelić I ĆAO HM TOP LISTA.
Tvoj ukus ide sigurnim koracima preko Heart i All I Wanna Do Is Make Love To You, Skid Row i Guns n Roses, do Metalike koju si taman svario kad eto ti ga Enter Sandman, pu živote!
Nekako se okreneš Iron Maidenu i Megadethu, dakle uličnim prodavcima nasnimljenih kaseta kad ono vojska!
Ostavio si kući 92 kasete, a kad se vratiš, brat harmonikaš nasnimio na njih Kodića i Kemiša. Ne žališ mnogo jer tu je fakultet i društvo koje te lagano truje sa Violent Femmes, Suede, Presidents of the USA i taman ti krene, kad razočarano shvatiš da su tu od njih neki gej.
Bogami, nije ti svejedno i odmah udariš po protestu 96/97 i Obojenom Programu, DLM, a za one još malo specifičnije Ništa Ali Logopedi.
Fakultet prodje, dodje posao i kafana.

Nekako se dosećaš da si u stvari sve vreme voleo Tomu i gorko plakao kad je umro, a odlaziš na koncerte gospodski, u dvorane ili trgove, na Van Gog i Bregu, eventualno Galiju ako su ti komšije, pa iz poštovanja.

E, tada uhvatiš sebe da prvi put kažeš kako slušaš sve što je dobro, a shvatiš da si u stvari omatoreo i da nemaš pojma šta se to u stvari sluša tih dana.

Ništa ti drugo ne preostaje nego da ubuduće odgovaraš na pitanje "Šta slušaš?" sa tužno-šaljivim izrazom : Od Silvane do Nirvane!

Osoba koja (u normalnim zemljama) sedi sa desne vozačeve strane, a uloga joj je da komentariše saobraćajnu gužvu i pešake, zamajava/razbuđuje vozača i tumači mape.

Tipovi suvozača se u teoriji javljaju u dva moguća ekstrema. Prvi je PAZI suvozač, baba koja ne vezuje pojas nakon ulaska u auto, ostavljajući tako sebi mogućnost da to demonstrativno učini nakon vašeg prvog kočenja, uz pitanja: "Kako to voziš?" i "Hoćeš li da izginemo?". Ostatak vožnje provodi dajući savete i upozorenja poput: "imaš kola ispred sebe", "sada možeš u treću" ili "imaš trougao". Drugi je GAZI suvozač, čiča više orijentisan na dešavanja van vozila, tačnije na bilo šta žensko što kroči nogom na pešački prelaz. U zavisnosti od kvaliteta komada, komentari variraju od "gazi to, ko je jebe što nije učila školu" do "udri, pa da jebemo dok je vruće". U realnosti, suvozači se najčešće sreću u vidu prelaza između teorijskih tipova, uz sve moguće varijacije u polu i starosti.

Za klasu niža vrsta od reklame. Nedostatak kvaliteta nadomešćuju ubacivanjem poznatih ličnosti na koje se potrošačka masa loži ili ubacivanjem poznatih ličnosti koje mogu da priušte, pa izvuku iz naftalina neku ličnost koju su svi odavno zaboravili.
Posebno su interesantni proizvodi na koje se domaće reklame odnose. Pretežu sredstva za bolju probavu - u vidu lekova ili jogurta (mada ne znam zašto, pošto se svaki dan kada uključim tv i te kako uverim da naš narod nema problema sa sranjem). Zatim su tu razni drugi lekovi(kad preteraju sa sredstvima za bolju probavu, da zaustave proliv), kao i sredstva za mršavljenje (ako ova za probavu ne upale ), tolet papir (da se nežno obrišu kada sredstva za bolju probavu počnu da deluju),tabloidi (treba čitati nešto na wc šolji), neizostavna hemija (ipak posle tolikog sranja treba održavati ličnu higijenu ),sokovi (da se čovek osveži posle dobrog sranja)...
Produkicija je posebno očajna, pa većina reklama izgleda kao da je ekipu za snimanje činio jedan čovek koji je bio sve - kamerman, scenarista, režiser, stilista, šminker...Svaka sličnost sa top-šopom je, verovatno, namerna, jer se on do sada pokazao kao najjeftinije i najefikasnije sredstvo za oglupljivanje naroda i otimanje love.

Komad namestaja koji ce vam lopovi najverovatnije ukrasti jednom kada svrate u vas stan. Nebitno sto je doticni krevet u stanju poluraspada, sto bi se na najmanji pomak razdrvio i sto nema teorijske sanse da bi prosao kroz vrata sobe, zlikovci ce uloziti sav napor kako bi se domogli vase tople postelje. Ako ste vi jos uvek u njemu, tim bolje.

U filmovima to su mirna i poštena bića koja te vole ko brata. Oni su likovi koji ti zaliju cveće odmah čim ga kupiš,oni idu u prodavnicu za tebe,otvaraju ti vrata i kod njih teče med i mleko.

U realnosti, komšije su malo drugačije. Malo više. Tu je komšinica od najmanje 120 kila koja je pročitala u Blic Ženi da su naučnici potvrdili da se kilogrami najbrže tope ujutro ( kad mi samo dođu šaka!) I ona je u to naravno poverovala. Ustaje u pola 6,oblači top majicu (one koje nose istrenirane ribe u teretani) i šorc i radi aerobik i zumbu,preskače vijaču i skače tik iznad tvoje spavaće sobe. Osim što te probudi,velike su verovatnoće da plafon pukne,ona padne na tebe i optuži te za silovanje.
Komšija buši zid i u isto vreme tvoju glavu. On će te prebiti ko vola jer si mu,navodno,silovao ženu dok je jadnica trenirala,ni kriva ni dužna.
Ako Bog smatra da te nije dovoljno kaznio time što ti je dao ovakve necivilizante, odrat će ti kožu s leđa time što će im podariti decu. To su mala čudovišta što skaču sa stolica na pod svom svojom dečijom snagom, vrište,plaču itd.

Jedna od naj zajebanijih godina za vreme Milosevica. Ali, i mi smo neki cudan narod...
Vecina ljudi, koji nisu osetili strahote bombardovanja ili koji nisu izgubili nekog svog u svemu tome, priseca se te godine sa nekom setom, kao da nam je bilo bog, zna kako dobro.
Neki tvrde kako, se nikad nisu toliko druzili sa komsijama.(Naravno da su se druzili kad nije nigde moglo da se mrdne.Tu su se pomirile komsije koje nisu pricale unazad dvadeset godina)
Drugi opet, kako nikad nisu bolje jeli (Naravno, kad nestane struje, trosi se sve iz frizidera i zamrzivaca, da se hrana ne pokvari, jel ko zna kad ce struja doci. Pametniji su pobegli na selo, tamo im nije trebalo nista od toga. Uvek je bilo neko zivince da se baci pod noz)
Treci ce opet reci, kako se nikad nije pijancilo kao tada. (100% tacno. Kad se samo setim mojih pijanih kolega iz rezerve, prosto se pitam i dan-danas, kako bi prosli da su nas napali, nedaj boze pesadijom... A, koliko sam puta samo skako u rov, kad neka pijana budala sedne za top...)
Stvarno smo neki cudan i otkacen narod...

Poruke koju osoba, češće ženskog, ali neretko i muškog pola kači na fejzbucima, tviterima, instagramima i ostalim soušl netvorcima. Ova poruka objašnjava određene želje i ciljeve koje je ta osoba postavila sebi za nadolazeću godinu. Uglavnom je propraćena i nekim " CAPS LOCK " momentom...