Rečenica koja je obično praćena sa "važno je kako ga koristite" i ističe da je uloga u sexu važnija od alata koje posedujete.

Potiče iz stigme koja prati dosta muškaraca da ko ima veći, nekako je bolji, Alpha Male ili poželjniji za žene, sto u većini slučajeva ne može biti dalje od istine.

Najveci broj muškaraca je u sredini (tj. idealan size), tako da to, za većinu žena (čast izuzetcima) je skodno i apsulutno idealno za excellent sex život.

Postoji zabluda među muškarcima da žene traže nešto ogromno da stave u sebe. (Verovatno direktna posledica pornoa?) što opet, nije istina. Previse veliki polni organi mogu biti strašno neudobni za zene, a kasnije kad muskarac ostari, može imati puno problema da ga digne, dok prosečni polni organ ima da radi još dugo dugo.

Devojka/žena koja je pristala da spava sa muškarcem nije to uradila na osnovu veličine njegovog polnog organa (sem ako imate čudan način da se udvarate ženama, skinete pantalone ispred nje mašete levo desno i vičete, ''Eeee, vidi kolki mi je''), tako da koliko učestvujete u sexu će biti mnogo mnogo važnije.

Kad bi neki moderni V. S. Karadžić počeo da zapisuje po kladionicama sve izraze koji su tamo nastali i upotrebi su, ako ništa drugo - dijalekt bi nam bio znatno bogatiji. :)
Kladioničarski izrazi nastaju pod uticajem isključivo nekoliko osnovnih vidova raspoloženja: radosti zbog dobrog kretanja rezultata, koji obećavaju potencijalni dobitak; tuge zbog propalog velikog uloga; besa, koji se uglavnom javlja zbog pada na poslednji tip, mada je kod nekih igrača vidan i kod pada na prvoj utakmici sa tiketa. Uzroka i vidova je mnogo, ali neosporna je i dosetljivost, kreativnost, humor, i druge pozitivne osobine kladioničara.
U svakom slučaju vredi ih čuti, a evo nekih od njih:

1. Izaš'o sam, al na vrata!
2. Oni ispadaju, ja ih vadim!
3. Kom je još crnac doneo sreću?!
4. Trepni, b'e! Trepni!
5. - Je l' ima šta za večeras? Da se vadimo malo.
- Ima. "Indijanci i kaobojci!"

(Ko zna koliko ovakvih izraza ima, i njihovih kobinacija. Skoro u svakom delu grada, pa cak i u svakoj kladionici ponaosob, zastupljeni su i prepoznatljivi neki drugi. Ja sam se sada prisetio samo njih pet; racunam da ce me dopuniti mnogi).

Narodna izreka koja na najslikovitiji način objašnjava naizgled komplikovani mentalni proces koji se odvija u dve različite glave i zbog kojeg dolazi do transfera blama. Pomenuta pojava je prisutna u skoro svim segmentima društva sa izuzetkom filmske industrije za odrasle, iz očiglednog razloga prirode posla u istoj.

Pozorišni lutak živi za aplauz, za savršeno odigrani čin. Hrani se žamorom publike, njihovim klicajem i hvalospevima. Njegov život je satkan u tom malom vremeni, njegov život predstavlja živote drugih. Svoj lik nikada ne naziva ulogom, niti poslom, zove ga umetničkim delom.

Nešto se gadno skrljalo u kosmosu, administrator je obavešten. Trunka aminokiseline je nekako evoluirala u amebu, zatim u jazavca, pa direkt u organizam pod oznakom Miloš Biković. Po zanimanju metaglumac, što znači da glumi glumca, nešto slično kao Kičić, s tim što je Kičić ponekad i šaljiv.
Otkud Biković tu, da ne kažem koji kurac? Neki kažu: filmska traka je pukla, pa su je zalepili i on se odjednom pojavio. Drugi kažu: ovaploćen beskonačnim predanjem Siniše Pavića Mirotočivog. Niko ne zna zasigurno.

Bilo kako bilo, nanizali su se uspesi i paleta karakternih uloga. “Smoreni klinac”, “smoreni tinejdžer” i “neki smarač 2” brzo osvajaju simpatije publike.
Kenjao je često, prečesto, na setu su imali problema sa kujnom, pa je fasovao neku salamonelu. Stoga mu je i grimasa ostala u grču, koji se povremeno smenjuje sa zabrinutošću klase “kuća mi pod hipotekom, žena kod njenih”.
Trudi se on, ne kažem, muči da iznijansira svoju umornu facu, te tako dobijamo: “smooor”, “smorčina”, “smorček” i “he-he, ne, ipak smor”. Da ne grešim dušu, tu je i osmeh. Naravno, i taj osmeh je sam po sebi interna borba, te izgleda poput grča Galvanijeve žabe. Ono: Toma Nikolić na prvom času lepog ponašanja, lekcija: kurtoazni osmejak, kezić do četvorke okuzalno.
Napunio je mladi talenat i tabloide, dokazujući da je privatan život samo njegov, hajde, dođite kleti paparaci da snimite kako ću to da dokažem pred svima da imam svoju privatnost. Pajsad.
Član je partije, mason i/ili Mandrak, nema četvrtog objašnjenja.

Vukajlijaš u očima običnog smrtnika.

Verovatno vam nije ništa jasno, pa ću da pojasnim...
Brka je uloga koju igra naša glumačka legenda Danilo Bata Stojković u gore navedenom filmu. Uvek sa sobom nosi svoj notes u koji je beležio, kako sam kaže, "narodne umotvorine" sa svog puta, pokušavajući da očuva srpski jezik i kulturu od zaborava.
Ambiciozni i ozbiljni Vukajlijaši, takođe , nose svoj tetfer kako bi zapisali ideje koje im padnu na pamet u toku dana. U suprotnom, padaju u zaborav, i ništa od mogućnosti da budu pohvaljeni ili čak da se nađu na naslovnoj strani omiljenog im sajta. Bez obzira na okolnosti, društvo, doba dana ili noći, ako se pojavi ideja za potencijalno kvalitetnu defku, sve se zapostavlja, vadi se tefterčić i hemijska i zapisuje se. U očima autora javlja se bukteći plamen, usne se razvlače tako da se brk zadovoljno smeši.
Opisana pojava u društvu nailazi na nerazumevanje i sprdnju, jer ne mogu da shvate nas i našu potrebu da se afirmišemo.

izraz koji se koristi u situacijama kad osoba pri upotrebi nekog predmeta koristi,komplikovaniji,mozda i tezi nacin

Rokeri s Moravu su možda i najbolje odradili ovu temu sa njihovim urnebesnim "Radio Moravski plićak"-om, pa tu nema mnogo toga da se dodaje.
Ovi pozdravi su bili ranije ogledalo srpske ludosti, pameti, duhovitosti, gluposti, kurčenja, lečenja kompleksa, smaranja bližnjeg svog, odnosno zdravlja nacije uopšte, jer su jelte bili najdostupniji vid javnog iskazivanja bilo čijeg mišljenja.
Danas, ovu ulogu preuzima jeftin i lako dostupan internet, pa je zato apsolutno nejasno koja je uloga pozdrava.
Ipak, zaključak je sledeći: Internet se ne koristi svagda...pa tako neko ne može čuti bilo čije mišljenje bilo kad.
Zato, dok se i dalje: vozi po autoputevima i putevima; okopava bašta; cepaju drva; čami po zatvorima; ne radi na poslu; mesi hleb i slično, pozdravi na folk radio-stanicama će imati svrhu prenosa bilo čijeg mišljenja pekarima, taksistima, službenicima, putnicima, zatvorenicima, fizičkim radnicima i poljoprivrednicima.(*)
Plus što je i dalje prisutna slaba internet pokrivenost i slaba pokrivenost najmodernijim telefonima i drugim gedžetima.
Iz (*) sledi da su i pozdravi postali jači i prodorniji nego u vreme Rokera s Moravu, pa pored čestitanja praznika i rođenja deteta i sl (1), koji se i dan-danas drže, svoje mesto su našli i ovakvi pozdravi (2):

Zemlja Srbija je leglo probača, vrste koja se razmnožava neviđenom brzinom. Zahvata sve starosne dobi, ali su stariji ljudi podložniji uticaju.
Probač se često nalazi negde između sredine i dna piramide društvenih klasa. Neretko je na rubu egzistencije pa mu uloga probača daje kakvu takvu nadu da će danas nešto da pojede.
Probač je retko sita osoba, jer sit čovek ne može nešto puno da isprobava pa onda mora da kupi na slepo od prodavca koji je pregladneo prodavajući ceo dan na pijaci. To se retko dešava jer sit gladnome ne veruje.

Probači su podeljeni u tri katergorije:

-daj šta daš: probač sa dna društvene piramide. On će biti zadovoljan bilo čime samo da nešto ubaci u kljun taj dan.

-direktan probač: on tačno zna zašto je došao i šta želi da kupi, ali to što bude probao na deset mesta samo će ga odvući od kupovine jer će se zasititi.

-željan svega: verovatno dosta sličan daj šta daš probaču, ali za razliku od onog koji želi nešto, ovaj želi da proba sve i nikad mu nije dosta.

Izraz potice od engleskih reci role i playing i njegovo najkrace i najjednostavnije znacenje bilo bi "igraci uloga"(koliko god to debilno zvucalo)...
On se odnosi na osobe koje se stopostotno unose u ulogu prilikom igranja,bilo da su u pitanju stone ili kompjuterske igre.

Ovakve osobe bivaju okarakterisane kao svojevrsni gikovi(sto u nekim slucajevima i jesu) koji previse ozbiljno shvataju igru,ali su one ustvari mnogo vise od toga-oni su "egzoticne" osobe pune karaktera,uvek spremni na igru,i stoga su mnogi od njih unutar sebe jos uvek ostali deca....
Obicno su potpuno predane igri i uzivanju u njoj i zato se cini da ne mare puno za "stvaran" zivot.
Ali,i ta predanost ima svoje negativne strane-nekada se roleplayeri stvarno odvoje od prijatelja,porodice,obaveza...
I pored toga,oni se ne obaziru na uticaje spoljne sredine: ne brinu sta ce se o njima misliti i ostaju fokusirani na igru.
Medju roleplayerima postoji neka vrsta podele:
oni se sami dele na "prave roleplayere" i,da kazemo, "kezuale"..
Pravi roleplayeri ceo dan posvecuju igri,dok se "kezual" roleplayeri igri posvecuju samo kad igraju.(pomalo nesrecno objasnjeno,al ajde)
Izmedju njih cak postoje i ozbiljne nesuglasice i neslaganja...

Trenutak prosvetljenja koji nastupa kada, posle nekog veceg vremenskog intervala, ponovo pogledate neki film (ili seriju) na koji ste se, kao klinac, lozili do besvesti. Kao da nekako padnete u svojim ocima.

Sve se vrti oko jednog usamljenog lika,koji je naravno imba poznavalac borilackih vestina koji tokom celog filma resava probleme iz proslosti ili ispunjava obecanja iz rata,zatvora,detinjstva i ostalih sranja.

Radnja filma je uglavnom :
- Iznajmljuje stan u gradu gde ce biti to "krvoprolice kako je on zamislio"
- Zatim sledi jutarnje razgibavanje-,iskazivanje besa dok misli o burnoj proslosti,sve to u praznom stanu,posto je dosao sa 1 vojnickom torbom(inace nista mu ne treba),a nit jede nit pije .
- Pronalazi "metu" odnosno bazu tih krimosa ili koga vec ..
- Molitva neka ili slicno pred "okrsaj"
- I onda Ono sto se najvise iscekivalo "fight" sa svojim rukama i nogama porazava celu bandu,ne bitno sto pucaju,bodu,dizu u vazduh on je ipak glavna uloga,i onda sa jednom ranicom na ramenu ili iznad kolena se susrece sa glavnim krivcem kojeg mora da ubije jedno 34x posto se desava da ga pregazi bagerom,upuca ga u oko itd,on mora da se izdigne jos koji put.
- A desi se i da oslobodi neku ribu,gde oni zagrljeni i krvavi napustaju mesto krvoprolica,koje iza njhovih ledja "leti u vazduh.

Emisije koje se emituju po velikom broju televizijskih stanica širom sveta. Njihova uloga je da moderne mlade (i ne tako mlade) ljude nauči kulinarskim vratolomijama u ova moderna vremena, u svetu gde brza hrana preovladava.

Međutim, ne lezi vraže, na prosečnog gledaoca ne deluju ič edukativno. Naprotiv, ostavljaju ga u stanju blagog šoka, zbunjenosti i blage nervoze. Tortura počinje samim nazivom jela koje, izgleda, mora imati što "ozbiljniji" naziv. Nastavak ovog TV sadističkog sešna čini nabrajanje namirnica koje su potrebne za jelo, a koje su misaona imenica za modernu srpsku srednju klasu. Sve to se začini čavrljanjem kuvara, voditelja i još nekog saradnika (uglavnom je troje ljudi u kadru, po srpski) koji prosipaju opaske vezane za način pripreme i šale pokupljene iz kante za otpatke Jove Radovanovića.

Krajnji proizvod ovak'e emisije je u suštini instant škola stenjanja za pornićarke. "Zašto?" pitate vi. Zato, što je prosto neverovatno da neko može onako da uživa u polu-spremljenoj hrani, sa zalogajima koji bi jedva nahranili vrapca i da to naglašava sa toliko oduševljenja. Ti zvuci su ekvivalentni zvukovima koje pravi prosečna silikonska pornićarka dok naizmenično oralno zadovoljava električara i vodoinstalatera.

Jako lepa reč. Čak ni kratka, već mala. Zvučna, zvonka. Često biva zaglavljena u množini i u brzom izgovoru. "Izbaci piune prvo, pa konje za njima". "Jesi li donela piune? Fali jedan plavi. I kockica". Osudjen na pluraliu tantum u praksi. Zovu ih pionima katkad, pešacima, vojnicima... Žrtvuju ih zarad bolje pozicije lovca, koriste ih da preskaču ili jedu jedni druge, šalju ih u 'apsanu na tri kruga, a oni onako, mirni, plastični, drveni i metalni, prolaze im kroz prste kupeći otiske. Godinama se habaju, nadžive i igru za koju postoje, pa ih koriste i uparuju sa novim piunima nekih novih igara. Ima ih po fiokama, pod krevetima, u ormarima i po stolovima: naviru. Niko se više ne seća odakle je koji, to su jednostavno piuni. Njihova uloga je da svojom brojnošću manifestuju nadmoć igrača na bojnom polju od hartije ili drveta. I taj kvantitet im je jedini kvalitet.

A približivši se jednom od tih, bez namere da ga ćuškaš u taktu kockice, zagledavši se u kabasti oglavak bez lica, naići ćeš na jedinstvenost u rasporedu ožiljaka, na priču iza svakog od njih, na tragove kitnjaste lepote od pre hiljadu pogibija. Biće to piun. Jedan jedini takav. I dalje male moći, sporog koraka, u potrazi za vodjenjem, zavodjenjem... Ali napokon svoj. Napokon piun, ostavljen na miru.

Najzajebanija sorta meksickih serija. Mnogo su dojajnije od modernih jer najbogatiji baja nije neki nadrkani vlasnik kompanije vec kulovski vlasnik hacijende. Tim je unapred eliminisana mogucnost da ce on propasti zbog nekih kriza i pada vrednosti akcija u "empresa". Najbogatiji lik je vec u poznim godinama i njegova uloga je da nosi sesir, jase konja i price omladini kako je on u svoje vreme pojeb'o celo "pueblo". Uzitak je potpun ako ga glumi César Évora. Obicno ima titulu nekog zajebanog grofa koju je dobio od spanske krune kad je tamanio Indijance. Glavni baja je tek zajeban lik, ili je sin tog bogatasa ili je konjusar. Ako je ovo prvo, u prvih 10. epizoda on taslaci sluzavke i pije tekilu sa marijacima sve dok jednog dana ne ugleda seljancicu kako pere ves u potoku. Ako je konjusar nije neki smeker ali se zaljubljuje u mladu gazdinu cerku. Glavna glumica je neka opaka riba koju niko nije uspeo da smuva jer je poznata po tome sto pije vise od muskaraca i ima nekog opakog konja. Ako je siromasna, cale joj je alkoholicar i hoce da je uda za nekog matorog a keva je kao nesto brani. Ima i bracu koja brane njenu cast celu seriju. Ovakve serije su mnogo gotivnije od modernih jer ako se otkrije da vam je pravi otac jos uvek ziv, necete dobiti samo glupu kompaniju ili ljubav vec i titulu poglavara sela.

Moderna mlada žena životnih shvatanja i ponašanja koja potpuno odstupaju od opšteg obrasca. Večita i beskompromisna buntovnica ka svemu što ima etiketu standardnog i uobičajenog. Osoba kojoj je primarna misija bunt radi bunta.

Nekada strogo lokalizovana u urbanim sredinama, danas, kao pojava, raspršena svuda gde se uočava malograđanština i površno poimanje života, i svega što ga prati, kao takvog. Prisutna kao izuzetak svakog pravila, noć svakom danu, jin svakom jangu, Tarkovski svakom fon Triru. Mali tračak svetlosti u moru besmisla i monotonije.

Uglavnom odrasla u normalnom ambijentu, toliko normalnom i uobičajenom, da je možda baš on uticao na njeno odrastanje i životnu filozofiju. To je dovelo do toga da svemu traži alternativu, jer nije samo jedan put pravi, tačnije jeste, ali ne onaj kojim većina ide.

Stasala kroz prizmu različitosti, sve je tako prosto, a, opet, tako složeno. Kad je seks u modi ona se jebe; kad je prostakluk u modi, ona vodi ljubav; a kad je sve to u trendu - njoj se jebe. Životni moto ima u nekom stihu Ijana Kertisa tipa "Someone take these dreams away" ili "Cry like a child, though these years make me older", verujući da je njena uloga samo prolazna u relativnosti vremena i prostora. Na ljubav gleda kao na nešto totalno irelevantno, a opet neophodno, a seks kao nužnu hedonističku vezu sa prosečnim predstavnikom većine koja ne shvata njeno bivstvovanje.

Suštinsko obrazovanje stiče tamo gde joj ga ne mogu dati, svoju tugu krepi čitajući Šopenhauerova mračna dela i upijajući njegov pesimizam nemogućnošću dostizanja nirvane kojoj je sam težio. Ipak, ne želi se toliko distancirati od sveta, te i ona studira da bi pokazala da može biti kao i oni obični, nesvesni mediokriteti koji žive u ubeđenju da je sve pragmatično i potpuno utemeljeno u realnosti. Studira nešto što prosečan čovek verovatno ne bi nikad poželeo, andragogiju, ili, pak, skandinavistiku, jer tamo želi jednog dana otići da pruži utočište svojoj depresiji.

Inspirišu je Bergman, Tarkovski i Linč, jer njihova nerazumljivost idealno ide s njenom namerom bežanja od svega shvaćenog, i od strane društva, prežvakanog. Može i Altman proći, jer je voleo da ismeva američki sistem vrednosti na njemu svojstven i originalan nači, dok je Hičkok matori smarač koji je uveo puku zabavu u nešto što je trebalo biti iskazivanje osećanja pokretnim slikama. Sluša neki andergraund kalifornijski bend čije fanove u njenoj sredini možeš nabrojati na prste sakate šake, tipa "Rain Parade" i "Dream Syndicate". Oni su jedino što valja u prokletim 80-tim ispunjenim zaglupljivanjem i hiperprodukcijom krš stvari koje su upropastile umetnost kao vid izraza.

Vegetarijanka je, jer nekad misli da samo životinje mogu razumeti njenu različitost i nerazumevanje okoline. Volontira u azilu za pse sa ulice, ne bi li tako pokazala da ih više voli od ljudi, iskvarenih i dvoličnih. Jede kinesku hranu sa indijskim začinima i kari sosom, ali nije debela, jer debljina pokazuje preveliku sklonost hedonizmu, a njoj je on stran, barem u ovom životu. Sve u svemu, naša alt cava intelektualka je moderna asketa, koji živi i živeće tražeći smisao različitosti dok čita Bukovskog i veruje da on nije samo jebao raspale alkoholičarke, već u tome video više ciljeve opstanka na ovome svetu.

Spas svakom ekspertu koji ne poznaje svoj posao dovoljno, uprkos tituli eksperta. Pošto je naše područje sklono da rađa eksperte u velikoj količini, a baš takve da ne znaju svoj posao kako treba, često se može čuti rečenica koja sadrži ove riječi. Sve što ekspert ne zna, znaju institucije, u kojima, valjda, rade ti isti eksperti. Paori, ne zapitkujte nas, eksperte, kojekakva glupa pitanja, obratite se institucijama.

Ostavivši iza sebe vekove i vekove stradanja kojima bi retko koji drugi etnitet mogao da se pohvali ( ואנחנו, עברים?!; prim. hebrejskog prev. ), nebeski narod je negde u sredini svega toga na do dana današnjeg nedokučiv način saznao od Svevišnjeg za svoju svetu dužnost i svrhu, i prihvatio hroničnu, nezahvalnu i slabo plaćenu ulogu koju mu je Isti dodelio u svom urnebesnom sitkomu zvanom “Čovečanstvo”. Ono što, međutim, malo ko zna jeste da će se ta uloga značajno razviti i zapravo postati NAJGLAVNIJA OD SVIH!...ali tek tamo pred sâm kraj serije, pošto svi dotadašnji junaci odu ili jednostavno izginu od ogromnog asteroida.

Elem, čekajući taj blistavi trenutak u karijeri sopstvenog postojanja, Srbi su otkrili a potom i shvatili vazda evanzivni ( ok, ok – “nedostižni” ) Smisao Života koji ovom prilikom, a kao opunomoćeni predstavnik imena i dela istih, imam čast da vam saopštim: PREŽIVETI.

Da . Toliko je komplikovano.

I kako onda, pitam ja vas, postići bilo šta drugo kada je najveći deo vremena koje nam je dato već potrošen na gorenavedeni važan zadatak? Kako stići uraditi štogod za sopstveni duh i radi sopstvenog zadovoljstva kada sat zaverenički otkucava poslednje minute već punih 1000 i nešto godina? Usuđuje li se ko da kaže da smo sâmi krivi za sopstvenu sudbinu? I da li neko jebeno zna kada je veliko prolećno sniženje u Ušću?!

Predmet, bez praktične primene, koji si kupio da bi pokazao da si bio u određenom mestu.

Danas su ti, prijatelju, u životu najbitnije karte. Da, da. Kakve sad karte, pitaš se ti?
Pa one za kartanje, iz špila. Što pre to shvatiš, to bolje za tebe.
Jer igrao ti ili ne, karte su već podeljene, i to najčešće na kvarno. Krupije je retko kad poštenjačina. Moraš igrati sa kartama koje su ti u ruci, dobio ih ti na fer ili neki drugi način.

Novu pedes' treću kartu ne možeš da izmisliš, samo ih je pedest dve. Džokeri kažeš? Oni su ti za odabrane igrače, za one za koje pravila ne važe, nisu za nekoga poput tebe. A dobro, šta možeš, pitaš se opet ti? Pa možeš da blefiraš, što i nije uvek najbolja strategija u ovom moru prekaljenih igrača, koji će te lako prozresti.

Zato, ako nemaš dobru ruku, drži se onoga sa dobrom. Drži se za njegovu kartu. Makar i sa dva prsta. Makar i za okrajak te karte. Možda te on provede kroz partiju, dve, tri, a možda i ne. Ali ako igraš sam, za sebe, ispadaš u prvoj. A da nastaviš dalje, nećeš moći bez uloga...

Na kraju, možeš i da varaš. Čak je u ovoj čudnoj masovnoj igri to i poželjno kod učesnika, ali samo ako umeš. U suprotnom, završavaš partiju i pre isteka iste, ako razumeš šta hoću da kažem...