Pozorišni lutak živi za aplauz, za savršeno odigrani čin. Hrani se žamorom publike, njihovim klicajem i hvalospevima. Njegov život je satkan u tom malom vremeni, njegov život predstavlja živote drugih. Svoj lik nikada ne naziva ulogom, niti poslom, zove ga umetničkim delom.
Moja mala posveta svim pozorišnim lutcima:
Dok predstava traje i žamor se čuje,
ti osećaš život, ti znaš da tu je.
Dok se zadnji dlanovi spajaju uz buku,
ti uživaš u slavi, u tom zvuku ruku.
I do zadnjeg naklona ti vešto glumiš
i sa zadnjim naklonom, sve što imaš gubiš.
Kad zavesa se spusti, utihne sala,
cela tvoja uloga nekako je mala...
bas mi se dja, matori