Univerzalni i nadasve iritantni bapski način računanja godina. Samo je njima jasno što za svaki rođendan moraju da vam obračunavaju svojevrstan životni PDV u vidu onog "napunio/la si toliko, a uzimaš toliko+1". E sad, naravno da vas zabole za to kad punite 18 ("a ulazite u devetnaestu"). Ali kad punite 29 i ulazite u zajebanu tridesetu, a već 20 godina slušate tu istu babu kako vam svaki rođendan nešto sabira i dodaje, onda vas nekako u tim trenucima izda osećaj kuloće:

Sportski eufemizam za "Usrali smo motku". Na polni organ iduća floskula kojom se iskompleksirani srpski sportisti, ti u svetu najfrekventniji predstavnici srpskog mentalieta, pravdaju za svaki eventualni lični ili ekipni neuspeh u sportskoj areni. I dok taj isti svet legendarnu parolu Pjer de Kubertena "Važno je učestvovati" čuva i neguje kao jednu od osnovnih ideja vodilja u sportu a možda i kao sâmu esenciju istog, u našoj maloj ali ponositoj državi na sportiste se gleda kao na savremene potomke nekadašnjih slavnih učesnika Kosovske Bitke - epskog događaja i dalje neutvrđenog konačnog rezultata - čiji se golovi, koševi i gemovi broje jednako kao nekada posečene turske glave. Nažalost, kako trenutna praksa u sferi modernog sporta isključuje svaku, pa i najmanju mogućnost upotrebe sablje ili kubure, Srbi su se našli pred neprobojnim zidom od sopstvenog ega i sujete. A tolike merdevine još nisu izmišljene.

Elem, valjda su zbog toga srpski sportisti i sportski radnici, opterećeni gorepomenutim senima svojih junačkih predaka i pod hroničnim ali stabilnim pritiskom neobično zahtevne domaće javnosti, i razvili poseban oblik lirsko-mističnog izražavanja a u cilju univerzalnog prevazilaženja tog, u slučaju gorkog sportskog ishoda, komunikacijskog jaza sa navijačima. Jer, u Srbiji se sve prašta osim nepripremljene konferencije za štampu. Laku noć.

Danasnji mladi ni po cemu nisu slicni svojim vrsnjacima od pre 20, 30, 50 god. Zapravo, samo izuzetno mali broj jeste. Kad mislim na one od pre vise decenija, mislim na to da su bili slobodniji duhom, opusteniji, vredniji, vise su postovali sve oko sebe, nisu nista radili na precac i ishitreno. Danasnji pak, su gotovo redovno "napisani" po formuli: pubertet + kompjuter (Internet) - vaspitanje = ono sto mozete primetiti svuda oko sebe. To podstice izrazito devijantno ponasanje, silovanje prostora na kom se nalaze, vredjanje i nerviranje ljudi oko sebe. Ceo svet im stane u TV, casopise, Internet i traceve sa istih.
Terapija - motika, lopata, sekira, njiva, gradiliste, suma. Ako se odupiru, fekalno obradjenu motku i dobro izudarati! I opet, i opet, i opet. Dok se ne dozovu pameti i ne pocnu da rade nesto korisno. A forsiranje nekog toboze, stila sa 16-17god, prepricavanje mnogobrojnih seksualnih iskustava sa isto ili manje, tripovanje da su odrasli ako slusaju klasiku koju ne razumeju, hvaljenje s procitanom "Anom Karenjinom" i "Zlocin i kazna" u 8.raz osnovne skole (koje je nemoguce shvatiti tada) je cisto glupiranje i budalastine nepojmljivog kalibra!

Prostitutkino patroliranje po kvartu u potrazi za mušterijama.

,,Institut'' koji niko ne zna gde se nalazi niti cime se bavi.Kazu koznim i venericnim bolestima.Oni preporucuju Always ultra night.Ime instituta jako uliva strah!.Zato kupujte Always- Nebitno da li ste musko ili zensko,ovaj proizvod je preporucen!

Sleng za boga i batinu u zemljama brdovitog Balkana. Najčešće skorojević i mufljuz koji se na mufte uvalio jer je bio podoban nekoj strukturi pa sada vedri i oblači, muze silovito a grabi bahato. Iz opanaka i ručno zakrpljenog gunja, uskočio u firmirano eleganci odelce, vodeći se krkanskom maksimom: "što se više žabarski kreator, šupakmeraklija hefta u rčminu, i što je skuplje - odelce ima veću vrednost." Preko stomačine pustio kravatu kao kastom-mejd belu trkaću štraftu preko haube VW Bube, a na nožurde, sviknute na gumene opančiće, natakario uglancane cipele, ali samo sa šiljatim vrhom lebgajeb'o. Dosta stvari se može uraditi za tridesetak srebrenjaka, pa i od zabagrelog kokošara napraviti iluziju gospodina...

Od sveg tog perja i šljaštiluka, kravata ima najvažniju evoluitivnu vrednost, kao bodlje u ježa, brzina u antilope i oko u sokola. Kravata-totem koji ima magijsko dejstvo u očima našeg sveta: "propisno se utovi, prevuci kravatu preko stomačine, malo laži i smeškajući se izreklamiraj porcelansku protezu, rukuj se sa seljacima, ispeci vola i povedi trubače - i voala - uspeo si u životu!" A naš svet, od Turaka preko Austrougara i najvećeg sina naroda i narodnosti - Tita, uduvek je, i pored lažne želje za kurčenjem i traženjem slobode, oduvek je krišom i želeo tiranina, delomično jer voli da se samosažaljeva, a delomično jer mu je sama institucija demokratije oduvek bila nakaradna: "Pu, ko će sada misliti svojom glavom?!" - oduvek je bilo lepše biti ovčica, ali ovčica lažno nabeđena da je neki uber zajeban predator - jer, složićeš se, lepo je i živeti i u nabeđenju zajebanosti.

A institucija govnjive motke i kuke i motike postoji kod nas samo u slengu i bajkovitom predanju "kako je nekad, nekome popizdilo, uzeo motku pa Bećir Agu po leđima pešest puta... nakon toga je postao najveći jebač u kraju, seljančice se straobalno ložile sa njega, neki Saša Matić-Filip Višnjić sklepao par pesmica o njemu pa ih na prelima u G-duru cepao na bis... trala la... trala la..." Veoma lepa uspavanka narodu koji se odvajkada kurčio slobodom, a nikad nije stvarno voleo gledati uspravno. Navik'o je da šuti i skuplja mrvice sa stola vlastodržaca, kako se koji smenjuje u jahanju zadružne kobile. Oduvek je očekivao tiranina da mu te mrvice baci, nekad je to bio Nemanjić, nekad Ismail Aga, a naposletku kravataš je došao kao uglađena i modernija verzija viševekovnog poriva za proživljavanjem Štokholmskog sindroma. Vremena prolaze, ali naš narod i dalje ne poteže tu dugo spominjanu govnjivu motku, a ta dugo obećavana kuka i motika se dižu kao ćuna već četrdeset dana umrlog stogodišnjaka - jebiga, lakše je oduvek bilo skinuti gaće i naguziti se, biti u ulozi jebača je ipak malo zahtevnija rabota. Kravataš to dobro zna, ipak je on "narodski čo'ek".

Satjerali su te u ćošak, nema bježanja i ostaje ti samo jedno.
Ako si pomislio da je to posljednji juriš u kojem ćeš pokazati da još u tebi ima ulja i benzina, pogriješio si... mada opet, ne i u potpunosti.
Ono, može i do toga da dođe ali uvijek treba treba probati još nešto. Nešto na šta ljudi često zaborave u dramatičnim situacijama kada ih pukne adrenalin.
Dame i gospodo, predstavljam vam izum milenijuma koji vam može promijeniti život iz korijena - Teslino tajno oružje!

"Ali ja nemam nikakvo Teslino tajno oružje." - Ćuti tu, nije imao ni Šešelj!
A sad, slušaj dobro šta imam da ti kažem. Možda ti ovo spasi život jednog dana (prim. aut: ne zaboravi da se zahvališ).

Elem, tajno oružje o kojem govorim, ne mora biti izum Džonija Tesle, kako bi se to dalo zaključiti iz njegovog naziva. Ne, to može biti bilo šta što bi učinilo da se mošnice tvojih protivnika skupe i naboraju kao da si im ubacio kocku leda u gaće ili da ih bar odvrati od namjere da izvrše desakraciju tvog organizma, tj. da ubiju Boga u tebi.
Štaviše, ono ne mora ni da postoji.

Da, dobro si čuo. Teslino tajno oružje je čisti blef od kojeg će se tvoji neprijatelji usrati... Improvizacija koja te katapultira van septičke jame u koju si upravo upao... doduše samo ako je dobro izvedena.

Suptilno ukazivanje domaćinu slavlja, ili konobaru zaduženom za sto za kojim se nalazimo da je sat kulturnog i umjerenog ispijanja alkohola davno otkucao svoje. Dok važe norme uljudnog ponašanja, red nalaže da se piće sipa iz položaja podlaktice koja vodoravno stoji sa stolom, dok se težište u kojem se nalazi flaša kontroliše odmjerenim pokretima šake. Pri tome se pazi da se piće pažljivo dozira, da količina tečnosti ne premašuje 2/3 pivske čaše, odnosno da se žesta sipa po propisanom normativu.
Naravno, kada nam leti sto vrana nad glavom, ili kada ode mast u propast, odnosno - sasvim suprotno kada bogu prođe tiket pa nam se slavi, društeno-prihvaćeni metodi točenja propisani Bontonom padaju u zaborav.
Tada na scenu nastupa opuštena motorika, ruka koja toči mijenja nagib, sa tendecijom vertikale, a šaka postaje odveć labavija, dok piće sa svakom turom sve više preliva čašu.
Lica zadužena za sipanje često ovo zaboravljaju, ili se prave Englezi, pa od šljivovice ili zidarskog piva umisle crni čaj sa mlijekom, te i dalje poštuju gorenavedena pravila, kojima nakon što alkohol prodre u krv, više mjesta nema.

To vam prepričaju baba ili deda, sa malo osećanja kad ih pitate kako je bilo kad su bili mladi.

Magična kombinacija tastera koja rešava skoro sve probleme. Ima neviđeni broj primena i može da se koristi u svakoj situaciji.

Trend dekriminalizacije homoseksualnih veza i brakova u sve većem broju zemalja te sve veća vidljivost gay ljudi u medijima i svakodnevnom životu - pojava koja naročito iritira tradicionaliste, protivnike bijele kuge, pokojeg latentnog i neostvarenog geja te homofobne apokaliptičare koji tvrde da će to dovesti do izumiranja čovječanstva, iako je ljudi na Zemlji svakim danom zapravo sve više.

Pitanje koje se postavlja u oboru u ovo doba godine. Samo najsmorenije gude daju potvrdan odgovor, tipa grok-groook-grok. Prasići uglavnom ostaju uzdržani, kao sisaju šatro baš kad uđe gazda.

Međutim, ukoliko svinja nije orna, oglasiće se grok-grok-grok--groook-groook-groook--grok-grok-grok. Za radoznale, to one prenose s kolena na koleno još od Drugog svetskog rata, pametna je to živuljka.

Примити набод у главу. Али тотално заслужено.
Уколико се курчиш, или мафијаш погрешним њушкама, добијаш порцију коју си поручио.

Priče o strašilima, grobljem, žiletom, bradatim komšijom, mačkama, pripadnicima romske populacije i tome slično. Pripovjedač je obično baba, ali u dosta slučajeva najstariji ortak iz društva može isto da pripovjeda. Nepisano pravilo je da se takve priče ne kazuju po danu, osim kad baba prolupa pa ne zna koji je period dana u toku, nego po noći. Dok okupljeni klinci bez daha slušaju pripovjedača, poredani u krugu oko vatre, na vrhu najbližeg brda, on se trudi maksimalno da prenese i najmanju dozu straha u okupljene.
Neizbježno je da se baterijom osvjetljava lice onog ko priča, dok neki gutaju pljuvačku, a oni najslabiji farbaju gaće u žuto a bogami i u smeđe.
Te epove iz djetinjstva vučemo do kasne starosti, pa je vrlo teško objasniti ženi, ili čak djetetu zašto gasite televizor kad se Groka pojavi pred kućom Mumijeva, zašto ne želite mačku za kućnog ljubimca, ili zašto izbjegavate brijanje. Neobjašnjivo je to zašto vam se priviđaju drakuline duge gaće kako trče preko groblja, kao i to što nosite bijeli luk oko vrata, mjesto lančića.

Sleng za fudbalsku utakmicu u kojoj padaju golovi kao kiša.

Provođenje previše vremena u kupatilu i prekomerno kupanje.

Нова врста пса.
Фурају га само шминкери или намигуше неке
Настао од обичног авлијанера, у установи која се зове Азил за псе.
Све више је тренд из азила узети луталицу коју јуче нико није примећивао,
ставити јој огрлицу, шетати је и глумити да си Карлеуша или Сека

Uzrečica koju pojedine osobe koriste samo da bi istakle svoju skromnost, kao vrlinu, pred okruženjem.

Vid borbe za ostvarivanje svojih prava.

Popularan naziv - a posebno međ' njegovim ljubiteljima - za boks. Naravno, oni koji NISU ljubitelji pomenutog makljanja između dva znojava muškarca a u poslednje vreme i dve žene ( ako se taj rod ovde uopšte i može upotrebiti ), ostaju i još dugo će ostati podignutih obrva u znak pitanja o čemu se tu jebeno radi. Jer, definicija boksa kao sportske discipline poprilično je rudimentarne prirode: u okviru propisanog prostora ( ring ) i vremenskog intervala ( runde ), korišćenjem isključivo sopstvenih ruku kao oružja, ubiti Boga u protivniku s preke strane ili, pak, sâmog protivnika. Kroz istoriju kolateralnih šteta ove "sportske" discipline a usled razvoja pravila i telesne vage, nesrećne žrtve su padale sa svih strana a ni dan-danas nije redak slučaj s vremena vreme u omiljenim novinama pročitati i to sa neobičnim uzbuđenjem u srcu kako je neki čamuga o'ladio nekog drugog čamugu u ringu. I onda, šta je tu plemenito, pitam ja vas? Bokserske rukavice, štitnici za zube, kofa za pljuvanje krvi i delova plućnog krila ili možda sudija, gong, Parkinsonova jebena bolest? Odgovor, zapravo, leži negde u sredini. Uostalom, zamisao fer odmeravanja snaga između dva ljudska primerka zaista zvuči primamljivije od gledanja jebenog Ivana Ivanovića nedeljom uveče uz kokice iz mikrotalasne. Ipak, ja kad danas idem u neku frku, ne ustručavam se a da sa sobom ne ponesem jednu čvrstu, tešku i podužu motku. U takvoj konfiguraciji mi baš i puca kurac ko će pobediti. Aj' pozdrav.