To su oni ljudi što rade u pekarama.Svako je ovo bar jednom doživeo.
Radi se o slučaju kad uđete u pekaru i vidite svi rafovi oni puni peciva, sve lepo, na nivou.Samo fale bale na ustima.Najgore sledi u trenutku kada se odlučite za pecivo koje ne gotivite mnogo baš ali vam je bolje da njega uzmete jer izgleda iz nekih razloga mnogo lepši nego omiljeni.Ali ni nu ludilu ne pomišljate da ste se zajebali naručivši ''lepši'' proizvod.Nakon toga svaki put kad naručujete slutite da će vas zajebati ali ne možete biti sigurni...I zajebu vas.

Daju vam na kraju neki primerak koji je najružniji u pekari !

To srećem u pekari koja od skoro sebe predstavlja kao ''Skroz Dobra Pekara''

Bombone koje proizvodi "Paracinka" iz Paracina.

Dele se na nekoliko ukusa: limun, jabuka, jagoda, borovnica, malina...

Do skoro su bombone bile upakovane u providni celofan, sto je bio deo njihovog smeka i veze sa soc dobom, kada je kvalitet bio bitniji od kvantiteta. Sada su upakovane u zute celofane sa raznobojnim tackicama, takodje proslovekovni dizajn, i to s kraja pretposlednje decenije.

Postoje su u dve varijante, tj. velicine.

Najvise su se upotrebljavale prilikom rodjendana, kada odemo u skolu, napunimo kesu bombonama, pa dok nam drugari iz odeljenja pevaju "Srecan rodjendan", mi idemo i delimo bombone od klupe do klupe.

Prvo što čovek uoči je da ih zovu uvek drugarice. Nikad prijateljice, kao što muškarci znaju da razlikuju. Valjda žene podsvesno znaju da će se kad tad raskantati oko nekog samo njima shvatljivog razloga (čitaj : kurca). Elem, ko po nekoj nevidljivoj agendi i sveopštem društvenom pravilu, nadrkana jebulja. Iz priloženog statusno-društvenog bff odnosa sa tvojom sestrom izvlači se poražavajući zaključak da bi joj isisala poslednji dah života iz klitorisa, da se tako nepristojno izrazim. Alo dečko pazi rečnik, ipak mi je to sestra! Hm, hm. Izvinjavam se. Moja savest se meša u storije. Nego, gde smo stali? A da. S druge strane, s tobom bi zimi naložila peć kao jedini vid interakcije. Svaki dan ti je u kući, nesmetano uzima ladne vode iz frižidera, troši toalet papir, provokativno se šeta po kući a ne daje, zagovara sestru koja umesto što treba da ti piše diplomski po ceo dan s njom sluša muzički repertoar Sandre Afrike (lično preferiram erotski repertoar dotične) i ostalih estradnih umetnica sumljivog morala. Pri tom, zgražava se na tvoje ponašanje u rođenoj kući. Pa šta ako drkam u kupatilu, to je barem higijenski. Kad naučiš da kucaš nećeš me viđati polugolog i oznojanog na wc šolji s kurcem u ruci.

Izraz koji izgovaramo kada napravimo neku grešku kad radimo nešto.

Rečenica koju ćete čuti vrlo često na slavljima ili svadbama, a koju izgovara voditelj programa.

Tada na scenu stupa lokalni čoban-šaban, ponosan kao paun pred parenje, sa utrpanom majicom GuCCHI u uske,somotne crne pantalone, špicastih crnih cipela sa kojih je do maloprije strugao balegu o nogaru stola, kosom sjajnom i zalizanom (čuvenom Mijatovićkom) sa koje se cijedi tek stavljeno čičkovo ulje, porculanskog osmjeha, koji vrlo glasno izgovara kontra rečenicu tipa :"Je li onaj crni, sa zatamljenim staklima i alu-felnama?"- u nadi da će tako privući pažnju okupljenih seljančica. I tako se ogrebati za snošaj.

Treba napomenuti da ovom činu predstoji parkiranje kola, ali tako da se namjerno zagradi makar pet potencijalnih ljudi koji će prije njega napustiti slavlje. Kao i davanje odredene sume novca voditelju, da izgovori gorepomenutu rečenicu.

Predmet ismevanja kod dece. Zapravo ismeva se klinac koji javno prizna da kupuje Kinder jaje samo zbog igračke. A ustvari svi to rade. Jedva čekaju da gurnu čokoladnu masu niz grlo da bi što pre zavireli u tajnovitu unutrašnjost žute kapsule u kojoj se nalazi tako željena igračka.

Nekada davno, prema predanju, davao se umesto žvaka. Kada ga dobijemo gledamo ga sa čuđenjem i oduševljenjem

Najbolji način da se samoimenovanom genijalcu/umetniku objasni da on, kao i ostatak gorepomenute vrste, smara.

Za žene Kazanova ili Lord Bajron dok je za muškarce obično govno koje bi onako usput zapišali.Nema ništa gore od čoveka koji tako idealizuje ženski polni organ iliti narodski rečeno pičku a da nikad u životu istu nije video ili jebo.Medjutim žene ga obožavaju.Za njih je on Lep ko Kazanova, kurat ko Ron Dzeremi i dzentlmen ko Patrik Svejzi.Muškarci ga zamišljaju kao spoj okorelog informatičara i elektrotehničara koji je drkao na Plejboj.Ipak najgore je od svega što je erotska poezija danas toliko popularana da ostali žanrovi polako gube trku sa njom.

To je ta osoba koja nikada neće reći ne ako može izvući neku vajdu iz date situacije. Koja će se ogrebati za žvaku, bombonu, promotivnu hemijsku olovku, pivo, seks... Na taj način crpi maksimum od života. On uzima sve što mu kako život tako i šira okolina pruža. Sve na šta naiđe on prisvaja. On zna da mu niko i ništa ne obećava sledeću ponudu ako odbije trenutnu, zato on živi sada i ovde, i ne poznaje sutra niti dalekosežno planiranje, pravi strvinar sa otvorenim očima koje skeniraju situaciju. U seksualnom smislu je to neizbirač željan pičke, kao kod otkupa vozila - nebitno stanje i kilometraža, on će se ugraditi i dati sve od sebe da ubaci svoj USB u njen port. Jer Bože moj, možda mu je to poslednji put, zato kidiše na sve, te i slučajni prolaznici, što zbog straha što zbog sumnje u njegove moralne i orjentacione temelje, okreću dupe prilikom mimoilaženja s njime, preventivno.
Komšija je na službenom putu? Bez brige, on će mu pričuvati ženu i starati se da bude zadovoljna. Zaboravili ste ili ostavili hranu na poslu? Bez brige, on će je pojesti, jer što da se baci, ili što da propada hrana, greota. Pozajmili ste mu 200 evra do prvog? Jeste li precizirali do kog prvog? Niste?! Oprostite se od 200 evra.

"Persona non grata" medju parama. U zemlji gde se pare cene ako šuškaju, ova kovanica ume samo da zvecka. Zato nije ni čudo što najčešće ukrašava trotoare, zaboravlja se po džepovima, daje prosjacima, ostavlja baba seri, zapada ispod kauča, fotelje, kreveta, frižidera. Ni kao kusur se ne uzima, a ako zafali i onda je nepotrebna: "Sledeći put komšija".

Dalje, ima tu nesreću da u retkim situacijama kada je potrebna kao valuta ne može nigde da se iskopa. Jedna je od retkih koja je u množini još nepoželjnija jer vlasniku daje samo iluziju da ima pare, blagajniku zadaje glavobolje kad treba da ih ukrupni, konobarima krv ključa od besa kad im se tako plati, a devojci koju ste izveli na piće opada interesovanje što ih više imate. Uostalom, jebeš ti stvar kojom ne možeš ni da se počešeš ko čovek. Stalno klizi i ispada.

Ni cigani je ne vole. Stalno traže "neki dinar" al očigledno misle na bilo koji osim na taj. Čini se da kao valuta vredi jedino u Pirotu. Ako je verovati narodnom predanju i vicevima, tamo je sposobna da posvadi braću, prijatelje, zaljubljene... Ma može i rat da započne.

Ipak, ima ona neku vrednost samo ne zasnovanu na autoritetu države, već dobijenu od naroda. Može da posluži za otvaranje Juga, blokiranje aparata za otkucavanje karata u javnom prevozu, gadjanje sudija i igrača na tekmama, zamena za figuricu u "Ne ljuti se čoveče", trzalica za gitaru, da se uglavi negde u neku svrhu itd.

Dakle, vrednost kovanice od 1 dinar zavisi od mašte i inovativnosti naroda koji je koristi.

Kolega sa kojim radimo u istoj prostoriji i koji za sebe smatra da ima sportskog duha. Postavlja kantu za smeće tako da je u nekom nemogućem uglu, obično iza vrata, pored čiviluka, i svaki papir koji je za bacanje gužva u lopticu i baca u kantu u košarkaškom maniru. Ako nema papira za bacanje, onda se snalazi tako što pogrešno popuni neki obrazac pa ga iskoristi.

Političari, gastrabajteri, bogati komšija, poznate ličnosti. Četverac kojima nije dovoljno ono što imaju, pa uzimaju još. Dok jedni povećavaju cene i poreze drugi se diče i šepure sa svojim bogatstvom. Izazivaju zavist u siromašnim porodicama, neki idu do te krajnosti da prave emisije o kuvanju. Pričaju: "imaju oni ispod slamarice", "imaju koliko i mi bogati", "samo se prave da nemaju", "snimaju se kako bi se pozvali na siromaštvo da bi uzeli još para".
Bogati nisu zaslužili ni manje ni više od siromašnih, samo imaju sreće da uživaju u parama. A ko će siromašnima dati da se dignu na noge ako ne oni.

Ostalo je samo jedno malo parče zemlje, pet kokošaka i dve svinje. Kada životinje budu pojedene, ostaće samo nešto povrća i mršave ruke u tami pod svećom da se mole.

Kada te smara jedna muva, a ti kao lovac, čekaš da je ubiješ. Konačno kada je ubiješ iz 52. puta, naravno, smejaćeš joj se! Česte su situacije kada muva ne umre odmah, nego još hoda, ali ne može da poleti pa joj nekad odlomiš krilo, ubodeš je...Sve dok je ne dokrajčiš! Tu naravno na snagu stupa ovaj smeh.

Univerzalna veština kojom znaju da se služe naši stari. Potrebno je bilo samo parče papira ili celofana i zabava može da počne. Virtuoznost je direktno proporcionalna dužini češlja.

Zelenaška opomena u vidu lomljenja noge liku koji kasni sa isplatom duga.

Prvi maj u nekadašnjoj nam SFRJ. Naš Drug ustaje ujutru, sav nasmijan od uva do uva, što zbog buđenja bloudžobom od strane drage mu Jovančice, što od radosti zbog današnjeg praznika. Ustaje, ostavlja Jovančicu da se mazi sa jastukom dok joj niz butkice curi barica, i stavlja džezvu na smederevac, u kom tinja svježe podložena vatrica. Iz stare vitrine uzima naš drug posudice sa šećerom (volio je malo slađu) i kafom, dok uspješno odbija poslugu od zadatka kuvanja kafe. A ne, danas je poseban dan, danas će sam da kuva kaficu, hehe. Zakuvavši je baš onako kako voli, nasuvši je u omiljenu šolju sa Olimpijade 84-te, onu sa Vučkom sa svih strana, naš Drug dolazi do prozora i razmiče roletne, puštajući da ga zraci jutarnjeg sunca preliju svojim sjajem.

Al' kurac. Napolju provala oblaka. Naš Drug stajaše par trenutaka, sa razočaranom facom, proklinjući Onog u koga ne vjeruje. Iz ruke mu je ispala omiljena šolja, oprživši ga vrelom kafom po nogavici. Pa zar danas da padne kiša? Danas kad bi trebalo da su roštilji uveliko raspaljeni, a Jagodinsko i BiP da se uveliko hlade u nekom potočiću kraj šume? Ali naš Drug ne časi ni časa, već on zove svojega drugara...

 
Osobe dosadne kao vječiti derbi. Naspram njih, provod sa gimnazijalcima djeluje kao kuliranje sa pravo dobrom ekipom, jer dok u gimnazijama humor ne postoji, na medicinskim fakultetima se smatra antimaterijom a svaki pokušaj da se uvede, revolucionarnom idejom.

Generalno su jako ograničeni ali ne u smislu da su im intelektualne sposobnosti slabije razvijene nego kod studenata ostalih fakulteta, već da su usresređeni isključivo na to da svoje studije privedu kraju u što kraćem roku, a to nerijetko uzima svoj danak na planu duševnog zdravlja.

Muški ne jebu, za žemske se ne zna.

Uglavnom su mirni kao uškopljen retriver i kultura im je na nivou, međutim to važi samo u formalnim situacijama. Na ulici i javnim mjestima se uglavnom ponašaju kao da ih je tek u'vatio kurac za uši i ukoliko se nalaziš u njihovoj blizini, moj savjet ti je da se skloniš sa strane kako ljudi ne bi pomislili da si dio te krajnje nezrele grupe.

Rijetki koji se ne uklapaju u gore naveden opis, u većini slučajeva, vremenom poprime još gore osobine jer postepeno njihova različitost kombinovana sa ponosom prelazi u hipsteraj.

Pitate se postoji li ko normalan tamo? Eh... Ko god je položio anatomiju taj nije normalan... ako gledamo po JUS-u.

Neretka pojava. Posle izlaska iz lokalnog doma zdravlja, osim sterilisane vate dobijate i džanki look.

Najčešće postavljeno pitanje na žurkama duk su još svi trezni. Najčešći odgovori su: ne znam, moja je treća do prozora, moja je polupuna, moja je poluprazna.