Lektira za drugi razred srednje škole;

Prvi oblik upozorenja kojim škola nesvesno, ali sa sigurnošću, utiče na mlade momke da usredsrede misli malo više na suprotni pol, a malo manje na obrazovanje, da ne bi završlil kao glavni junak ovog romana.

Знао сам да ће експеримент успети! Ко зна колико дуго сам био залеђен и сад сам опет међу живима. Мало нас је али макар смо преживели. Жао ми је што никог од браће нема, недостају ми...

Родитеље су нам сахранили, одмах по рођењу, а нас седморица идентичних, седам браће, седам секретара СКОЈ-а, морали смо расти у маленом, зелено окреченом, собичку, сиротишту. Расли смо и играли се кликера, али сваки од нас, имао је своју посебну хранилицу на коју је био интравенски везан и нисмо баш имали потпуну слободу кретања, све док се једног дана нисмо толико утовили да нисмо могли дисати. Тешко је било тих неколико недеља, али издржали смо.
До тад нисмо видели спољашњи свет, нисмо никог упознали. Вредне руке спасиоца полупале су кров, почупали зидове, инфузије наше и ставили нас у колективни центар. Схватили смо да нас је много било исте судбине. Дружили смо се, вијали цуре, ја се чак и заљубио до ушију, мислим, не знам шта су уши али сам чуо да се тако каже.
Нажалост, исте оне вредне руке, ослободиоци, сада нас раставише. Гледали су нам све особине позивајући се на неке стандарде еу. Јебем ли га, никада нисам сазнао шта је то. Вероватно нешто лоше, јер сам остао без браће и моје несуђене љубави. Чуо сам приче да су завршили као зелено робље, а моју групу су водили на експеримент замрзавања. Многи су причали да нећемо преживети, али ја сам чврсто веровао.
Поглед на горе, видео сам сличне руке оним ослободилачким... Не, нећу у базен! Немој! Не знам да пливам! Вриштао сам!

Топлина! Дивна топлина наспрам оног одвратно хладног леда. Осећам да сам добио боре. Можда сам већ остарио. Не знам колико је времена прошло. Ошамућен сам. Нас пар из топлог базена издваја се у мањи метални. Улазимо у тунел... Смрт!

Stara škola.

Zajebao sve nove sisteme i ostao veran prvobitnim tehnikama.

Ovakvi uvek zadrže respekt od strane starijih jer su ostali dosledni, nisu se prodali i promenili svoj zaštitni znak zarad novca ili slave.

1.Srednja skola nije obavezna
2.Te fore i fazone iz osnovne skole da zaboravite
3.Sto nisi isao u wc na odmoru...pa se opet vraca na 2.
4.Ti bi 5 ja bi mercedesa,nema meni mercedesa,nema tebi petice...

U svakom udahu se oseća životna aroma koju sačinjavaju porodica, prijatelji, godišnji odmori, kuća, putovanja, posao (škola), izleti, razne obaveze i sitnice koje su prikrivene "krupnice".
Ako udahnuta životna aroma obezbedi ojača naredni udisaj - to je to!!

Dobar izgovor za ostanak kod kuće (ako vas neko smara da izađete),pogotovu zimi.
Takođe,dobar izgovor da ne uradite kućne poslove koje vam roditelji zadaju,jer,i oni se slažu-škola pre svega.

Bilo je lepo, trajalo je kratko. Matematiku u avgustu položio sam lako.

poznati košarkaši čija svrha nije da pobijede meč, već da zabave publiku
često dolaze u balkanske države, gdje ih dječurlija iz osnovnih škola gleda, npr u Zetri u Sarajevu

Čovek. Biće sa hiljadu vrlina i mnogo više mana. Najinteligentije biće na planeti. Stvoreno za stvaranje, razmišljanje, kreaciju. Sposobno za uništavanje, ubijanje... Čovek. Naizgled, jedna prosta reč sa milion osobina.

Život je isuviše kratak da bi mi sve izučili, kreirali, napravili... Nikada nećemo uspeti proputovati sve gradove, pročitati sve knjige, pogledati sve filmove. Sve je to jedna velika misterija, ali čovek je sam po sebi veća misterija od drugih. Čak i za sebe samog.
Kažu da je detinjstvo najbitnije u životu. U njemu se formira ličnost čoveka, navike, sposobnosti, način obraćanja prema ostalim ljudima. Ali te karakteristike su za razliku od drugih živih bića, kod čoveka sklone promenama. Prijatelj bi vam često zabio nož u leđa, prodao za 200g mesa, dok će vam neprijatelj nekada pružiti ruku. Baš ona osoba u koju niste imali poverenja.
Mi, prosti ljudi, gotovo uvek reagujemo, u svakoj situaciji, bila ona opasna ili ne, onako kako nama odgovara. JA SAM NA PRVOM MESTU! Najbitniji su moji interesi. Bez obzira na to kakve ću posledice naneti drugima. Nije bitno hoću li nekog povrediti, izvređati ili ugroziti. BITAN JE SAMO MOJ CILJ!
Nama su duhovne vrednosti gotovo nebitne. Bitna su samo materijalna dobra. Bitno je sebe uzvisiti na viši nivo u društvu. Pretvarati se da jesi ono što zapravo nisi. Pred drugima jedna, zlatna strana medalje. Pred ogledalom druga, otrcana strana. Pravi čovek se retko kad vidi, ili pak, su retki oni koji žele da ga vide.

Čovek, kako to gordo zvuči! Ili, ipak ne?

Srednja škola poznata po tome što možeš da budeš odstutan i do 2 meseca i ipak da prođeš godinu. Dovoljno je samo da se pojaviš u školi i sve će da ti bude opravdano makar ne išao ni na jedan čas.

Pesma koja je i pored neosporivih gnusnosti koje se spominju u njoj nekako izmakla cenzuri crkve i države i završila u čitankama osnovnih škola.
Ne želim ni da pomislim šta li je pesnik tek hteo da kaže sa "blizu potoka".

Ekskurzija učenika završnih razreda srednjih škola.

Mladi naraštaji sa naletima adrenalinske oluje, potpomognuti visokim nivoom alkohola u organizmu, u delo sprovode ideje i zamisli svojstvene osobama u post-tinejdžerskom i kasno adolescentskom dobu.

Gde se oni nađu, tu mir i tišina kažu svoje poslednje zbogom.

Jedina škola stranih jezika koja ’ladno garantuje da ćete progovoriti engleski za 20 dana. Primer progovarača imate na televiziji-Šojić, samo još da se dogovore oko detalja(mada Lane nije sisao vesla....) i reklama ide i preko javnog servisa.

Vrlo pismen izraz, uglavnom primedba igrača koji dođe na rekraciju da divlja i sve sam pokušava, i onda kada se jednom akcija slučajno ne završi njegovim šutem... sledi gore navedena primedba.
Takođe popularan uzvik na terenima osnovnih škola.

Posleškolsko vreme, kada vi više ne bežite sa časova, već časovi polako počinju da beže vama. Obično služi kao glavni argument starijih zašto je škola dobra. Oni jadni moraju da rade, i više nema zabave.

„Ne dozvoli da ti kukavičluk obraz uzme i ...“

Koliko god se trudio nije uspevao da se seti ostatka đedove rečenice na rastanku. Odneo ju je vetar s Gučeva, a sakriše je talasi valovite Drine. A s one strane Drine, nikad lepše i zelenije nego tog leta, činilo mu se, udarila sila i aluždija, da pregazi, otme i satre sve što mu u životu beše drago.

I zaista, hrabrosti mu nije manjkalo. Onomad, u pomamnom jurišu na Kosanin grad, tamo na vrh Cera, sam zarobi celu posadu jednog austrougarskog topa. Carski soldati se dadoše u beg, ali ih jedno njegovo resko: „Stoj ! Ne mrdaj !“ ukopa u mestu. Beše začuđen otkud to da ga razumeju, sve dok jedan od njih ne promuca: „Nemoj, brooto, mi smo naši ...“ Ubrzo saznade da su golobradi momci, njegovi vršnjaci, mobilisani tamo negde u Bosni da služe bečkoga ćesara. I sažali mu se srce ratničko, te ih sprovede u komandu. Malo zatim, Obilićeva medalja za hrabrost zasija mu na grudima. Lično mu je vojvoda Stepa prikopča na šinjel. Srce ovoliko, hoće iz grudi da iskoči. Požele da je soko, da poleti sa vrh Cera i sleti u Tičar-polje da ga vidi đed.

A onda, ratna sreća se okrenu. Počeše ogorčene borbe, ona sila i aluždija se učetvorostruči, Austrijancima se priključiše Švabe, a pomoći niotkuda. Saveznici izdadoše, seme im se iskopalo dabogda. U jednom od brojnih povlačenja i pregrupisavanja, nađe ga sestrino pismo i ubode ga u srce poput tesaka. Jedina beše preživela kaznenu ekspediciju. Tri dana se krila u seniku i gledala šta joj neljudi od čeljadi po avliji čine. Đeda su, veli, vezali za onu staru krušku u dnu bašče, i živome mu kožu drali, a onda rane solili govoreći: „Na, stoko srpska neslana !“ Krv mu jurnu u lice, damari u slepoočnicama zatutnjaše silovito i on gorko zaplaka. Žeđ za osvetom razdirala mu je utrobu, ali čak ni kasnije, kada su mu zarobljenici padali šaka nije imao srca da se iživljava nad vezanim ljudima. „Dajte mu pušku, ili tesak, pa da se poćeramo“ - govorio je ostrašćenima koji su ga nagovarali na zlo onom čuvenom srpskom „ko se ne osveti, taj se ne posveti“.

Potrgane deliće uspomena, pokušavao je da prikupi i dok se gladan i skoro bos, promrzao, probijao kroz bestragije Albanije. Pomisao na slobodu i povratak u rodni kraj davala mu je čudnu snagu da istraje. Ljudi oko njega su jedan za drugim padali, zaspivali u snegu, da se nikad više ne probude. A on je grabio i grabio dalje. Ka spasonosnoj obali velike plave vode, koju su zvali more, a koju on nikako nije mogao da pojmi. Zar ima i veće vode od njegove Drine ?

Iz razmišljanja ga trgnu skoro nestvarna scena – mala čobanska koliba na osamku, izgledala je napušteno. Ni ljudi, ni marve. Na maloj drvenoj polici pored vrata čučala su tri ražana hleba. Glad u njemu probudi zver i on bezglavo jurnu da je, konačno, utoli. Navali na prvi hleb kao vuk, a ostala dva htede da smota u torbak. Arnautski plotun nije čuo. Oseti samo da ga nešto žarnu po leđima, i da mu se nešto toplo i masno i lepljivo sliva niz prsa.

„ ... i ne dozvoli da ti guzica glavu uzme ...“ – kao tupi odjek dopre mu do svesti završetak đedove rečenice, tren pre nego što mu oči zauvek zgasnuše.

Naredba sa latentno-piromanskim tendencijama.

Ovu recenicu su nam iznova i iznova ponavljali roditelji za vreme naseg skolovanja (osnovna,srednja..pa cak i fax), ocigledno ne uvidjajuci moguce posledice grejanja stolice :

Kuca u plamenu

Skola u plamenu

Fax u plamenu

Materijal sa kojim smo rođeni.

Prepoznat potencijal : kada roditelji, kasnije i mi sami, i škola prepoznaju vrstu potencijala koji nosimo.

Nadograđen potencijal : kada uz učenje ili praksu izvučemo maksimum od materijala/potencijala.

Neprepoznat potencijal : nesrećan ishod.

Autobus je stao na peron. Jebote, pa ja imam sedamsto dinara u džepu?! Ok, dovoljno za dve pljeskavice. Ili ne? Ješću prvo u pekari, pa ću večeras pljeskavicu. Hm, jebem ti sirotinju. Neće ovo više ići ovako. Došao sam na ovo takmičenje da pokažem koliko sam vredan, koliko mogu i znam. Od pete godine me je otac učio da sviram i pevam, neće biti boljih. Možda neko, ali ne i većina. Moraću nekoga da pitam kojim busem da odem do tamo. U onom mrtvom selu nisam imao internet, kako sam mogao da pronađem uopšte raspored autobusa? Ma, veliki je ovo grad. Znaće neko i biće voljan da mi kaže.
Evo ih, velika vrata mog novog života, uveren sam u svoju moć i talenat. Evo i tetkice. Kako je samo oronula ova žena... pogledaj ta leđa i te šake... pomoći ću joj da ponese ove kofe, toliko mogu i imam vremena. Da li je gladna? Sigurno jeste. Jebote, pa naravno da jeste. Treba hraniti decu sa platom jedne spremačice.
-Gospođo, je l' mogu ja da vam ponesem te kofe? Vidim da ste već umorni, a ja imam vremena. Neće takmičenje još početi...
-Sine moj... toliko ličiš na mog sina, a i po godinama ste tu negde, rekla bih... hvala ti. Danas nas je gazda od ranog jutra naterao da sve blista... ne mogu ni ja više, stigle godine, a i bolest ova odmogla. Hvala ti, zlato moje.
-Nema na čemu. Mogu misliti kako vam je...
-Ne možeš, sine moj... od kada mi je muž umro, sve je na mojim leđima...
-Gospođo, je l' mogu da vas pozovem na doručak? Ne volim da doručkujem sam, a i ne znam gde bih mogao... nisam odavde.
-Taman je i meni pauza za pola sata, pa ćemo otići.
Jebote, pa ova žena je i gladna... tako je, čuva pare za svoju decu, pa mučenica i ne jede. Neka, neću pojesti pljeskavicu danas, prolazim sigurno u sledeći krug, pa ću imati hotel i klopu. Sve će se ovo vratiti. Znam!

Danas sam poznat. Jebote, pre samo dve godine sam došao u ovaj isti grad onim bednim autobusom, sa sedamsto dinara. He, sedamsto dinara? Čoveče, pa toliko sad plaćam pljuge. Odakle li samo nađoh sedamsto dinara? Pa, da. Mutava Marija mi dala, to joj je bila dnevnica u onom kafiću. Kako li sam se samo mogao zabavljati sa takvim skotom? Nije znala da se ljubi, nije bila ni neka riba... iz siromašne kuće, roditelji joj non-stop bili bolesni, a ja hteo da je oženim... ma, mentol. Nema drugog opravdanja. Elena je deset puta bolja. Zgodna je, ceo grad je želi, a i voli me. Dokazala mi je to kad je išla sa mnom na gostovanje u Cirihu. Čak je prihvatila i moj prsten... a i platio sam ga dobro, kako da ne prihvati... hehehehe, što ispada da je sponzoruša... e, baš sam seljak. Ona je moja, to je ljubav. Naravno da je ljubav, bilmezu. Ne Marija. Ona je bila sa mnom samo zato što ni ja ni ona nismo imali para.
'Ajd kad sam već ovde, da svratim do gazde... onaj jebeni ugovor da potpišem... dosadi mi čovek više... jebote, vidi ova vrata. Vrata mog novog života. Parkiraću se ispred njih. Jebote, sad je moj auto najvredniji na parkingu. Ha, a došao sam sa sedamsto dinara...
-Sine, nisam te videla toliko dugo. Kako si mi? Hoćemo opet na doručak? Sin mi je diplomirao, sad ja tebe častim...
-Ženo, da li si ti normalna? Pipaš me mokrim gumenim rukavicama po Pradinoj jakni... da prodaš tog sina sa sve diplomom ne možeš je platiti... i baš si sad našla da čistiš... zato nam i jeste ovako...
-Gde je nestao onaj dečko od pre dve godine?
-Taj dečko je postao čovek, nije više ono glupo dete. Jeste, ja sam čovek, u punom sjaju svoje ličnosti.

Ono što nastaje u autobusu na ekskurzijama osnovnih škola kad vozač napravi neku glupost. Naglo zakoči, rokne preko neke rupe, brzo uleti u krivinu. Uglavnom sve što može biti opasno, ali u tom periodu jedva čekamo da se dogodi nešto od toga.