Čovek, kako to gordo zvuči

Čovek. Biće sa hiljadu vrlina i mnogo više mana. Najinteligentije biće na planeti. Stvoreno za stvaranje, razmišljanje, kreaciju. Sposobno za uništavanje, ubijanje... Čovek. Naizgled, jedna prosta reč sa milion osobina.

Život je isuviše kratak da bi mi sve izučili, kreirali, napravili... Nikada nećemo uspeti proputovati sve gradove, pročitati sve knjige, pogledati sve filmove. Sve je to jedna velika misterija, ali čovek je sam po sebi veća misterija od drugih. Čak i za sebe samog.
Kažu da je detinjstvo najbitnije u životu. U njemu se formira ličnost čoveka, navike, sposobnosti, način obraćanja prema ostalim ljudima. Ali te karakteristike su za razliku od drugih živih bića, kod čoveka sklone promenama. Prijatelj bi vam često zabio nož u leđa, prodao za 200g mesa, dok će vam neprijatelj nekada pružiti ruku. Baš ona osoba u koju niste imali poverenja.
Mi, prosti ljudi, gotovo uvek reagujemo, u svakoj situaciji, bila ona opasna ili ne, onako kako nama odgovara. JA SAM NA PRVOM MESTU! Najbitniji su moji interesi. Bez obzira na to kakve ću posledice naneti drugima. Nije bitno hoću li nekog povrediti, izvređati ili ugroziti. BITAN JE SAMO MOJ CILJ!
Nama su duhovne vrednosti gotovo nebitne. Bitna su samo materijalna dobra. Bitno je sebe uzvisiti na viši nivo u društvu. Pretvarati se da jesi ono što zapravo nisi. Pred drugima jedna, zlatna strana medalje. Pred ogledalom druga, otrcana strana. Pravi čovek se retko kad vidi, ili pak, su retki oni koji žele da ga vide.

Čovek, kako to gordo zvuči! Ili, ipak ne?

Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola".