Parkovi su videli vise iskrenih poljubaca nego bilo koji kafic.
Bolnica je cula vise iskrenih molitvi nego bilo koja crkva.
Aerodrom je video vise iskrenih suza nego bilo ko.
Ulica nas je naucila vise nego bilo koja skola.

Što će reći: "družili smo se, zezali se, niko se nije usvinjio od alkohola, vrištali smo od smeha, grickali nešto super, gledali sjajan film i na kraju u 05:00h kupili sladoled i seli kraj Dunava, bilo nam je divno!".

Ali...nismo izašli. Zašto?

Opis ekstremno zabačenog mesta u Srbiji. Škola u tom mestu još nije zamenila sliku iznad table, na kojoj i dalje ponosno na kant stoji drug Tito, ne sluteći da su ga u ostalim delovima zemlje zamenili razne Tesle, Pupini, Sv.Save... Dosta zabačenija i zaostalija vukojebina od one u kojoj su marke još u opticaju.

Stari, skoro izumrli izraz, sinonim za „naročito“. Ali dok „naročito“ nosi farmerke i polo majcu, dotle „osobito“ nosi polucilindar, bele rukavice i leptir mašnu. Nekoć, kada bi rekli „osobito“, uštedeli biste sebi nekoliko rečenica prideva i poređenja. Jednostavno kažete „osobito mi je drago“ i sve ste rekli. Moćna, šmekerska fraza iz Bečke škole. Danas, zbog arhaičnog prizvuka, ta moć je još veća.

osnovna škola..niži razredi..podrazumevalo se! da kada učitelj uđe u učionicu...mi đaci..nakon što ustanemo i pozdravimo ga...vraćamo se, svak svojoj klupi i stavljamo ruke iza leđa

poruka: na vreme naučiti da si niko i ništa..da se ne pitaš ni za šta i da ako bi slučajno pokušao da deluješ u nekom smeru...nećeš moći..jer su ti "ruke vezane"

Ortak koji uvek uči, nema vremena, ide na svirke jedino za Novu godinu, ima najviše 3 drugara, sa kojima se viđa jednom godišnje, za rođendan. Uvek uči i nema vremena za pivo, jebao je jednom, a nikako da završi fax jer je njegova škola nešto najteže na svetu, nešto zbog čega će i posle faxa ceo život raditi i učiti.

Bože mili čuda velikoga,
što čine deca visokih škola,
Jal' se puno uči, jal polaže,
jal se na budžet to prebacuje,
jal' diže prosek za stipendije,
nit se puno uči, nit polaže,
nit se na budžet to prebacuje,
nit diže prosek za stipendije,
već na klupi piju pivo, bleje!

Ustajem i predajem rad.
- Evo profesorka, ne kapiram ja ovu temu.
- Ali probaj bar...
- Ma jebe mi se.

Pošto iskusni pornićar često deli kompjuter sa bratom/sestrom (u težim slučajevima kevom/ćaletom), osim poznatog recepta za sakrivanje pornjave D:/Skola/Razno/Projekti/Novo/Januar/Novi projekat/New folder/New folder/New folder/Rnicipo, padom cena fleševa, pojavio se novi izum u pornićarskom undergroundu - porno fleš.

Porno fleš se koristi isključivo za edukativne sadržaje, ne pozajmljuje se drugarima, ne vadi se iz džepa pred drugima, za javnost takoreći ni ne postoji.

Letnji raspust? Leto? Raspust? Pa sad ću da ti se najebem majke ko nikad do sad matori.

Familiju ti jebem u pičku, ti si našao da mi sereš nešto o letnjem raspustu jebem te usta. Svake jebene godine isto, otkad sam mogao da držim turpiju i čekić u rukama nalazio si raznorazne razloge da ne idem nigde sa društvom mamu ti jebem pod izgovorom da to tako treba i kako su moji drugari glupi a ja jedini pametan što sa 13 godina znam sve stručne i nestručne nazive za sav alat koji mi je ikad pao šaka.

Srao si kako nemamo para i da je lokalni bazen luksuz. Tek sad posle svih ovih godina mogu da te napušim kurčeganje i da ti kažem da si srao ko grlica. Jebem ja mater i tebi i čika Žiretu što ste svakog leta tukli po litar rakije i pola gajbe piva svaki jebeni dan pička vam materina a kad sam hteo da kupim jedan jebeni sladoled dobijao sam umesto istog šljagu zavrat i motorcangle u ruke dok ste se obojica smejali ko kurve.
Kažeš imo sam drugare, imo sam kurac glogov. Dok su oni gledali ko ima manji telefon i ko će da zavati bolju ribu iz akvarijuma koji je baš tih godina pucao ja sam morao napamet da znam kojim elektrodama se vari gus, a kojim elektrodama aluminijum. Mogao sam da napravim jebenog ajronmena i da ti nabijem mitraljez u dupe povlačeći oroz sa osmehom, jebo te ključ 13 i paljena žica da te jebala.
Jedva sam čekao da se završi leto pa da ponovo krenem u školu da počnem da se družim sa mojim vršnjacima kolko si mi jebo majku u pičku raznim plemenitim gasovima u radionici i da buku struga i brusilice zamenim tišinom a žuljeve na rukama saniram grafitnom olovkom pišući kako mi je bilo na raspustu i svaki put dobio dvojku jer su mislili da ih jebem kad pročitaju šta sam napisao.

I posle svih ovih godina još jednom ću te pitati: Gde je moj jebeni letnji raspust i moje detinjstvo?

Pizda ti materina, da ti pizda materina.

Johan Bauman, novopečeni poručnik u tenkovskoj diviziji XXVI korpusa nemačke XVI armije, stajao je na prostoru izmedju dva rova i zadovoljno žmirkao u Sunce kasnog januara. Jučerašnja ofanziva donela je značajan napredak u strateškom smislu i nije mogao a da se ne podiči činjenicom da je baš njegova jedinica dala možda i najveći doprinos u tome. "Ko zna..." - pomislio je - "Možda će uskoro i sve biti gotovo pa će me poslati kući...". Da, kući. Tamo gde su Fani i beba čijem rodjenju nije prisustvovao. Već je unapred bio smislio šta će im obema reći kada ih bude video. Nasmejao se na to. Glupo bi bilo naglasiti koliko su mu nedostajale. Nije bio tužan zbog toga, nosio se gordo sa takvim mislima. On još jednom pogleda u zubato Sunce na Istoku, osmehnu se i pade mrtav u debeli snežni pokrivač ispod svojih nogu...

----

Jurij Kozlov, major VIII specijalne jedinice XV korpusa ruske III armije, puzao je kroz ruševine bivše izvidjačke komande i s vremena na vreme blago otresao sneg sa okovratnika svoje uniforme. Juče je na tom mestu stajala dugačka šestospratnica sa ogromnim lučnim ulazom, ali posle ofanzive nemačkog Vermahta od nje je ostao samo jedan deo tog luka i slovo "J" na njemu. "Proklete švabe..." - promrljao je za sebe i nastavio dalje da puže. U sledećem trenutku već se nalazio iza prirodnog zaklona od nekadašnjih spoljnih zidova i pred njegovim očima se pružala velika bela čistina. U daljini se, i to skoro sasvim neprimetno, micala jedna sićušna tačka i nije mogao a da se ne osmehne na to. Nije znao zašto, samo je to učinio. Već odavno nije mario za ovakve autonomne poteze svog tela - navikao se, valjda. Navikao se još od onda kada su mu javili da su mu žena i sin poginuli u nemačkom bombardovanju Odese. "Rat je to. Svi su nekoga izgubili..." govorio je sebi a i drugima. On se još jednom tupo osmehnu na tu misao, proveri kroz nišan i povuče oroz...

Po zavrsetku Drugog svetskog rata, na nasim prostorima zavladao je komunizam. Svi su bili drugovi i drugarice, pa je sa "drug" bio oslovljavan pripadnik zajednice.

Petooktobarska revolucija za posledicu nema nista novo napravljeno ili izgradjeno, vec su se samo menjali nazivi (od skola, ulica, pa nadalje). Tako se izgubio i drug i na scenu je dosao gospodin.

Sada je doslo vreme gospodina drugova.

... uzmite i terajte se svi u pizdu lepu materinu!!!- orilo se u zgradi.

Krajni stadijum iznemoglosti i istrošenosti čoveka. Bića, koje je sačinjeno od ugljenika, vode, kalcijuma, gvožđa a od njega ostane samo, duša, peto agregatno stanje. Jedino za ovaj vid materije ne postoji formula u molekulskom obliku.

Današnji način života i svakodnevnica doprinose da se naše telo sve brže i brže raspada. Stres je odličan katalizator.

Čika Tadija je bio jako dobar i pošten čovek. Živeo je na trećem spratu u jednosobnom stanu sa ženom Milunkom, sinovima Darkom i Markom i ćerkom Svetlanom. Familija za ne poželeti. Jedino on što je bio dika i ponos porodice. Ovi ostali nisu bili ni za kurac.
On je jadnik po osam sati radio težak posao u fabrici da bi priuštio porodici sve što žele a posle posla je redovno išao u baštu da bi ishranio stoku od žene i dece. Taj nikad nije odbijao poziv za red. Ne, c. Samo da zaradi koji dinar.

Žena? Pff... šta je njoj para davao za dijete mogao je sebi da kupi garažu za auto. Kad joj je na lep način rekao da samo treba da probuši kašiku i da će smršati, ova debela krava je zinat njemu nabavila personalnog trenera i počela da jede onaj skuplji musli.
Sinovi kao u svakoj gde ih je dvojica, jedan mora da bude gori. Marko je bio dobar student na menadžmentu ali je studirao u Beogradu. Daj za knjige, daj za skripte, lenjire, olovke, menzu, dom, džeparac samo za osnovne potrebe... i to košta. Al, nije mu bilo žao kad mali puca sve desetke.
Darko je bio budaletina svoje vrste. Završio tamo neku srednju, zahvaljujući ocu. Privatni časovi, popravni ispit, razredni ispit, i tu je trebalo malo podmazati. Tu je krenulo već i srce da mu slabi od nervnih slomova koje je doživljavao kad mu pozvoni telefon u jutarnjim časovima. Razredna, milicija, mafija, tetkica Rafida i ostali.

Svetlana mu je nož zabila u leđa kad je pobegla u 15 godina od kuće za Ramuša ciganina. Inače, menađera firme ''Kablovi - Jagodina''. Kiselina ga je već polako izjedala.

Više čika Tadija nije bio taj čovek koga znam. Ne. Znao je nekad da se iskrade od kuće i cele noći samo da šeta. I na poslu bi bio ćutljiv. Kafane je počeo da izbegava. Kasnije su se već pojavljivali i tikovi. Na spomen herbafasta, kirkoline čaja, kolokvijuma, poker aparata, baj pas je pretio da eksplodira.

Iliti, umreti pre smrti.
Prvo koža nestaje od dranja, mišići koji su teglili atrofiraju, krv se sisa polako na slamku a džigerica i ostale iznutrice se natenane jedu. I od čoveka ostanu samo koske, koje će kasnije da smažu crvi i bube.

Ali je zato duša na slobodi...

... BAM! - odzvanjalo je u hodniku.

Doba kada svi studenti koji su sposobni da koriste ruke kreću da kucaju statuse po fejsbuku, tviteru i ostalim soc sajtovima, isključivo radi pokazivanja kako:

a)Je njihov život užasan, kako ta škola nije normalna i sl. (najčešći oblik)
b)Su oni u stvari šmekeri/cice koji su izgleda rođeni pametni ali ih obrazovanje uništilo
c)Toliko plene svojom inteligencijom, kao da su ispali Tesli iz kurca

Ovakav primerak se moze naci u svakoj osnovnoj (Ucitelj/ica),srednjoj,visoj,fakultetu,akademiji,univerzitetu...Oni su zamisljeni,misticni,uglavnom imaju po neki tik sa glavom,rukama,ocima...Dolaze na posao u najcudnijim kreacijama.Poznati su po mnogobrojnim ekscentricnim,ponekad uvredljivim ispadima ali to nikad niko od kolega nije pomenuo ili cak prijavio iako cela skola bruji o tome.Oni su deo kulturne bastine i bice u prosveti zauvek!

Naziv za "Coca Colu" koji koriste naseljenici ultra-seoskih opština, naselja, zabiti i nedođija. To često izađe na vidjelo kada krenu u srednju školu, kada moraju da ostave svoje selo i da se zapute u grad da se školuju, jer u njihovom selu ima samo osnovna skola.
Mentalne, govorne i druge razlike izađu na vidjelo već prvog dana srednje škole, pogotovo prilikom velikog odmora i odlaska u kuhinju.

Nakon što sam pročitao sedamnaest delova grofa od Monte Krista i trinaest Harija jebenog Potera shvatio sam da je trideseti avgust i da sam se pokenjao sebi se u stau. Ode mast u propast, štono vele stari. Morao sam da preduzmem drastične mere.

Bilo je sparno, govnjivo popodne u provinciji. Tmurni ljudi, u poluverima, napolju ubi ždraka, vrane pozijale, oni u poluverima, venčanim sakoima, crne čarape peti dan a balega isparava sa grudi. Zdravo, hvala, prijatno, doviđenja, ceo dan slušao sam zujanje tih radilica, ljudi uhvaćenih u kolotečinu svakodnevnice, žigosanih robova navike. Onda je prekipelo, žuč mi se okrenuo i po podu sam ispeglirao sedmo valjevsko. Gungula. Mnoštvo krpa, džogera i radnica, mnoštvo osmeha, lažnih, bezdušnih i svi oni u toj gunguli mogli su siti da mi se poizdodiruju presnog kurca. Bio sam pijan. Morao sam da preduzmem nešto. Prvo pijanstvo u životu nije smelo da se završi sa flekom piva i ćevapa na podu kladionice. Sećam se kroz maglu, iako se sve odigralo neposredno pred pisanje ovog sastava, ubacio sam dve šake pune samopouzdanja u džepove i isteturao se napolje. Plan je stvoren.

Šomi, koji je krenuo za mnom, je bio dete, ništa drugačije od mene, osim što verovatno nije bio štreber kao ja. Bio je normalan, nije slušao metal, nije čitao dve knjige za sedmicu, nije pipnuo Radine sise i nije sanjao Ničea kako visi obešen na tavanu, svako veče. Ali je imao kintu, nenormalnu kintu, kao da mu ćale bere pare umesto malina. Nikada se nisam razumeo u novac, razumeo sam Hesea i Roterdamskog ali u novac - nikada. Stigao me je i rekao nešto neodređeno tipa:
- Ponekad, mi stvarno ideš na kurac. - bio je moj najbolji prijatelj. Utešio sam ga.
- Jedi govna!
Nastavili smo zajedno da se krećemo prašnjavom, smrdljivom ulicom dok nismo stigli u drugu kladionicu. Ova nije bila kao druge. Nije bilo, espresa, hajnekena, ceđenog grejpa i viskasa sa prosušenom papajom ali je imala dušu. Znala je da voli. Novac. Sećam se, jednom prilikom je buraz došao kući i matori i on su se pofajtali nešto, tipa on je izgubio neki ćaletov novac, kockajući se, meni relativan pojam, isto kao da pričamo o bifurkaciji. Rekao mu je:
- Evo ti crevo! Napolju se operi! Smrdiš na duvan i Mišu Ciganina!
Shvatio sam da je zajebao stvar i kockanje mi je postalo mrsko, toliko mrsko da sam rekao da nikada u svom životu neću to da radim. I nisam, sve do početka priče...

Bilo je sunčno letnje popodne, posle dužeg vremena sam došao u varoš. Ostalo je još par dana do početka školske godine i na očev nagovor otišao sam na sok sa drugarima. Oni su svi propušili za raspust, svi su imali puna usta hvale na račun devojčica, lagali su svaku reč, a ja sam im zavideo. Ne zbog toga šta su oni hipotetički radili preko raspusta, jer nisu, znam, znam sve te devojke, i sve lažu, jer su lažovi, nego zbog otvorenog pristupa ka mogućnosti da izgube ili osvoje novac. Na kocki. Gledali su nekakve trke kerova, navodno sve je to repriza neke trke koja se dogodila ko zna kada, i oni su znali ko će da pobedi, kao. Međutim, znali ili ne znali, svaku trku su dobijali, svaki po nekih petsto-šesto dinara i okretali piće. Jednom sam pio, ali realno čaša vina koju sam popio ono veče kada je Rada dolazila nije relevantan pojam za ovo što se odigravalo. Pio sam pivo, valjevsko, i bilo je grozno, kiselo i gorko, i što sam više pio sve oko mene je bivalo kiselo i gorko i grozno. U jednom trenutku sam pročitao da sadrži 5,2% optimizma, iz čega sam zaključio da se u jednoj flaši nalazi tačno 0,4974 litara pesimizma i da sam nakon 3,4818 litara istog osetio kako me pesimizam preseca. Savija drob oko prstiju i stegnutom pesnicom vuče da ih isčupa iz utrobe, tada je zelenkasta žučna kesa pukla i pesimizam se prolio po plavom tepihu.

Šomi i ja. Maloletnici u kockarnici, crnoj, zabregloj i memljivoj. Šomi, pun para. Ja, sa pesimizmom u lavoru, stotinama metara dalje. Dobitna kombinacija. Dva crno! Pakleni točak sreće, rulet, bunar želja. Dva crno! Sve se dešavalo kao u transu, ja sam ulago više novca nego što mogu da pojmim a kuća je davala više nego što može da isplati. I tako u krug, ringišpil je dobio neku sasvim drugu konotaciju. Vrteo sam se sa borojevima, računao naredni dobitni, sve je bilo tako predvidiljivo, obrnuta igra staklenih perli, potpuna kontrola svega osim sebe samog. Trans iz koga me je Šomi trgao sa jednim glasnim:
- Isključi!

Debela, sisata radnica, sa masnim flekama šaka po dupetu, izbrojala nam je dvadest i pet hiljada razloga za nezaboravni raspust. Uz opsaku:
- Početnička sreća deco! Nemoj da se navučete...

Da se navučem? Ma važi!

Raspust se završio pre osam dana. Ili osam godina? Kako sam ga proveo?
Navukao sam se.
Dobar dan. Moje ime je Dejan i ja sam kockar.

Što je iskompleksiranih, to je na ovom Filozofskom, te svi nešto znaju, pišu, jebu oca svog. Al brajko moj, mnogo se ljudi komercijalizovali, ponižavaju druge, kao da za knjigu treba neka škola. Ako hoćeš o ljubavi, piši iz srca, ljudi će to prepoznati, ako hoćeš da ostaviš utisak, a ti se poigraj. I velika mudrost, što više zakukuljiš i zamumuljiš, više će te ceniti.

Komad papira koji se može naći u širokom krugu bilo koje prosvetne ustanove, na svakom drvetu i banderi. Oglašivač trazi isključivo jednu/dve učenice/studentkinje/raspuštenice kojima bi nesebično dozvolio da vreme potrebno da se završi škola/fakultet ili nađe muž provedu baš u njegovom stanu, uz najpovoljniju cenu.
Ako ste mužjak, šipak! Uostalom, ko se još loži da gleda muško kako se presvlači ili tušira...

Džoker u toku školovanja, iliti caka koja se koristila zarad izbjegavnja blama pred razredom zbog nepoznavanja elementarnih stvari i sigurnih napada od strane roditelja zbog još jednog neprijavljenog keca kad se vrate sa informacija. Sledeći čas se po nepisanom pravilu izbjeva uz pozivanje na falsifikovano opravdanje urologa privatnika. S obzirom na to da je i život u jednu ruku škola, ova fraza dobija na značaju u mnogim sferama ovog života.