Jedna od podlijih krađa koje se jednostavno ne rade, neki kodeks mora da postoji. Ustvari jebo kodeks ovo se stalno radi i ovo je u suštini sveta uzidano. Na žalost ova boljka napada često i u raznim oblicima a neretko se neguje još od detinjstva. Ima ko radi i crnči a ima i ko se na kraju pojavi pametan i pokupi kajmak i zasluge. Uvek se pojavi neki goran bregović što njuška okolo i krade gde može i preuzima zasluge. Ja, mada smatram da definicijama treba davati jednu objektivnu distancu, ja se ipak još sećam svih mojih asistencija za golove i ne bole mene sad te preuzete zasluge, mada jebaću ti Đole jednom sve po spisku, nego me boli što ljudi ne vole lepotu dodavanja, što ih zanima samo da šušne mrežica i da se praćakne šaranče u mreži, a ne vide predzadnji potez najlepši, jer nema lepšeg nego navući na sebe dva soma pa samo šišnuti loptu slobodnome igraču koji odradi najlakši deo posla ali preuzme zasluge i upiše poene jer vole završnicu dobru svi.
Ustvari ne, vide ljudi i ta dodavanja, vide, al znaš kad vide, kad si ti dodavao meni a ja zabio veličanstven gol u padu i oborio gol na terenčetu, izvalio iz zemlje, prejebo celu igru a svi su tapšali i vikali bravo Đole: uh kako ga je lepo našo svaka čas za asistenciju ovo posle je bilo lako, šta lako, pa nećemo tako svete jebem ti mater.
Kasnije sam u svoj dnevnik zapisao ove divne stihove koji su obeležili moje detinjstvo:
17. 7. 2002
Hranio sam te loptama, pisao ti sastave a čak te nisam ni jebo Đole,
ni sestru nisi imao govno jedno gotovansko a ni mamu lepu.S poštovanjem, Rui Košta.
