Šta drugo pomisliti, kada pokušavate da se objasnite sa nekim ko je bangav u mozak? Ne, zaista - kako neko može biti toliko tup, da vas i pored tročasovnog objašnjavanja, pojašnjavanja i nekoliko grafikona gleda pogubljenim, telećim pogledom? Čini vam se da gleda kroz vas, kroz zid iza, negde daleko, daleko, daleko, na drugi kraj sveta.
OK, neki ljudi pate od problema poznatog kao kratko paljenje i to je razumljivo - nisu nam svima frekfencije iste, kao ni radni taktovi. To i nije toliko strašno, jer će jedna takva persona u nekom trenutku svoju glavu opičiti svojom šakom i to će biti znak da je skontala. Hrčak iz naslova će se češkati neko vreme, promeniće položaj, gledati situaciju iz drugog ugla, nastaviti da češka bradicu ili mošnice i da gleda, gleda, gleda čitavu večnost. I ništa neće skontati. Previše je to promenljivih činjenica, previše nepoznatih, previše podataka. Previše je to komplikacija. Previše se to kosi sa njegovim prostim sagledavanjem i poimanjem realnosti.
Jedan točak je takvom hrčku potreban. Samo jedan, da ga besomučno vrti, bez potrebe da se zapita: "Čemu sve to?" Ali, kada mu ponudite drugi paket usluga, kada mu objasnite zašto je korisno imati otvoren veći broj opcija, zašto su četiri točkića bolja od jednog, on će samo gledati u vas belo. Obrađivaće on te podatke, to je sigurno i to u stilu Homera Simpsona. I samo će se okrenuti i vratiti se da vrti taj jedan točkić.
