Dođe tako vreme kad čovek kaže sve što ima. Nekada oštar, nepretenciozan al ambiociozan, siguran i odmeren sada u senci nekadašnjeg sjaja. Umesto da se povuče, ustupi mesto mlađima i sačeka da stari žar ponekad udahne svež vazduh, on uporno šmirglom glanca stare stvari. A antikvitet je vredan upravo zbog neumornog vremena. Sili život. Može ponosno da stane ispred svih i kaže: "Da. To sam ja bio.", ali on panično grebe po prošlosti, po tim delima koja su sama od sebe navirala a koja sad ni silom neće da provire. Bije bitku nepotrebnu, unapred izgubljenu kvareći staru slavu.
-Video sam je danas. I dalje je prelepa ali... previše se trudi. Nekad nisu morale ni njene oči se nasmeše a svima se vilica vukla po podu. Bila je onaj tip devojke kojima samo u oči gledaš. Sada... opet je lepša od svih prijateljica. Ni godine iza nje je nisu sustigle ali umesto da ih prihvati sa onim njenim... njenim osmehom... ona hoće da bude onakva kakva je nekada bila...
-Gasi to molim te! Nekad je lik izlazio na binu u istom odelu u kom je u prodavnicu išao a vidi sad! Nabildovan i nalickan! I svirali su jebački, puni bunta, a sad samo tri akorda vrte. Ljubav, cure, ljubav, cure. Sramota je šta su postali...
-Oni je svoje otpevali i odsvirali. Sada se samo previše trude.
