Prijatelj

'Еј, пријатељу, здраво? Што ме гледаш? Никад ниси видео овако нешто? Шта ћеш, таква је судбина. Нисам ја хтео да овако прођем у животу. Да л' је судбина, да л' је то Божја воља, ал' тако је, како је. Ето, сваки дан сам испред овог супермаркета, чекам да ми неко нешто удели. Ал' слабо. Сви у некој журби, неко ме погледа са презиром и гађењем, неко и сажаљиво, само пројури поред мене и побегне. Кад излазе из маркета, склањајући поглед људи журе да побегну од мене. Можда је некима и непријатно да ме гледају док носе пуне кесе, а не дају ми ништа. Или неће. И ови из маркета ми слабо дају. Шта ћеш, криза, људи пазе на сваки динар, пазе на сваки комад хлеба. Разумем их ја, пријатељу. Ко се једном навикне на лоше, брине само да ме не буде још горе.

Склањам се од свих, да не сметам. Склоним се иза контејнера, одгегам некако, има ту картона да се покријем, мада тешко је да их задржиш кад дува ова кошава, брзо одлете... Некад се ушуњам у овај маркет, ту на улазу, да се мало угрејем, али брзо изађем. Боље да ја сам одем него да ме терају. Једва успевам да побегнем да ме не згази неки ауто на паркингу. Један ме је ударио, једва сам претеко. Били неки људи у белим мантилима, превили ме, изболи ме неким иглама, дали ми неке бомбоне и опет оставили овде. Нема нико да брине о мени. Мајке се не сећам, био сам мали кад ме је напустила, отац и не знам к'о ми је. Брата близанца ми прегазио камион кад смо били мали, а две сестре не знам ни да л' су живе. И њих одвели неки људи кад су биле мале...

Ех, и ја се распричао, мора да те задржавам. Па зар не разумеш шта причам? Нема везе, навикао сам ја да ме људи не разумеју. Ово је вучје време. Људи су постали праве звери, више реже једни на друге него што причају, зато се и све мање разумеју. Погледај се! Већи си од мене, можеш једном руком да ме задавиш. Мањи од тебе су ме ударали, шутирали, газили, нисам могао да се одбраним. А и како бих се бранио кад ми је од глади душа у носу. Ма немој ништа да ми причаш, не разумем ни ја тебе ништа. Различити смо ми светови, тешко ћеш наћи неког ко познаје истовремено тај твој и овај мој начин живота.

Шта си се сморио? Зар ћеш још да се расплачеш к'о нека жена? Продужи даље, не треба мени сажаљење, тога ми је преко главе. Лакше подносим презир, батине и гађење него сажаљење... Ех, оде... Отерах човека. Е, будало једна...
...

Опет ти, пријатељу? Извини за малопре, нисам навикао да ме било ко гледа као нормално биће. Шта је то? Салама? За мене? Па није требало, хвала ти до неба, пријатељу мој. Ух, што сам гладан! Не, не мораш да ме грлиш. Па зар ти није грозно да ме дираш оваквог, да ме тапшеш по леђима као да се знамо сто година? Требало би ја тебе да изгрлим. Џабе мени причаш, ништа ја тебе не разумем, ... Ух, како је укусно... (МЉАЦ!)... Данима нисам јео... (МЉАЦ!)... Гладан сам к'о вук... (МЉАЦ!)
...

Још си ту? Е, мој пријатељу, коначно и ја доживех да ми неко приђе к'о човеку. Више ми не смета ни овај ветар, ни ова хладноћа. Није ми више ни толико хладно. Овај загрљај и тапшање по леђима ми више значи од ове саламе коју си ми дао тако ми ове моје преостале три шапе. Идеш? Ај, уздравље, пријатељу!