Prijatelj

'Ej, prijatelju, zdravo? Što me gledaš? Nikad nisi video ovako nešto? Šta ćeš, takva je sudbina. Nisam ja hteo da ovako prođem u životu. Da l' je sudbina, da l' je to Božja volja, al' tako je, kako je. Eto, svaki dan sam ispred ovog supermarketa, čekam da mi neko nešto udeli. Al' slabo. Svi u nekoj žurbi, neko me pogleda sa prezirom i gađenjem, neko i sažaljivo, samo projuri pored mene i pobegne. Kad izlaze iz marketa, sklanjajući pogled ljudi žure da pobegnu od mene. Možda je nekima i neprijatno da me gledaju dok nose pune kese, a ne daju mi ništa. Ili neće. I ovi iz marketa mi slabo daju. Šta ćeš, kriza, ljudi paze na svaki dinar, paze na svaki komad hleba. Razumem ih ja, prijatelju. Ko se jednom navikne na loše, brine samo da me ne bude još gore.

Sklanjam se od svih, da ne smetam. Sklonim se iza kontejnera, odgegam nekako, ima tu kartona da se pokrijem, mada teško je da ih zadržiš kad duva ova košava, brzo odlete... Nekad se ušunjam u ovaj market, tu na ulazu, da se malo ugrejem, ali brzo izađem. Bolje da ja sam odem nego da me teraju. Jedva uspevam da pobegnem da me ne zgazi neki auto na parkingu. Jedan me je udario, jedva sam preteko. Bili neki ljudi u belim mantilima, previli me, izboli me nekim iglama, dali mi neke bombone i opet ostavili ovde. Nema niko da brine o meni. Majke se ne sećam, bio sam mali kad me je napustila, otac i ne znam k'o mi je. Brata blizanca mi pregazio kamion kad smo bili mali, a dve sestre ne znam ni da l' su žive. I njih odveli neki ljudi kad su bile male...

Eh, i ja se raspričao, mora da te zadržavam. Pa zar ne razumeš šta pričam? Nema veze, navikao sam ja da me ljudi ne razumeju. Ovo je vučje vreme. Ljudi su postali prave zveri, više reže jedni na druge nego što pričaju, zato se i sve manje razumeju. Pogledaj se! Veći si od mene, možeš jednom rukom da me zadaviš. Manji od tebe su me udarali, šutirali, gazili, nisam mogao da se odbranim. A i kako bih se branio kad mi je od gladi duša u nosu. Ma nemoj ništa da mi pričaš, ne razumem ni ja tebe ništa. Različiti smo mi svetovi, teško ćeš naći nekog ko poznaje istovremeno taj tvoj i ovaj moj način života.

Šta si se smorio? Zar ćeš još da se rasplačeš k'o neka žena? Produži dalje, ne treba meni sažaljenje, toga mi je preko glave. Lakše podnosim prezir, batine i gađenje nego sažaljenje... Eh, ode... Oterah čoveka. E, budalo jedna...
...

Opet ti, prijatelju? Izvini za malopre, nisam navikao da me bilo ko gleda kao normalno biće. Šta je to? Salama? Za mene? Pa nije trebalo, hvala ti do neba, prijatelju moj. Uh, što sam gladan! Ne, ne moraš da me grliš. Pa zar ti nije grozno da me diraš ovakvog, da me tapšeš po leđima kao da se znamo sto godina? Trebalo bi ja tebe da izgrlim. Džabe meni pričaš, ništa ja tebe ne razumem, ... Uh, kako je ukusno... (MLJAC!)... Danima nisam jeo... (MLJAC!)... Gladan sam k'o vuk... (MLJAC!)
...

Još si tu? E, moj prijatelju, konačno i ja doživeh da mi neko priđe k'o čoveku. Više mi ne smeta ni ovaj vetar, ni ova hladnoća. Nije mi više ni toliko hladno. Ovaj zagrljaj i tapšanje po leđima mi više znači od ove salame koju si mi dao tako mi ove moje preostale tri šape. Ideš? Aj, uzdravlje, prijatelju!