Fina stvar koja je, rekli bi neki, lepo funkcionisala u svom sirovom obliku do pre nekih stotinak godina. Ili manje, u zavisnosti od područja drage nam planete.
U izmaglici vremena, kada je našem hrabrom, i mo'š misliti, crnom predaku jedina briga bila bila da lovi, jebe i ne bude ulovljen, bilo je teško preživeti. Većina je umirala. Bilo od izuzetno prijateljski nastrojenih komšijskih mačaka veličine grmečkog bika, ili od malo dlakavijih komšija sa habzburškom vilicom. U tom iskonski divljem okruženju, sitnice su odlučivale. Geni koji bi današnje osobe poput Stiva Irvina terale da skače na raže su brzo eliminisani. Tim putem, ljudi u postajali veštiji i pametniji. U toku divnog i poetičnog procesa čišćenja genetskog bazena ljudske vrste, mnogo ljudi je ginulo. Ali, reći će hladni genetičari, to je bilo u interesu napretka vrste.
I tako, polako, došli smo u područje zabeležene istorije koja je osim blagodeti pisma, kanalizacije i novca donela industrijalizovanu smrt. Sa tim, došli smo do situacije gde nema baš puno izlaza sem da bežiš ili se boriš, i zavisiš od inteligencije guzonje koji vodi vojsku. Uglavnom bi ti, prosečni Homo Sapiens, zatečen u vrtlogu rata, gledao kako da preživiš, sa akutnom kurcoboljom za činjenicu da je nevernička vojska na obalama Svete Zemlje.
Kako su godine prolazile, bilo je više ratova, i ljudi su ginuli i ginuli. U genetskoj čorbi su isplivale mnoge ljudske osobine, poput veoma prisutnog gena r2h5, poznatijeg kao "Jebo rat, odo ja u planine kod babovih", ili manje prisutnog h5n3, iliti "Za kralja i otadžbinu! U boooj!"
Shodno pravilima genetike i prirodne selekcije, gena poput h5n3 je bilo sve manje i manje na tržištu. Neke zemlje su blagoslovene ranom dominacijom tih gena, i žive u neutralnom blagostanju, povremeno dopuštajući da tragovi tih ratobornijih gena isplivaju, uglavnom petkom uveče.
