Prislonica

Моје село (јесте, интерна је, лупај минусе) у коме ме свако јутро у цик зоре буди комшијин ''југо'' коме никако да промени ауспух па тандрче ко шерпице на ауту ''управо венчаних'', а потом милозвучни керећи хор који трчи за аутом који нестаје у облаку прашине од кога кашљем све до доручка. Док идем у продавницу по хлеб сачукују ме љубазне комшије које ми желе добро јутро: ''Је л' оно твоја џукела ноћас онако лајала ко да је ђаволи гоне?''. Пред продавницом стандардна екипа којој још увек није досадила фора ''Еј, мали, окреће ти се точак на бициклу!'' За време доручка гледа се ''Знање на поклон'' стил емисија које води Захарије Трнавчевић (јбг, обезбедили му комплет инфузије у студиjу). Онда се иде на њиву, углавном се вратим и пре него што одем. Продавница још увек ради и радиће док има муштерија. Ту, на клупама испред препричавају се сеоске урбане легенде и испија пивчуга, кад нестане пара иде се код онога ко је задњи пекао ракију (даклем, још увек поседује какве-такве залихе), а неки остају пред продавницом да се чешу о друге. Кад нестане и пива и тема за причу, иде се на починак...неко оде два метра, неко три, зависи од кондиције. Кад се пробудиш ујутру, купиш хлеб и идеш кући.