Moje selo (jeste, interna je, lupaj minuse) u kome me svako jutro u cik zore budi komšijin ''jugo'' kome nikako da promeni auspuh pa tandrče ko šerpice na autu ''upravo venčanih'', a potom milozvučni kereći hor koji trči za autom koji nestaje u oblaku prašine od koga kašljem sve do doručka. Dok idem u prodavnicu po hleb sačukuju me ljubazne komšije koje mi žele dobro jutro: ''Je l' ono tvoja džukela noćas onako lajala ko da je đavoli gone?''. Pred prodavnicom standardna ekipa kojoj još uvek nije dosadila fora ''Ej, mali, okreće ti se točak na biciklu!'' Za vreme doručka gleda se ''Znanje na poklon'' stil emisija koje vodi Zaharije Trnavčević (jbg, obezbedili mu komplet infuzije u studiju). Onda se ide na njivu, uglavnom se vratim i pre nego što odem. Prodavnica još uvek radi i radiće dok ima mušterija. Tu, na klupama ispred prepričavaju se seoske urbane legende i ispija pivčuga, kad nestane para ide se kod onoga ko je zadnji pekao rakiju (daklem, još uvek poseduje kakve-takve zalihe), a neki ostaju pred prodavnicom da se češu o druge. Kad nestane i piva i tema za priču, ide se na počinak...neko ode dva metra, neko tri, zavisi od kondicije. Kad se probudiš ujutru, kupiš hleb i ideš kući.
