Ono što ti gomila ljudi hoće reći iz njihovog života kad ih sretneš ili kad te nazovu bez obzira da li ti hteo to da čuješ ili ne. To su uglavnom stvari koje se drugačije mogu nazvati i verbalnom dijarejom.
A: Znaš onog mog komšiju, onog što ima šepavo kuče. E, pa juče mu je došla cela porodica na okup, tri sestre, dva brata, sin, unučići, ćerka, ma svi. Jao, da si samo video to unuče, kako ima lepe oči, milina. Baš zlatno dete, zna već da čita i piše.
B osoba spušta slušalicu misleći da je razgovor gotov pitajući se koji kurac mu se ovo saopštava uopšte.
A: Ali ni to nije sve....
B (u sebi): A u pizdu materinu, opet počinje
A: Jutros, ja se budim i čujem neke zvukove iz kuhinje, ja brže bolje ustanem kad imam šta da vidim. Zaboravih da zatvorim slavinu i sve se počelo prelivati....
B osoba otkopčava rajsferšlus, isključuje se mislima iz razgovora i beži u društvo Selme Hajek.
