Čovek koji vas svojom pričom može zainteresirati za ono što priča toliko da poželite i sami postati profesor, ili natjerati da sami sebe poželite obesiti kanapom od zavjese. Ali, isto tako svaki profesor opisuje sve historijske događaje (bitke, revolucije, reformacije...), kao da je on bio tamo i kao da je to bilo jučer. Najčešće je to profesor kojeg ćete se najduže sećati i nakon završetka škole.
Eh, da počnemo današnju lekciju deco, Napoleon Bonaparte je krenuo sa svojom vojskom 1812. godine na Moskvu. Vodio je sa sobom vojsku od 500.000 ljudi koje je on sam bodrio i motivirao. Na licim im se ocrtavala sigunost, odlučnost i uverenost da oni mogu savladati veliku Rusiju što nikad nikom nije pošlo za rukom, ni prije ni posle njih. I lepo im je išlo sve dok nije došla poznata ruska zima, u kojoj je francuska vojska bila desetkovana. A, bome, ni Rusi nisu bili naivni, oni su lukavo cijelu Moskovsku riznicu ispraznili i odnijeli sva vrijedna bogatstva u dalja područja i spalili Moskvu koja je takva dočekala Napoleona i njegovu šačicu vojnika koja mu je preostala, a i ona je bila gladna i umorna i ubrzo se njihov broj smanjio na nekih 20.000 vojnika koji su izgledali jadno naspram onih 500.000 koji su prvobitno krenuli sa Napoleonom. Onakvi, poderani, jadni, gladni i nezadovoljni, a da ne kažem da su im falile njihove porodice itd. su se odlučili vratiti nazad, dok s Rusi tamo na svojim imanjima to čitavo vreme uživali u toplini svojih domova i daleko od svog tog ratovanja. Nije Napoleon ni stigao do Pariza, a već je do njega stigla vest da su zbacili sa vlasti njega kao cara i postavili Luja XVIII na čelo Francuske, pravoo da vam kažem, deco, ja sam mislio da će on da se ubije u tim teškim trenutcima, ali nije, ali bilo bi bolje da jest, jer su mu svi dalji podvizi bili jedan veliki neuspeh, sledeći čas ću vam pričati kako je nagrabusio u Vaterlou. Tad su ga protivnici skroz nadjačali i ja sam mislio da će i on poginuti u toj bitci.
