Profi Kolmar skijaši na Kopaoniku

Копаоник је једна од наших највиших и што је значајније, најлепших планина. Шеици, барони, европски грофови и руски конзули се отимају око квадратних метара на овом комаду земље Србије. То само по себи потврђује да је Копаоник ски центар раван Аспену и Гармиш-Партенкирхену. Можда је и бољи јер је наш Коп скупљи, а све што је скупље је аутоматски и боље, наравно.

Кад стигне студени јануар, па до средине априла, на Копаоник се сјати хорде београдских скоројевића илити, како себе воле да називају професионалним смучарима.
А само су позери пуни новца.
Они су богати и може им се. Може им се Колмар јакна какву Динкић носи, од цирка 600 евра; панталоне од горетекса такође Колмар-300 евра; панцерице Нордика - 500 евра; скије Атомик - 920 евра; везови Атомик такође од 500 јевреја. И обавезно наочаре Увекс и кацига које коштају као да су од злата прављене. Све им се то може и то је једини циљ због чега иду на Коп. Да се показују.

Не рачуна се да су били на Копу и све пада у воду ако их неки слепац ( скијаш са просечном опремом како га називају те искомплексиране пизде) не осмотри како у лежаљкама поред стазе, са топлим чајем у рукама, скија пободених у дубоку пртину испред снегом натопљених борова и јела, уживају у благодетима планине на хладном сунчаном преподневу. Ако су звезде са естраде, њихов боравак на планини нема смисла ако их не сними РТС или Пинк за недељну репортажу о овом националном парку и скијашком центру Европе. Народ воли да види шта раде познате главе и како се башкаре у слободно време.

Њихова дневна рутина се састоји у блејању и кулирању поред стазе. Натакаре наочаре и сунчају се ко гуштери. Људи који су први пут на овој планини, помислили би да за ове бумбаре обучене у Колмарово говно, да су професионални скијаши, тек сишли са жичаре да се мало одморе.

Јадни људи, заблуде владају светом. Та скоројевићка гамад цео дан седи и греје дупе на тим лежаљкама, заливајући повремено своја уста, куваним пенушавим вином. Права истина је да они ни не знају да скијају. Не знају ни да ставе скије на панцерице. Не знају ни да се укаче на жицу.
Не знају.
Све што знају је да купе опрему која је превише добра и за Линдзи Вон и упијају сунчеве зраке, док их маса гледа и чуди им се као Српским скијашким маговима. Они не једу цео дан, хране се само погледима других и вечито гладном сујетом.

Копаоник је њима преплављен и њихово присуство је постала уобичајена и нормална ствар. Мука ми је од њих и само да скупим мало више лове, запалио бих одмах у Италију и Аустрију на седам дана правог скијања. А ја, слепац, који још увек иде на Копаоник преко дома ученика ''Машинац'', волим да им се понекад обратим када их спазим како су изнели столице на стазу(како би их сви видели, нормално!) и сметају другима да скијају. Сјурим се с падине и закочим им испред носа, набацајући им сав снег по њиховим јебеним јакнама и љигавим, поносним фацама. Свршио сам на ту рупу од памети.

''Пичка ти материна, балавче један! Како то возиш! Зар не видиш да седим овде? Хоћеш ли да ми упропастиш моје скупе скије'', хистерично се деру и обасипају ме сочно, псовкама.
''Извињавам се, моја господо и даме, нисам хтео. Ја самслепац* и не видим куд возим, жао ми је заиста...