Kopaonik je jedna od naših najviših i što je značajnije, najlepših planina. Šeici, baroni, evropski grofovi i ruski konzuli se otimaju oko kvadratnih metara na ovom komadu zemlje Srbije. To samo po sebi potvrđuje da je Kopaonik ski centar ravan Aspenu i Garmiš-Partenkirhenu. Možda je i bolji jer je naš Kop skuplji, a sve što je skuplje je automatski i bolje, naravno.
Kad stigne studeni januar, pa do sredine aprila, na Kopaonik se sjati horde beogradskih skorojevića iliti, kako sebe vole da nazivaju profesionalnim smučarima.
A samo su pozeri puni novca.
Oni su bogati i može im se. Može im se Kolmar jakna kakvu Dinkić nosi, od cirka 600 evra; pantalone od goreteksa takođe Kolmar-300 evra; pancerice Nordika - 500 evra; skije Atomik - 920 evra; vezovi Atomik takođe od 500 jevreja. I obavezno naočare Uveks i kaciga koje koštaju kao da su od zlata pravljene. Sve im se to može i to je jedini cilj zbog čega idu na Kop. Da se pokazuju.
Ne računa se da su bili na Kopu i sve pada u vodu ako ih neki slepac ( skijaš sa prosečnom opremom kako ga nazivaju te iskompleksirane pizde) ne osmotri kako u ležaljkama pored staze, sa toplim čajem u rukama, skija pobodenih u duboku prtinu ispred snegom natopljenih borova i jela, uživaju u blagodetima planine na hladnom sunčanom prepodnevu. Ako su zvezde sa estrade, njihov boravak na planini nema smisla ako ih ne snimi RTS ili Pink za nedeljnu reportažu o ovom nacionalnom parku i skijaškom centru Evrope. Narod voli da vidi šta rade poznate glave i kako se baškare u slobodno vreme.
Njihova dnevna rutina se sastoji u blejanju i kuliranju pored staze. Natakare naočare i sunčaju se ko gušteri. Ljudi koji su prvi put na ovoj planini, pomislili bi da za ove bumbare obučene u Kolmarovo govno, da su profesionalni skijaši, tek sišli sa žičare da se malo odmore.
Jadni ljudi, zablude vladaju svetom. Ta skorojevićka gamad ceo dan sedi i greje dupe na tim ležaljkama, zalivajući povremeno svoja usta, kuvanim penušavim vinom. Prava istina je da oni ni ne znaju da skijaju. Ne znaju ni da stave skije na pancerice. Ne znaju ni da se ukače na žicu.
Ne znaju.
Sve što znaju je da kupe opremu koja je previše dobra i za Lindzi Von i upijaju sunčeve zrake, dok ih masa gleda i čudi im se kao Srpskim skijaškim magovima. Oni ne jedu ceo dan, hrane se samo pogledima drugih i večito gladnom sujetom.
Kopaonik je njima preplavljen i njihovo prisustvo je postala uobičajena i normalna stvar. Muka mi je od njih i samo da skupim malo više love, zapalio bih odmah u Italiju i Austriju na sedam dana pravog skijanja. A ja, slepac, koji još uvek ide na Kopaonik preko doma učenika ''Mašinac'', volim da im se ponekad obratim kada ih spazim kako su izneli stolice na stazu(kako bi ih svi videli, normalno!) i smetaju drugima da skijaju. Sjurim se s padine i zakočim im ispred nosa, nabacajući im sav sneg po njihovim jebenim jaknama i ljigavim, ponosnim facama. Svršio sam na tu rupu od pameti.
''Pička ti materina, balavče jedan! Kako to voziš! Zar ne vidiš da sedim ovde? Hoćeš li da mi upropastiš moje skupe skije'', histerično se deru i obasipaju me sočno, psovkama.
''Izvinjavam se, moja gospodo i dame, nisam hteo. Ja samslepac* i ne vidim kud vozim, žao mi je zaista...
--defka napisana za Mizan Trophy.
