Mrzim svoj život.
I koji mi je kurac sve ovo trebalo, za šta se ide u školu, da se rmbači kao fizikalac ceo dan? I za šta? Za 3 sata 'slobodnog' vremena dok se ne komiraš u krevetu, ako i stigneš do njega.
Krećem kući kao ciganče, kao prase koje se ceo dan valjalo u blatu. Jebeš ga. Uf, eno bare dumočim noge i sperem suvišno blato. Gužva, zastoj, kurac palac. Nije ni bitno više, sad mi nije ni do čega. Razmišljam - šta sada kad dođem kući - da jedem .... tu se negde misli završavaju.
Dolazim kući. Pffff, u frižideru je nešto crklo i neće da se javi. Nem veze, eno ga 'leba od pre neki dan. Nije zeleno, ergo jestivo je. Ma mrzi me. Palim komp i idem na Vuku.
Tamo me niko ne zna ko sam i šta sam u životu, tamo niko ne zna da li imam podočnjake, sam debela il' mršava, koliko godina imam. Tamo se osećam kao zvezdica u usponu na lestvici duhovitih. Krenulo me, skroz, možda.
Do jaja je biti JA.