Kažemo za previše lakovernu osobu. Onaj koji bi i najnerealniju i neverovatniju priču prihvatio kao istinitu. Ali ako se samo jednom opeče, da ne kažem ogrebe, prestaće da veruje i samom sebi.
- Gledamo tekmu večeras? Samo nemoj opet onog mentaća da zoveš.
- Naravno. Nikad ga i ne zovem, sam dođe, al' ćuti sad evo ga tu iza...
- E ćao, čujem dogovarate se za tekmu večeras, gledamo jel da?
- Pih, aha gledamo, vidimo se.
- Čekaj bre, kako se vidimo, pa mi imamo karte, idemo baš na stadion, si zaboravio?
- Daj, ne lupaj, pa nije retard, zna valjda...
- Ćut' bre, taj bi i bodljikavu žicu progutao.
- Putujete u London, pa kako to odjednom?
- A jebiga, umrla mi tetka iz Amerike, ostavila nasledstvo pa reko da se počastim, kad ću da idem ako ne odem sad?
- Vau, mislim, žao mi je, mora da ti je teško sad?
- Nisam je baš poznavao ali hvala joj, a mi sad moramo da idemo neće avion samo nas da čeka.
- Došli ste tenkom? Šalim se malo, nego da vas odvezem do aerodroma, ionako nemam šta da radim, može?
- Tebra ae dođi na sekund.
- Zar ne shvataš da se sprda sa nama, sećaš se kad smo ga pre tri god zavrnuli, kad je onu kiflu pojeo a u njoj bila žica, vidiš da mu je vrat ko Tevezov, on više ni u svoje priče ne veruje a kamoli u ove naše gluposti.
- Pa ništa, daj onda da ga opet vežemo, valjda će se jednom opametiti i konačno prestati da smara.
- Ae, 'vataj ga za noge.
