Mladunac koji ni-kriv-ni-dužan igra ulogu posrednika u međusobnom razračunavanju roditelja, nespremnih za pravi zreo razgovor. U suštini, nije neophodno da aktivno prenosi poruke, dovoljno je da bude u blizini i posluži kao nemušti sagovornik, dok sukobljene strane praktično direktno komuniciraju, samo u trećem licu.
- Mama, kad ću moći da vozim bicikl?
- Pitaj OCA. Mesec dana čekamo da ga otera na popravku kod deda-Giće. Kad već sam ne ume da popravi.
- Tata, kad ćeš da odvezeš...
- Sine, odvezao bih ga ja da ti MAJKA nije skrljala kvačilo na kolima kad je išla kod frizera. Ne može neisfenirana na posao. Da možda ne radi na televiziji?
- Tatu, sine, pa mnogo zanima gde radim. A na televiziji zna samo da gleda fudbal. Jeb... Izem mu Ligu šampinjona.
- Bolje da gledam to, sine, nego obrezani program. Od ovih Osmanlija ne leči ni Kosovka devojka.
- Da, sine, sad mu treba DEVOJKA da ga leči. Dok sam bila mlađa, valjala sam mu, sad, kad sam tebe i brata izrađala, sad ište mlađe. Pa da, znam ja gde taj ide i kuda se smuca. Mrndža nešto na telefon ”iz keca u dvojku”, pa nešto ”večeras fulam”. Sine, ko da ne znam ja te njihove šifre. Pitaj ti lepo njega..
- Mama, neka, ne vozi mi se više bicikl, igraću se klikera...
