Плеоназам. А плеоназам је, јер је занимање рок гитаристе унапред осуђено на пропаст, осим ако ниси Кит Ричардс или... Или... Овааај... Или... Или Кит Ричардс, да! То је и својеврсна квака 22, јер да би био ''рок'', мораш да задржиш такав начин живота и да те не искваре паре (или још горе, да кренеш за парама и издеформишеш се као пластелин, јер их немаш), па постанеш дукатлија и останеш само гитариста, а да би остао гитариста, мораш да се одрекнеш овог ''рок'', што те, окрени-обрни, на крају чини пропалим рок гитаристом.
Пропали рок гитаристи се деле на три врсте, а то су:
- Они који се појављују у оркестру у емисији ''Једна песма - једна жеља'', носе ланено одело и уредно су подшишани и обријани, па тугују за младошћу када им нико није срао кад нагазе на педалу са мало јачим драјвом. Имају паре, али су пропали свејесно.
- Они масни маторци што и даље живе живот у маниру ''Само секс и рокенрол'', иако им се одавно више не диже, нико их не слуша (осим она два стара рокера што циркају лозу за шанком и три наложена клинца у мајицама Сепултуре која су тренутно у пролазној тинејџ-гитар-обсешн-фази), жена им сваки дан кења код куће како треба да батале клиначке форе и да се стиде седих власи. Они ем су пропали, ем немају паре.
- Они који су сконтали да ће да буду у једној од прве две врсте, па су на време закатанчили гитару и набили је у орман, да им ни син сутра исту не би дохватио и тако усрао себи живот. Проклетство ни њих није заобишло.
Пропали су.
Definiše se sve i svašta. Tako se mogu pročitati definicije baksuza, alapače, čitulje, smrti, rezervoara za smeh, kolateralne štete, Živojinović Velimira, zvanog Bate, dnevne svetlosti, gospođe džem!, Brus Lija… „Je l’ ti puši ćale?”, „Je l’ mogu u WC?”, „Chuck Norrisisati” i još mnogo toga može se naći na ovoj internet stranici. Zato ne iznenađuje što se mnogi kad jednom dođu, ponovo vraćaju na nju. Neki čak postaju i zavisnici, pa traže od moderatora da ih banuju, poput jednog studenta koji je zahtevao da mu zabrane pristup na nedelju, dve dana da bi mogao da uči.
Status Magazin · April 2009.
На, Фергусоне!
Bravo!Procitah tri puta,vrlo lepo zapazanje,ali mislim da je mozda mogla definicija uopste o muzicarima.Eno ti Aleka iz Eyesburna sljapce bubnjeve Breni,a mislim da je i Lav iz Darkvuda svirao Cecin koncert...
Пичке :)))))))))) +
Vidis, meni je od svih danasnjih jedini dosledan roku ostao Pingvi Monstrum. Mozete da pricate sat hocete, ali on je roker bio, roker ostao.
Lepo si se raspisao, generalni plus za ove majske radove.
Džimi brate, ovo je netačno. Jeste sada razmišljam kao težak prijemnik, ali jebiga.
Ne, ne propada svaki gitarista. Samo je toliki problem izdići se iznad mora wannabe gitarista i dukatlijskih muzikanata, da muzičari često odustanu.
Takodje, još je teže zahvaljujući onome što je trenutno mejnstrim. Ali, opet se i desi da kvalitet (ipak) ponekada i preovlada.
Žalosno je što u svemu, pa i sviranju girate, imidž ima veći udeo u uspehu nego tehnika sviranja i rifovi - sindrom Ajsa Frejlija iz Kisa.
Još dosta takvih tuga i smradova se izdiglo iz prašine u kojoj je trebalo da ostanu. Tri lepe melodije za ražalošćene domaćice i proglase te kraljem gitare.
Dobro, ipak jesi dobrim delom u pravu, ali ja zapravo dadoh minus iz revoltiranosti ovom pojavom. Uzmimo samo primer Srdjana i Miroslava iz Alogije koji skoro da se više ne pominju ni na Jutjubu, a teško da postoji još mladih gitarista tog kalibra u Srbiji. Možda čak i svetu. A one dukatlije iz Atlantide sluša gomila šljama i uzdižu ih u nebesa, iako likovi ne znaju ni akord da razlože, jebao ih i legato i distorzija i ćale koji ih napravi, kad ih nije istresao na CD derpea Stiva Vaija.
Ne želim da priznam, prvo drugima pa onda i sebi, da je stvarno nemoguće izdići se iznad figura od plastelina sa stratokasterom nakačenim na vrat.
Nisam sigiran šta sad ispisa, al' jebaga. :)
*sindrom Ejsa Frejlija