Prošo je rat

...Мислим да је седми мај. Година је 1913. делимо једну паштету нас тридесетпеторо. Ћутимо. Тишина се осећа у ваздуху, готово да смрди. Дезорјентисаност. Већ 193 дана је прошло од последњег пута кад је писмоноша донео од Врховне Команде наређење у ком је писало: Чувајте положај.
Од тад није испаљено ни једно пушћано зрно. Јесте једно. Јова је опалио једном на вепра. Вепра нико сем њега није видео.
Учмалост, безвоља.
...
Тренутак који су готово сви одавно престали да сањају, а камоли да се расправљају и да нагађају кад ће бити и шта ли ће писати прошао је пре више од две године.
Долази писмоноша.
Гледају га као фатаморгану сви до једног, нико не проговара мислећи свако исто, мислећи да само он види њега кога су већ престали да очекују. Готово већ колективно на њега заборавили и утонули свако у своје снове поспешене јаким халуцинацијама због глади јер хране ко зна колико већ дуго нису имали.
Писмоноша проговара:
Помоз Бог Јунаци!
Сви у истом тренутку скачу на њега! Истргоше му поруку у истом трену.
Врховна Команда!! Гласно се дере овај што најбоље чита.
ШТА КАЖУ! рекоше сви ко један.