...Mislim da je sedmi maj. Godina je 1913. delimo jednu paštetu nas tridesetpetoro. Ćutimo. Tišina se oseća u vazduhu, gotovo da smrdi. Dezorjentisanost. Već 193 dana je prošlo od poslednjeg puta kad je pismonoša doneo od Vrhovne Komande naređenje u kom je pisalo: Čuvajte položaj.
Od tad nije ispaljeno ni jedno pušćano zrno. Jeste jedno. Jova je opalio jednom na vepra. Vepra niko sem njega nije video.
Učmalost, bezvolja.
...
Trenutak koji su gotovo svi odavno prestali da sanjaju, a kamoli da se raspravljaju i da nagađaju kad će biti i šta li će pisati prošao je pre više od dve godine.
Dolazi pismonoša.
Gledaju ga kao fatamorganu svi do jednog, niko ne progovara misleći svako isto, misleći da samo on vidi njega koga su već prestali da očekuju. Gotovo već kolektivno na njega zaboravili i utonuli svako u svoje snove pospešene jakim halucinacijama zbog gladi jer hrane ko zna koliko već dugo nisu imali.
Pismonoša progovara:
Pomoz Bog Junaci!
Svi u istom trenutku skaču na njega! Istrgoše mu poruku u istom trenu.
Vrhovna Komanda!! Glasno se dere ovaj što najbolje čita.
ŠTA KAŽU! rekoše svi ko jedan.
Bugari ušli u Sofiju.
