U vremenima u kojima su sistemi vrednosti potpuno izvrnuti i poremećeni, gde je pošten lud, a lopov pametan, umetnost je pronaći ravnotežu između predviđenog, željenog načina života, koji se stvarao u trenucima dokolice tokom predavanja na fakultetu, razgovoru sa društvom ili gledanjem kako je do jaja život serija, i realnog života, koji je obično daleko od onog o čemu se mislilo i za čim se čeznulo. Naravno, retko ko će ustati i hrabro priznati da je on sam kriv što živi tako, nezalaganjem u školovanju, neizgaranjem na poslu ili kukavičluku da uzme pasoš u ruke i ode preko u potrazi za nečim boljim.
Ok, to mi je što mi je, živim ovako kako živim, mogu kriviti bilo koga to ništa neće promeniti. Živeću u skladu sa mogućnostima, moj život, moja stvar. Ali ne! Živim na lokaciji gde je moj život predmet razgovora dokonih osoba kojima je hobi muljati po ustima svakoga ko diše, hoda ili govori, malograđanština koji su srećniji kada se nekome desi nešto loše nego kada se njima desi nešto dobro, jer je bolje voditi ogovaranje nego biti predmet istog.
Kad već ogovaraju, neka ogovaraju po dobrom. Jeste da mi se žena jebe sa drugim, ali izvodiću je svako veče na piće. Jeste da mi se sin vucara sa ko zna kakvim likovima, kupiću mu novi skuter na kredit. Jeste da jedem margarin i pekmez, ali vozim Golfa peticu, nek crknu dušmani. Meni je loše, ali maska čini svoje, bitno je glumiti i biti dobar u tuđim očima, kako bi iskompleksirane osobe bile zavidne i pokušavale postići to, umesto da gledaju svoja posla. A kada te maske padnu i pukne bruka, selidba, puška ili psihijatrija će rešiti sve.
- Tata, imaš para da mi daš? Fali mi za kuću.
- Sinko, podigao sam životnu ušteđevinu da ti dam za tu kuću, šta uradi?
- Kupih nov auto, zajebavalo me društvo za jugića.
- E, sinko, lepo sam ti pričao od malena da se prostreš koliko si dugačak, a ne da se širiš bezveze na tri kreveta...
- Imaš ili nemaš? Neću da živim kao podstanar.
- I da imam, ne dam! Idi živi u autu, ili kod tih drugara što su te zezali...
