Prvi izlazak

Trenutak u kome smatrate da ste dovoljno odrasli da osetite čari života odraslih. Problem nastaje kad svoju odluku saopštavate roditeljima. Tvoju odluku dočekuju kao grom iz vedra neba, a u toku pregovora više puta menjaju raspoloženje.

sin: Ja sam odlučio, hoću da izađem!
mama: U redu sine. Gde ideš, da prošetaš malo?
sin: Ne, hoću zapravo, u kafić.
mama: Ali...pa ti si još mali za to. Ja sam u tvojim godinama sedela na spomeniku do 9.
sin: Mani me te praistorije i tvog vremena. Sad je to drugačije.
mama: Gorane!!!! Čuješ li ti ovog malog?!
tata(punih usta): Šta je sad?
mama: On bi da izađe! Da ne poveruje čovek!
tata: Pa dobro, šta se buniš, pusti dečka malo da prošeta.
mama: On bi u kafanu!
tata(zagrcnuo se): Ih, pa da nisi malo poranio?! Ja sam u tvom dobu…
sin(prekida ga): Sedeo u parku do 9! Znam!
tata: I šta mi fali? Naizlazio sam se ja pošteno. Uostalom videćeš kad kreneš fakultet.
sin: Na fakultet?!E ja hoću sad!
tata: E ja ti ne dam sad i gotovo!
sin: Ali svi idu! I Saša, i Ljuba,i svi!
...Sledi kevin razgovor telefonom sa ostalim roditeljima, i pregovari. Znaš da se u stvari samo ona protivi, a da je ostali ubeđuju da te pusti. U toku razgovara više puta izgovaraš: “Zašto samo ja ne mogu?”, i navodiš svoje vrline u odnosu na drugare. Ocrnio si ih kao najgori neprijatelj. U naletu si rekao i kad je jedan propušio, i da drugi redovno beži sa časova, i praktično si izdiktirao sve kečeve za koje im roditelji ne znaju. Dugo se premišljaju, ali nakon svega popuštaju.
mama i tata(nakon domunđavanja): U redu. Da si kući u 12!
sin: Šta?! Tada tek sve počinje!
mama i tata: Ne zanimaš nas! Pola 1, poslednja ponuda!
...Spremaš se. Čuješ ćaletov komenar iz druge sobe:“Pa kad ti misliš više da kreneš?! Već je pola 9!”. Odlaziš. Sve ti je novo i drugačije. U prevodu, smorio si se i ne shvataš da će ti isto tako biti i sledećih godina. Misliš da će ti sledeći put biti bolje. Ne znaš ni sam zašto hoćeš opet i zašto hoćeš duže, i u čemu je poenta izlazaka. Verovatno da bi se inatio svojima. Najmlađi ste. Imaš osećaš da ti svi gledaju i sramota te je. U realnosti niko vas ni ne primećuje, samo poneko prokomentariše:”Vid' ovu klinčadiju”. Vraćaš se i dolaziš u 12:29. Matori, naravno, budni i čekaju te. I nije dovoljno što se sam vraćaš kada sve tek počinje, što se trudiš da niko ne primeti da ideš kući jer ti „mama i tata ne daju više”, i što ti je celo društvo ostalo, nego ti i keva umesto „zdravo” besno kaže „A je l' moraš baš u minut da dođeš?!”.
Sledeće subote opet tražiš da te puste, dok te ćale preneraženo pita: „A jel ti tako misliš svaki vikend?!” Opet ubeđivanje, i kad te napokon puste zoveš drugare da se dogovorite za vreme polaska. Ništa od izlaska! Matori su im svima nekako saznali da puše, beže sa časova, kriju ocene...Zabrana izlazaka naredna 3 meseca.