Prvi izlazak

син: Ја сам одлучио, хоћу да изађем!
мама: У реду сине. Где идеш, да прошеташ мало?
син: Не, хоћу заправо, у кафић.
мама: Али...па ти си још мали за то. Ја сам у твојим годинама седела на споменику до 9.
син: Мани ме те праисторије и твог времена. Сад је то другачије.
мама: Горане!!!! Чујеш ли ти овог малог?!
тата(пуних уста): Шта је сад?
мама: Он би да изађе! Да не поверује човек!
тата: Па добро, шта се буниш, пусти дечка мало да прошета.
мама: Он би у кафану!
тата(загрцнуо се): Их, па да ниси мало поранио?! Jа сам у твом добу…
син(прекида га): Седео у парку до 9! Знам!
тата: И шта ми фали? Наизлазио сам се ја поштено. Уосталом видећеш кад кренеш факултет.
син: На факултет?!Е ја хоћу сад!
тата: Е ја ти не дам сад и готово!
син: Али сви иду! И Саша, и Љуба,и сви!
...Следи кевин разговор телефоном са осталим родитељима, и преговари. Знаш да се у ствари само она противи, а да је остали убеђују да те пусти. У току разговара више пута изговараш: “Зашто само ја не могу?”, и наводиш своје врлине у односу на другаре. Оцрнио си их као најгори непријатељ. У налету си рекао и кад је један пропушио, и да други редовно бежи са часова, и практично си издиктирао све кечеве за које им родитељи не знају. Дуго се премишљају, aли након свега попуштају.
мама и тата(након домунђавања): У реду. Да си кући у 12!
син: Шта?! Тада тек све почиње!
мама и тата: Не занимаш нас! Пола 1, последња понуда!
...Спремаш се. Чујеш ћалетов коменар из друге собе:“Па кад ти мислиш више да кренеш?! Већ је пола 9!”. Одлазиш. Све ти је ново и другачије. У преводу, сморио си се и не схваташ да ће ти исто тако бити и следећих година. Мислиш да ће ти следећи пут бити боље. Не знаш ни сам зашто хоћеш опет и зашто хоћеш дуже, и у чему је поента излазака. Вероватно да би се инатио својима. Најмлађи сте. Имаш осећаш да ти сви гледају и срамота те је. У реалности нико вас ни не примећује, само пoнеко прокоментарише:”Вид' ову клинчадију”. Враћаш се и долазиш у 12:29. Mатори, наравно, будни и чекају те. И није довољно што се сам враћаш када све тек почиње, што се трудиш да нико не примети да идеш кући јер ти „мама и тата не дају више”, и што ти је цело друштво остало, него ти и кева уместо „здраво” бесно каже „А је л' мораш баш у минут да дођеш?!”.
Следеће суботе опет тражиш да те пусте, док те ћале пренеражено пита: „А јел ти тако мислиш сваки викенд?!” Опет убеђивање, и кад те напокон пусте зовеш другаре да се договорите за време поласка. Ништа од изласка! Матори су им свима некако сазнали да пуше, беже са часова, крију оцене...Забрана излазака наредна 3 месеца.