Kad vaše dete prohoda vi širom otvorite oči, ne verujete, pa se trudite da budete što bliže da ga prihvatite ako se zatetura.
I detetu je neobično : mlatara rukicama, kikoće se i skraćuje korake, hoda na širokoj osnovi da bi bilo stabilnije i jasno mu je u pitanju neko veliko čudo.
Kad posustane, vi ga prihvatite i smejete se oboje.
Srećni ste i vi, i dete i cela porodica. Osvojili ste još jednu pobedu.
Tako je i kasnije.
Svi prvi koraci se pamte, ma kako se zvali : prvi dan u obdaništu, prvo odvajanje od roditelja, prvi put sam u dvorištu...
Covek dva puta napravi prvi korak. Prvi put na pocetku zivota, drugi put pred sam kraj zivota.
1. Mileva: "Kako ti je Petar, jel prohodao ?"
Persida: "Aha !! Bas pre dva dana napravio prvi korak !!"
Mileva: "Masala !!"2. (posle 40 godina, Petar zavaljen u fotelji, uz pivo, gleda fudbal...):
Milan, Petrov sin: "E, cale, kako ste se ti i keva upoznali ? "
Petar: "Pa vidis, sine, jedno noc u diskoteci, gledam ja tvoju majku, gleda ona mene, pa resim da ja napravim prvi korak..."
