Prvi put bez dece na more

Oni će sa svojim društvom, a njih dvoje će sami.

Taman. To se čekalo godinama.

Uživali su sa dečicom dok su se praćakala po plićaku i kad su se osmelili da otplivaju „preko glave“. Zaboravili su se noći bdenja i secanje kolica, čamaca, mišića, lopti, reketa, lopatica i kantica do plaže i natrag, i do plaže i natrag .... Potisnula su se u zaborav sećanja na njihove kaprice : svađali su se i tukli na zadnjem sedištu, ispovraćali se po tek kupljenom autu, hteli su u nekoliko navrata da ih torpeduju i zaboravili su zbog čega.
Pamti se samo lepo.

I bilo je lepše od onoga što se pamti jer se to više nikada neće ponoviti.

I sad deca žele za svoj groš. Baš lepo. Raduju se njihovom odabiru destinacije. Nude im kola, pare....ma ne treba, imaju oni sve!!

Ispratili su ih. Konačno se matorci pakuju. Malo prnjica, malo kremica za sunčanje, malo lekova....
Kreću na put kolima jer su deca odlepršala avionom. Već posle dva sata se On ukočio od klime, Ona je premorena i otekle su joj noge zbog proširenih vena. Bilo je bolje da su odleteli nego što se sada voze. Uh, da su sada deca tu, makar bi jedan vozio....

Stižu sa jednim danom zakašnjenja jer su neplanirano morali da prenoće.
Do plaže bauljaju sa torbicom koja je, čini se, manja od njenog novčanika. Nisu navikli da su im ruke prazne. Nisu navikli na toliki hlad pod suncobranom.
Plivali su, pili kafu, rešavali ukrštene reči...knjige su poneli, ali ne i naočare pa im preostaje da se samo gledaju.
Prošetaju pre večere...pitaju se kako je deci. I tako svaki dan. Dani su im predugački. Dovoljan im je i aranžman od 7 dana, a ne ovih 15!! Ne javljaju im se dečica. Ne, ne brinu se Oni za njih jer znaju da su ih dobro „pripremili“ za život. Njihova samostalnost im greje srce i dušu.

Brinu se jer Oni nisu pripremljeni za to da ih deca „napuste“.
To je mnogo tužnije nego što su zamišljali.