Prvi put s brucošem na menzanje

Početak oktobra na fakultetima ume da bude jako konfuzan. Hiljade ljudi sa hiljade različitih problema na jednom mestu. Tenzija, nervoza, stres na vrhuncu. Samokontrola na rezervi.
U kratkom roku treba ispraviti sve krive Drine, koje su tokom cele godine meandrirale u širokom luku oko svake knjige i tako sebi obezbediti još jednu godinu na roditeljskoj grbači.
Pomalo već i sam sebi ideš na kurac. Odavno si shvatio da ćeš eventualnu diplomu profesora Geografije moći samo da okačiš na zid i izigravaš žrtvu sistema ceo život. Eventualno možeš da računaš na sigurnih 10 poena na ,,Ko zna zna‘‘ ako se prijaviš za Slagalicu, jer uvek bude bar jedno pitanje iz geografije. Ako te prethodno protivnik ne zajebe i prvi se javi...

I dok tako stojiš i čekaš u redu da po peti put potpišeš peticiju za oktobar 2, pojavljuju se ONI. Brucoši. Novopečeni akademski građani.
Gledaš ih tako zbunjene i izgubljene u vremenu i prostoru i ne znaš dal da se kiselo nasmeješ ili treba da ti ih bude žao. Pomalo im čak i zavidiš. Eh da mi je njihovih godina i ove pameti. Ne bi uzimao studentski kredit, ne bi uzimao Matematičku geografiju kao izborni, ne bi učio u čitaonici, ne bi pokušao da prepisujem kod Mlađe geologa. Sigurno bi i više izlazio. Skupio bi i muda da priđem koleginici Dragani na onoj žurci...
Sad je već kasno. Odavno smo u frend zoni. Matematičku geografiju sam položio iz šestog. Kredit ću otplaćivati 10 godina a Geologiju polagati kad ovaj ode u penziju. Sve ti se to skupi u gorku pljuvačku, koju na kraju moraš da progutaš. Jebi ga, svaka škola se plaća.

Zato drage kolege brucoši, slušajte starije kolege i učite na njihovim greškama.