Takozvani komšija. Smor nad smorovima. Nit' vedri, nit' oblači. Nit' miriše, nit' smrdi. Uvek je tu kad mu trebate. Ne mari za vreme poziva, da l' je 5č ujutru ili 23č uveče. U svakom trenutku je spreman da vas pozove na fiksni telefon ako ima neki problem, il' načuo nešto što se tračari pa da proveri. Nestanak struje je glavni razlog za pozivanje istog u ranu zoru kako bi naš narod rek'o (gluvo doba) da proveri da l' je i kod nas nestala struja (pošto mi živimo u DR Kongo a on u Srbiju) il' mu je izgoreo osigurač. Pa za dž da ne silazi dole na spratu do strujomera. U 7č izjutra eto njega na zvonu visi i radi kombinaciju zvono-povik, povik-zvono. Najčešće poziva sa "Oooo Komšijooo", pa legne na zvono. I tako par desetina puta. Dok se komšija ne rasvesti jer je prošlo samo 2č od razgovora sa njim. Dolazi uglavnom na po jednu a za ode sa ispijenih 5-6 čašica. A i kafu, ako bude ponuđen, ako ne ništa, ne mari. Nasamaruje komšiju svojim iskusnim izrazima za domaću. Kad ga komšija upita da l' želi da popije po jednu on odgovara "pa bolestan se pita", za drugu "Pa doš'o sam na dve noge", za treću "do prek'sutra dva dana kako ne pijem". Vremenski interval sedenja istog je negde oko 6-7č blago rečeno. Ipak je to samo naš sused, i ne treba ga mrzeti toliko koliko ga zapravo mrzimo.
