Prvi zacop je u životu svake devojčice nešto što dođe nenadano i ponekad ode neprimećeno. Zahteva prelaz iz jedne perspektive u drugu, iz pogleda na dečake kao na drugare koji su dobro društvo za partiju klikera ili fudbala, do pogleda na njih kao na muškarce koji su odjednom, čudna mi čuda, privlačnim drugim devojčicama. Efektivno počinje onog trenutka kada je po sred čela strefi činjenica da joj se neko ZAISTA dopada, da bi volela da ga poljubi, zagrli i odvede na neko mračno i pusto mesto (iako joj nije jasno zašto baš tačno tamo, ali nekako zvuči ispravno). To je vreme u kome se stare 'tike sa velikom tugom odlažu u ćoše, kada mama dobija blagi šlog jer je ćerka, koja se ni motkom nije mogla isterati iz vrećastih pantalona, sada predlaže da joj kupi neku lepu haljinicu. To je onaj trenutak, kada devojčurak počinje da se oseća kao devojka, kada leptirići u stomaku zamašu krilima i kada isti onaj Marko, koga je u drugom razredu šutnula tako jako da je otišao da je tuži učiteljici, počinje da liči na najidealnijeg partnera za prvi poljubac.
