Kada prosečan građanin Srbije ode negde u inostranstvo obično se prebaci na drugi režim rada, ponaša se fino, baca smeće isključivo u kantu, prelazi ulicu samo na pešačkom prelazu i samo kad je zeleno itd., ali po novom režimu on takođe dobija želju da se što više izražava na svom jeziku, tako da izgovara sve što mu padne na pamet u svakoj situaciji, dok mu u svojoj zemlji te misli samo prolaze kroz glavu i zadržava ih za sebe, eventualno ih izgovori kasnije, po Marfijevom zakonu uvek kada se nešto izgovori u inostranstvu tu se nađe i neka osoba koja to razume.
Srbin 1: Ken ju giv as tu birs pliz
Konobarica: Okej, du ju vont samting els?
Srbin 1: Aj šud esk maj frend, hi daznt spik ingliš. Brate, jesi video kakvo dupe ima ova konobarica sad kad se okrenula da nam natoči pivo
Srbin 2: Jaooooo brate jesam, kako bih je...
Konobarica: Dečki, kaj ste hteli?
Srbin 1 i Srbin 2: (zabezeknuto) A ti…
Konobarica: Ja sam iz Dalmacije, radim ovdje od listopada prošle godine
Srbin 2: Jao izvini molim te, nismo tako mislili, znaš kako, malo smo popili…
Konobarica: Hehehe, kad bi vi znali koliko se momčadi ovako ispalilo... Sledeći put pazite šta pričate i hvala na komplimentu...
Srbin 1: Hoćemo, evo izvoli, da platimo pivo, zadrži kusur...
Konobarica: Tenk ju, bok
