Namučeni Srbin kome je puko' film i dosta mu je svega. Nije bio na moru 15 godina i nije mu toliko zbog njega samog nego zbog dece koja more nisu videli nikad.
Uradi brzinski servis na Jugu 45 ( frulici, frulica zbog tanke izduvne cevi) sipa pun rezervoar benzina i gasa potrpa stvari na krov jer u gepeku je boca za plin 55 litar i uz pomoć Božiju krenu polako.
Ženi nije rekao ali pozajmio je još 200 eura od ortaka za nedaj Bože a i da deca samo ne gledaju kako druga deca jedu sladoled. Posle višesatnog truckanja po lošim putevima, još uvek u dobrom raspoloženju stignu u obećanu zemlju. Tog trenutka počinje pustolovina.
Prvo cenkanje oko cene smeštaja jer nije ista kao dogovorena. Zatim ograničenje tuširanja na 105 sekundi po osobi. Ekološka taksa kao i boravišna koje nisu bile pomenute.
Soba zaista ima pogled na more, ali se more vidi samo kad je jako vedar dan jer je velelepna trospratna kuća na čuki 25 minuta vožnje uskim krivudavim putem, uglavnom uzbrdo.
Agoniju oko ulaska u samo more nije potrebno detaljnije opisivati ali treba znati da su se deca tek treći dan uspela probiti do vode.
I, tako malo po malo izvuče se i onih 200 eura šteka (uglavnom na gorivo do plaže i nazad) i tako krenu pustolovina zvana povratak kući. Kad ih kod kuće pitaju kako je bilo, u glas odgovaraju: prelepo.
To je za svako poštovanje, jer nije lepo ružno govoriti o ljudima koji su te ipak primili u svoju kuću. Jeste da su to masno naplatili, ali treba i oni od nečeg da žive.
Veliko im hvala, još jednom. Vidimo se za 15godina.
hahaha,dobra,bre!