Radanović

- Где је онај твој кум Миле што ради у Шведској? Нисам га видео 5 година.
- Ту је. Био пре две недеље. Да ти причам. Знаш да сам се задужио код Малише Циганина, позајмио сам од њега десет сома јевреја. Нисам враћао на време, камата расла, ал' некако му вратих све. Неких 15 сома укупно. Међутим, после је почео да ми тражи да му искеширам још 10 сома као одштету за дуго чекање. Месецима ми је претио. Једанпут су дошли његови људи да ме опомену да дам паре, други пут су све побацали по кафићу. Трећи пут су дошли са Малишом да ме бију. Повадили боксере и бејзболке, Малиша седи и држи пиштољ, ја се уср'о. Ту две раднице, девојке пребледеле, а гости се покочили од страха кад су их видели. Није било више времена за било шта. Нити да бежим, нити да зовем полицију. Безизлазна ситуација.
- И?
- И одједном улази Миле и викне: "Ево, куме, ја дош'о! Момци, ел треба нешто?" и разбаца их све.
- Да ли је то могуће? Па Миле је ситан!
- То су сви викали: "Људи моји, да ли је ово могуће?"
- Ахаха! Миле извадио ситуацију у последњем тренутку к'о Радановић против Бугара.
- Тај рад. Онако мали тројицу балвана је разбацао, једном руку поломио. Каже да је научио аикидо и карате у Шведској. Скочио после на Малишу, избио му пиштољ из руке, оплавио га, сви побегоше бауљајући. Гости у делиријуму! Лудница! Скочили око Милета, часте га пићем. Малиша је са својом екипом рекетирао цео крај и често су ми малтретирали госте. Чак ни полиција није хтела да реагује. Малиша и тамо има своје људе. Ја зовем, они не долазе. Дођу тек после, сат времена.
- Па добро! Решили сте се беде! И како иде посао? Кафић ради?
- Кој' кафић?
- Чек' па...
- Недељу дана касније су ми уваљали две бомбе. Једну у кафић, а другу под кола. Срећа те никог није било у близини, комшилук се препао, а полиција наравно још истражује злочин иако зна ко је бацио бомбе. Испада да је боље да ме Миле није ни бранио. А Малиши сам дао паре. А и Миле је. Јбг, кућа је била следећа... Моја. А и Милетова.
- Бедак...